Самозвани „војвода“ у мантији

Већ неколико година, захваљујући неблаговременом пастирском и канонском реаговању Митрополита новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина (Крча), преко друштвених мрежа, са крајње анти-црквених и политикантских позиција, делује свештеник Саша Петровић, парох при Храму Светог Николе у Омахи (Небраска) у Америци. Клевете које изриче на рачун Српске Православне Цркве, патријарха, епископа и свештеника нису се чуле још од 1945. године.

Свештеник Саша Петровић је, свако мало, саблажњавао вернике и клирике Српске Православне Цркве једним по једним видео снимком, а острашћене политичке активисте је додатно острашћивао ратнохушкачким порукама и покличима. Изречено и снимљено, а потом и објављено на приватним you tube каналима, није достојно озбиљне анализе и коментара. У најкраћем, његова порука се углавном своди на онај давно срочени анти-српски програм: Србе на Србе!

Нечистоћа по споменику

У време обнове Богословије Светог Петра Цетињског, блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), иначе велики покровитељ црквене просвете за време сурове комунистичке владавине, дао је благослов да се Саша Петровић као свршени ученик основне школе у Љигу упише у први разред богословије у Цетињу. И све би то било лепо да већ после месец и неколико дана Саша Петровић није направио скандал и умало изазвао крвопролиће. 

Наиме, ученик Саша Петровић се попео на споменик из социјалистичког период и на лик неког партизанског борца родом из тог краја извршио је сопствену нечистоћу, а потом је разбио неку комунистичку спомен-плочу у непосредној близини зграде Богословије. 

Неваспитани и примитивни поступак Саше Петровића, тада малолетног ученика Богословије, изазвао је гнев острашћених анти-црквених структура на Цетињу, а пре свега Либералног савеза Црне Горе. Не треба заборавити да се тај Петровићев скандал и напад на школу десио свега три месеца после крвавог јуриша цетињских либерала на Цетињски манастир на Петровдан 1992. године. Ученик Саша Петровић је урадио оно што су острашћени мрзитељи Српске Цркве и српског народа жељно очекивали као повод за нови напад на Митрополита Амфилохија, свештенство, монаштво, професоре и ученике тек обновљене Богословије на Цетињу. 

Неколико стотина грађана Цетиња, а са њима и родбине партизана чији је споменик Петровић опоганио, организовано се, захваљујући Либералном савезу, скупило испред зграде Богословије. Покушали су да насилно уђу у зграду и обрачунају се са ученицима и професорима. Простор око манастира, Биљарде и зграде Богословије био је блокиран. Почели су да псују, хуле, гађају каменицама и захтевају да се изгредник изведе пред њих. Захваљујући тврдом ставу Митрополита Амфилохија, свештеника и професора Богословије, цетињски либерали су спречени да остваре свој наум. О томе и данас кружи видео снимак, али, видеће се и зашто, на њему нема главног „јунака“ догађаја.

Док је митрополит преговарао са масом која је пљувала и хулила, почела је акција евакуисања ученика Саше Петровића прво из зграде Богословије, а потом и из Цетиња. Да га цетињска руља не би пронашла и линчовала, стрпан је у гепек манастирског аутомобила и одведен према Подгорици. У току протеста пред Богословијом и у аутомобилском гепеку, кажу очевици, дрхтао је као прут.

Митрополит Амфилохије је некако успео да умири разуларену масу наводећи им да је малолетни изгредник Саша Петровић моментално искључен из Богословије и послат кући у Србију. Демонстранти су касније разишли, Богословија је приказана као екстремистичка установа Српске Цркве, цетињски богослови су жигосани срамним понашањем Саше Петровића, а тај догађај је касније много пута рабљен против Српске Цркве у Црној Гори. Сваки пут, после каменовања цетињских богослова од стране цетињских либерала, помињан је Петровићев случај као оправдање. Изгредник је, добротом Митрополита Амфилохија и Епископа Стефана, упућен у призренску богословију, а цетињски богословци су остали да носе жиг срамоте којом их је, на почетку школовања, жигосао и осрамотио Саша Петровић.

