ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, ако сумирамо резултате делатности недавно преминулог римског папе Франциска, који је био на престолу Ватикана више од 12 година, чега се можемо присетити и издвојити као најважније? По чему ће остати запамћен овај папа-језуит, који носи име које нас упућује на Франциска Асишког?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пре свега, рећи ћу да је римски папа Франциско поприлично напредовао у десакрализацији вере и њеној дискредитацији; то су много озбиљније ствари од оних које му се обично приписују. Није случајно што управо ред језуита, коме је припадао, зову интелектуаланим спецназом Ватикана. Језуити су, уопштено, велики специјалисти за менталну контролу, за промену и управљање свешћу и за то поседују широки инструментариј и велики сет управљачких механизама. У овој етапи, када се остварује велика промена и припрема за нову етапу глобалног управљања, било је врло је важно престројити свест западног човека. За то је, управо папа-језуита, био идеалан.

Говорим о западном човеку, зато што је он главни циљ поменуте „перестројке“ и самим тим епицентар из којег, по мишљењу језуита, све происходи. Ако се на тренутак присетимо периода с краја седамдесетих и почетка двехиљадитих година, и онога што је тај период представљао на Западу, видећемо да је то било време пробе сламање старог социјалног модела, који је укључивао у себе и такве појмове као што су „друштво свеопштег благостања“ или „друштво социјалног просперитета“, кејнсијанска „социјална држава“ и слично. Од читавог скупа ових вредности постепено су прешли на неолибералну стратегију, то јест, фактички, на сурову политику корпорација, које су почеле да присвајају власт национално-државних структура. Овај прелазни период се продужио доста дуго зато што му је претходило врло богато искуство социјално оријентисане економије. Да би се избрисало из народног сећања требало је врло озбиљно престројити свест људи.

Ако погледамо како је доследно радила у том правцу католичка црква и како су у исто време радили са самом католичком црквом, онда можемо издвојити неколико етапа.

Ми знамо да у основи сваког либерализма леже идеје које су формулисане у масонским ложама. У почетку, управо унутар тајних друштава и редова формира се поглед на свет и идеологија, а тек после тога се стварају либерално-политичке партије, да би се добила могућност отвореног деловања. Када је, као одговор, почело формирање либералних држава, као главни задатак проглашена је борба са хришћанством у његовој западној варијанти, то јест са католицизмом. Сјајни пример литерарног споменика овом периоду је роман Етел Војнич „Обад“. Ипак, негде средином ХIX века либерали су променили своју тактику: прешли су са жестоког сукоба на прикривену инфилтрацију унутар католичке цркве. Радили су то да би преко својих људи поставили на чело цркве папу који им је био потребан, тачније – целу групу људи чији је задатак био да изнутра подривају и мењају католицизам.

ПИТАЊЕ: А какав уопште значај има Ватикан у савремном западном свету? Колико је католички трон уграђен у такозвану дубоку државу и колико је он свестан како су устројене западне елите?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: О томе ћу сада и говорити. Колико могу да видим задатак је, у другој половини XIX века, изгледао је отприлике овако: сачувати све административне структуре католичке цркве, сву њену организациону моћ (пошто је она врло моћан организам, разгранат, са бројним структурама и организационим јединицама), али испунити све то потпуно другачијим садржајем.

Наравно, ка томе су ишли врло дуго. У почетку су покушали да прилагоде цркву кроз социјално хришћанство: као, ми прихватамо капитализам али уз одређене допуне. Затим је било проглашено да католици у потпуности прихватају капитализaм и у њега се инкорпорирају. Но, разуме се, то није било главно. Главно је било извитоперити само учење.

Управо се то и догодило на Другом Ватиканском сабору који је одржан 1962-1965 године. Фактички тада се одиграла идеолошка револуција, зато није случајно што правоверни католици називају овај Сабор „1789 година у Ватикану“.

ПИТАЊЕ: То јест, упоређују Сабор са Великом француском револуцијом?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да. И без схватања онога што се догодило на Другом ватиканском сабору ми нећемо моћи да разумемо данашње католичанство (при томе многи католици су остали верни учењу пре реформе на пример, „старој вери“, и настављају да се придржавају „Свештеничког братства светог Пија Х“ и покрета Una Voce – прим. ред.) Узгред, у православном светоотачком учењу одавно је прихваћено да се католичка црква сматра јеретичком, и да се не посматра као црква, већ као скуп јеретичких институција. У том смислу римски папа је главни јеретик. Но, тако су говорили и учили наши свети оци, тако гласи наше светоотачко предање. Али ова оцена није изражена у некој декларацији или званичној доктрини. Осим тога, наши свети оци и наши духовно најобдаренији теолози, живели су до Другог ватиканског сабора па нису били сведоци онога што се догодило у другој половни ХХ века.