Данас, три деценије касније, протојереј Саша Петровић говори о „разореним породицама и школама у Србији“, али се, ипак, треба питати где је тадашњи малолетник, а данашњи свештеник Саша Петровић научио да врши велику нечистоћу по споменицима и на јавним местима? У његовој породици или у школи? То се, у то време, није учило ни у школама, ни у породицама. Шта се то догодило у глави једног тадашњег малолетника да јавно врши велику нечистоћу на споменику и да се годинама по Америци хвали тим својим „херојским чином“? Још је страшније то што се Петровић и данас, а скоро ће да напуни 50 година, хвали тим својим „подвигом“ на Цетињу. На то питање само стручњаци могу да дају одговор.

Љишка вратоломија

После завршетка богословије, уписао је Богословски факултет Светога Саве у Либертивилу код Чикага као клирик Епархије жичке. Рукоположен је за ђакона, а онда се 2002. године вратио у Љиг. Покушао је да на недопустив начин, преко тадашњег секретара Црквеног суда Епархије жичке протојереја Милутина Драгићевића, злоупотреби старост и болест Епископа жичког Стефана и да, противно црквеним правилима, за себе испослује парохију у Љигу. 

У то време, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, онемоћалом и остарелом Епископу Стефану помагао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић). Ова нецрквена работа за парохију у Љигу лажно је приказана као „ранији благослов и жеља Епископа Стефана“, али је покушај преваре на време разоткривен. Епископ Атанасије је о томе известио Свети Архијерејски Синод и затражио је да Свети Архијерејски Синод смени тадашњег секретара Црквеног суда. О томе постоје документи у архиви Епархије жичке и Светог Архијерејског Синода.

Епископ Стефан се врло брзо упокојио, Епископ Атанасије се вратио у Херцеговину, а Свети Архијерејски Сабор је за Епископа жичког изабрао дотадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића). Петровићев случај је врло брзо пао у заборав, необављеног посла се вратио у Америку и, на још увек необјашњив начин, испословао је канонски отпуст из Епархије жичке.

Лимар у мантији

Парохија Светог Николе у Омахи спада у ред солиднијих парохија у Америци, а то значи да верници својим трудом и прилозима, преко црквене управе, парохијском свештенику обезбеђују добру месечну плату, стан, аутомобил, огрев и друге трошкове. Ипак, пароху Саши Петровићу је све то било мало. Започео је и приватни лимарски бизнис, а свештеничку службу обавља од недеље до празника и према потреби. Наравно, није срамота радити, али овде није реч о томе.

Иако је плаћен и осигуран од црквене општине за пуно радно време, свештеник Саша Петровић редовно узима црквени новац, а у радно време води свој приватни бизнис – поставља лимене кровове, гипсане плоче и прозоре Американцима и, наравно, све то наплаћује по правилима и ценама тог „демонизованог и сатанизованог Запада“, како га често карактерише и назива.

Треба рећи да су бројни свештеници који су служили на мисионарским и слабим парохијама у Америци после Другог светског рата радили по фабрикама, рудницима, фармама и фирмама како би својим породицама обезбедили кору хлеба. Али, они су Богу, Цркви и својим парохијанима служили бесплатно, а плату су зарађивали својим поштеним и тешким радом. То правило не важи када је у питању свештеник Саша Петровић.

Самозвани „војвода“

Није познато да ли је свештеник Саша Петровић служио или је избегао служење војног рока у Србији. У сваком случају, сам себе је прогласио за „војводу“, па тако сам себе доживљава и представља без обзира што са тим српским јуначким чином, који се добијао на прописан начин, нема никакве везе. Довољно је да се погледа то што је своју електронску адресу на званичној интернет страници Храма Светог Николе у Омахи непрописно „крстио“ –  Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. . И, наравно, објавио је на црквеном сајту у Омахи.

Упућенији у емигрантске прилике кажу да је овај самозвани „војвода“ пре неколико година покушао да се наметне за председника Покрета српских четника Равна Гора, који је после Другог светског рата у емиграцији основао војвода Момчило Ђујић. Неколико пута је посећивао њихов центар у Милвокију, али су га искусни анти-комунисти и четнички ветерани, као и њихови потомци, врло брзо прочитали и игнорисали.

После тога, самозвани „војвода“ у мантији се у септембу 2024. године учланио у Српску народну одбрану – знамениту српску националну, али и политичку организацију коју је 1914. године у Америци основао Михаило Пупин. На челу те организације су се налазили велики људи – Михаило Пупин, Михаило Дучић, др Урош Сеферовић, Вукале Вукотић, др Рајко Томовић, Томица Иванчевић, Славко Пановић и други.

Свештеник Саша Петровић је, од јесени прошле до Видовдана ове године, са једним новодошлим пропалим политичаром из Србије и групицом људи ковао заверенички план разбијања ове српске националне и политичке организације. Од почетка студентских протеста у Србији наступао је преко друштвених мрежа и најгорих анти-црквених медија (TV NOVA, TV N1, портали Nova.rs и N1info.rs итд.) износећи најгоре могуће неистине и клевете против Српске Православне Цркве, патријарха Порфирија, епископа и свештенства. То је, како се показало на редовном Конгресу Српске народне одбране на Видовдан ове године у Чикагу, било у функцији кампање за пучистичко разбијање ове старе српске националне и политичке организације.

Самозвани „војвода“ Петровић од Љига је 31. јануара 2025. године јавно наступио на ТВ Нова директно позивајући српски народ на побуну, а индиректно и на међусобне сукобе. Изнео је став да „после ослобођења Србије ми треба да ослободимо и Српску Православну Цркву“. Истовремено, излучио је и читав низ неистина о Српској Православној Цркви и њеној јерархији. Навео је да се „верници осећају као да немамо ни патријарха, ни црквено вођство“, а потом је јавност обмануо да преноси расположење српског народа да је „Патријарх српски Павле последњи српски патријарх“. Осим тога, оклеветао је, а потом и без доказа оптужио српске епископе, без изузетка и укључујући и Митрополита Лонгина, да су сарадници тајне полиције прошлих и садашњег режима. Истовремено, изнео је и неистину да председник Републике Србије Александар Вучић уцењује и застрашује српске епископе њиховим наводним досијеима из тајне службе „скоро сваког Архијерејског Сабора“.

Свети Архијерејски Синод је реаговао према Митрополиту Лонгину у складу са црквеном процедуром, а извори из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке кажу да је на саслушање у марту ове године дошао ни мање ни више него са попадијом која је плакала и молила Владику Лонгина за милост. Свештеник Саша Петровић је том приликом, показало се неискрено, изразио кајање. Митрополит Лонгин му је, у односу на тежину канонских преступа које је починио, изрекао веома благу црквену меру – забрану богослужења у трајању од 30 дана.

После тога, самозвани „војвода“ је јурнуо на Српску народну одбрану, па је поделио њено чланство и постао њен нелеагални председник. На тај начин је учинио и нови канонски преступ, јер је свештеним лицима забрањено да преузимају световне послове. Конгрес Српске народне одбране, кажу учесници, није одржан у складу са њеним Статутом, а ових дана се, судећи по вестима које долазе из Чикага, покреће судски поступак за поништење нелегалног Конгреса и суспензију нелегално изабраног председника. 

Агресија и насиље према неистомишљеницима карактеришу самозваног „војводу“ Петровића. На пример, постоји аудио снимак телефонског разговора у коме је дотадашњем председнику Српске народне одбране Драгану Вујошевићу претио на криминалан начин. Помињао је, кажу, крв и освету за Драгишу Кашиковића и малу Иванку Милошевић које су 19. јуна 1977. године, у просторијама Српске народне одбране у Чикагу, зверски убили, а потом масакрирали злогласни припадници Брозове УДБ-е. Са садржајем тог снимка упознат је, кажу, и Митрополит Лонгин.