ПИТАЊЕ: Шта се догодило на Другом ватиканском сабору?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На њему је отворено признат екуменистички карактер савременог католичког вероучења. Пошто, у складу са новим прилазом, свака религија садржи зрно истине, неопходно је ступати у међурелигијски дијалог, бавити се заједничким тражењем истине – тако су размишљали католички новатори. Кроз ово начело постепено се разводњавао католицизам и зближавао са свим могућим паганским, езотеријским и окултним учењима.

При свему овоме идеја папске власти, папизма, сачувана је у потпуности. Она никуда није ишчезла, чак је постала много снажније изражена. У својим покушајима да победи у конкуренцији са протестантима, који су у то време већ формирали моћан екуменистички покрет, католици су одлучили да им супротставе своју верзију екуменизма – под вођством римског папе.

Други ватикански сабор је затворио папа Павле VI, са којим се, у основи, и везују промене које су наступиле. И не само то, Павле VI је био тесно повезан са већ поменутим скривеним окултним структурама. Сматра се да је недељу дана после његовог избора 1963. године у Ватикану, у капели Светог Петра, група кардинала високог степене посвећења спровела такозвану интронизацију „палог анђела Луцифера“. Она се спроводила (преко телефонске везе) паралелно са сатанистичким обредом који се вршио у једном од манастира у Јужној Каролини на иницијативу Чарлстонске ложе. Извести овај ритуални чин у потпуној тајности било је немогуће и описујући овај догађај, језуит Малачи Мартин је инсистирао да се он одиграо и да му је циљ био психолошко потчињавање новог папе поменутој ложи и његово довођење у потпуну зависност. Малачи Мартин је у то време био помоћног кардинала Августина Беа, водећег масона унутар ватиканског апарата, али после Другог ватиканског сабора са себе је скинуо практично све обавезе, отишао у Сједињене Америчке Државе, а онда у својим интервјуима и књигама описивао овај феномен.

Значајно је и то што је у новембру 1964. понтифекс у присуству две хиљаде епископа, скинуо са себе тијару и ставио је на олтарни престо сабора Светог Петра, после чега ни он, ни његов наследник ову тијару нису носили. Сада се овај симбол папске власти налазиа у САД (чува се у базилици Безгрешног зачећа Пресвете Деве Марија у Вашингтону, прим.ред.). А даље наступа потпуни распад. Мења се догматско учење, сама католичка литургија се фактички устројава по протестантском моделу. Паралелно почиње такозвано отварање цркве свету. То јест, Ватикан почиње да прихвата готово све измене у моралном и социјалном животу које се догађају у то време у западном друштву. Црква постаја својеврсна гламурозна, све световнија организација, што је Ватикан довело у врло озбиљне проблеме – одиграва се активна дехристијанизација Европљана и Американаца, пре свега Европе, као главног упоришта католичке цркве.

ПИТАЊЕ: Али тврде да је папски престо одиграо готово главну улогу у рушењу СССР-а. Зар би слаба црква била способна за то?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: У периоду Јована Павла II црква настваља да слаби духовно, али зато јача политички. Управо током владавине овог папе био је закључен савез између руководства Ватикана и Сједињених Држава – они су се удружили како би уништили Совјетски Савез и цео социјалистички блок. Ми добро памтимо како је то било. Римски папа је фактички предводио крсташки рат против социјализма и захваљујућу томе страшно политички ојачао. Претворио се у моћну друштвену снагу која је представљала оваплоћење не само духовног, већ и геополитичког уједињења западног света, у блиском савезу са европском, али пре свега америчком геополитиком.

Када је СССР и читав са њим повезан цивилизацијски систем био демонтиран, тада је већ стартовао активан продор „модернизованог“ католицизма у Русију, започет још у доба Хрушчова и митрополита Никодима Ротова. Задатак је био да се стави под контролу и потчини Руска православна црква. У време владавине Михаила Горбачова, који је посетио Ватикан 1989. године, и посебно за време Бориса Јељцина, савез са католичком црквом толико јача да постаје за Руску Федерацију норма. Под маском овог савеза долази до екуменистичког продора у нашу земљу, а богословље се замењује теологијом, што је, верујте, далеко од истог.

Међутим, Јован Павле II је био врло особена фигура на ватиканском престолу. Он није био просто јеретик и екумениста. Судећи по књигама које је писао у том периоду, учење, које је проповедао, дубоко је дегенерисало хришћанство јер је укључивало у себе теозофске и антропозофске идеје. Тим пре што се он дружио са следбеницима Рудолфа Штајнера (аустријског езотерика и мистика, 1861-1925). Фактички Јован Павле II је прихватио пантеистички поглед на свет, што је такође сведочило о озбиљном подлокавању католичке вере. Зато, рећи да католичка црква допушта одређена скретања од хришћанског вероучења – значи, не рећи ништа. Заправо, тамо је већ одавно дошло до радикалног преврата обележеног преласком на пантеистички и езотеријски светоназор.