Самозвани војвода и нелегални председник Српске народне одбране Саша Петровић је одмах потрчао да се рекламира, па је српско-америчком порталу „Serbian times“ дао интервју у коме је, опет сам себе и без обзира на нелегалан избор, ставио у ранг Михаиала Пупина, Михаила Дучића и других заслужних челника Српске народне одбране. Поново је оптужио и клеветао Српску Православну Цркву и јавно негирао њено устројство. 

Самозвани „војвода“ је, уз остале глупости, рекао да „став патријарха, Синода и Сабора не мора нужно одражавати и став пуноће Цркве“. Пуноћу Цркве, по њему, чине „свештенство и народ заједно“ и да је „пуноћа Цркве била исказана 15. марта, јер је већина од 350.000 људи који су изашли на тај протест верници Српске Православне Цркве“!?!

Равна Гора и аболиција Анта Павелића

Самозвани „војвода“ Саша Петровић је, одмах после избора за нелегалног председника Српске народне одбране, отишао у Србију. Нема дилеме да је, због бројних црквених кривица, морао бити стављен под забрану свештенодејства и предат Црквеном суду то се, ко зна због чега, још увек није догодило.    

Није прошло много времена, а самозвани „војвода“ без чина и војске обрео се 19. јула на Равној Гори, где је на парастосу ђенералу Дражи Михаиловићу одржао говор који нема никакве везе са Светим Јеванђељем, Црквом Христовом и свештеничким чином. Из Епархије ваљевске сазнајемо да није имао благослов надлежног Епископа ваљевског Исихија да говори, али се он на то није обазирао већ је наступио као „четнички војвода у мантији“ из филмова Вељка Булајића. Да није трагична била би смешна његова претња да ће „поново четници морати да бране Србију“. Претпоставља се – са њим на челу и под његовом сврзимантијом! Ваљда је томе гарант и његова коса сплетена у женску плетеницу!

После тог говора, преко друштвених мрежа, обратио се Милован Петровић из Горобиља код Пожеге са тврдњом да је „самозвани војвода“ са женском плетеницом заправо подметут од стране безбедносних служби ради компромитације Равногорског покрета. Не зна се о томе више, али јесте чињеница да равногорска траги-комедија самозваног „војводе“ има дубоко упориште у Булајићевој верзији српских четника и Југословенске војске у Отаџбини. Ради се, на жалост, о једној у читавом низу компромитација Равне Горе и ђенерала Драже Михаиловића.

Самозвани „војвода“ у мантији се са Равне Горе, преко стаза и богаза, а вероватно захваљујући јатацима са друштвених мрежа, 21. јула стуштио право у „окупирани“ Београд ради гостовања у анти-српској телевизији NovaS. 

У емисији се придружио малобројним српским ревизионистима који умањују број жртава усташког геноцида, а потом је, на опште чуђење и згражавање јавности, аболирао усташког крвника Анта Павелића онако како то нико, чак ни од најекстремнијих усташа, до сада није урадио. Истовремено, аболирао је и тзв. Независну државу Хрватску и њене логоре смрти, јер је, по њему, данашња Србија за Србе гора од усташке квази-државне творевине!!!

Самозвани „војвода“ и мандат у Скупштини

Циљ деловања самозваног „војводе“ је заоденут српским и политичким паролама. Величанија студентским и грађанским протестима у Србији усмерена су, заправо, ка само једном циљу. 

Циљ самозваног „војводе“ и нелегалног председника Српске народне одбране јесте да ова организација, а то значи самозвани „војвода Петровић“, добије место на будућој изборној тзв. студентској листи, а потом и посланичку функцију у Народној скупштини „окупиране“ Републике Србије. То је 11. јула ове године неопрезно саопштила извесна Нина Стојковић у тексту „Видовдан у Чикагу“,  који је објављен на званичној интернет страници Српске народне одбране.

Има право свештеник и самозвани „војвода“ Саша Петровић да иде својим путем, али без мантије и свештеничког чина. Једно је сигурно - он од 1992. године до данас упорно врши нечистоћу и избацује најогавније политичке излучевине на Српску Православну Цркву и Србију. За Српску Православну Цркву више није питање шта ради свештеник Саша Петровић него шта не ради Митрополит Лонгин.

У.С.

Извор: https://www.suncanik.info/post/