Важно је напоменути да је у време Јована Павла II још увек постојала социјална држава, такозвано „друштво свеопштег благостања“. За понтифекса је то значило, пре свега, масовност као услов његове јавне делатности. Зато је Јован Павле II путовао у скоро све државе и регионе, кајао се за све прошле грехе католичке цркве, укључујући и крсташке походе и суђење Галилеју, са свима се молио. Зато не изненађује да је у његово време политички утицај католичке цркве достигао врхунац, иако на Западу, већ 1980-их година почиње постепени прелазак на неолиберализам, то јест, ограничавање претходне социјалне политике и практично напуштање државе свеопштег благостања. Заједно са овим долази до невиђеног јачања светских елита. За време Јована Павла II све ово је само започето, а за завршетак била је потребна конзервативна фигура.

ПИТАЊЕ: Тако се на ватиканском престолу, како ја разумем, појавио Немац, Јозеф Рацингер, бивши припадник Хитлерјугенда и војник Вермахта, који је узео име Бенедикт XVI.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, оно што је започео Јован Павле II већ је приводио крају Бенедикт XVI, како су га звали – „челична песница у сомотској рукавици“. Рацингер је деловао врло оштро, његов задатак се састојао у томе да обезбеди јединство западних, пре свега европских елита на неолибералној платформи и не допусти у тој средини раскол и сукоб разних партија. И он је то умео да спроведе, водећи политику са ослањањем на Opus Dei У стварности је то значило протестантизацију европске католичке елите, њено превођење на неолиберални протестантски поглед.

При томе се у католичкој догматици мало шта променило. Бенедикт XVI је успео да догматском кодексу да више-мање пристојан изглед како би заташкао продор езотеријских и теозофских идеја. Вероватно се он до данас сматра конзервативцем. Иако се екуменски дијалог у његово време не само продужио већ и активирао и добио нове правце. Нарочито се Рацингер сматра једним од покретача јудејско-католичког дијалога. У зближавању са јудаизмом Бенедикт XVI је отишао толико далеко да је Ватикан признао Јевреје својом „старијом браћом“, док су у исто време хришћани, као, „млађа браћа“, пошто верују у једног Бога и тако даље. Ипак, очувано је поштовање, и конзервативизам за време Бенедикта XVI је постојао и био видљив. У области литургије Рацингер је поново дозволио да се врши класична миса. И трудио се да одржи морал, традиционални стуб католизицама. Међутим, уз све ово, желим још једном да нагласим да је главни циљ била политика консолидације западних елита у условима оштрог преласка од саборног модела социјума и друштва свеопштег благостања у отворени индивидуалистички модел.

Шта даље видимо? Пошто управо средином двехиљадитих година почиње активан прелазак на нову глобализацију и припрема за дигиталну глобализацију, која својом електронском    паучином жели да прекрије цео свет, јасно је било да је неопходно приступити промени моралне сфере и остварити прелазак на нову, глобалну етику. Ипак, за време Бенедикта XVI то је било врло сложено учинити јер је он, свеједно, још увек представљао оличење Ватикана као некакве структуре која је способна да игра самосталну улогу у глобалном систему управљања. Поседујући тако снажне и независне институције, као што су Банка Ватикана, као што су средства комуникација и везе, монашке и витешке редове које воде порекло још из доба крсташких ратова, римски папа је заиста могао да поступа, ако не независно (то нисам правилно рекла), онда као врло активан субјекат са видљивом самосталношћу. Међутим, пошто је глобализације прелазила на тотални ниво праћен дигитализацијом, неопходно је било довршити реформисање католичке цркве са већ измењеном догматиком и литургијом и ударити по њеном главном стубу – моралу, у циљу проглашења јединствене „глобалне етике“ Ову мисија је поверена новом римском папи Франциску.

ПИТАЊЕ: У фебруару 2013. године Бенедикт XVI се одрекао папског престола. Да ли су га принудили да то учини? Јер природна смрт бившег папе наступила је недавно, последњег дана децембра 2022. године. Према томе, он је могаo да влада још око 10 година.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, он је сметао радикалном преуређењу Ватикана, зато су Бенедикта XVI замолили да добровољно оде, што је он и учинио, позивајући се на проблеме са здрављем. При томе, наравно, Рацингер је био, како се каже, човек „упућен“ у системе односа који су се у то време формирали у Ватикану и око њега (није случајно за њега смишљен нови положај – „папа у миру“ , papa emeritus). Ипак, у ономе што називамо глобалним елитама, увек постоје различити токови и различите тачке гледишта. С разлогом кажемо да је систем глобалног управљања пре свега систем односа. Није реч само о односима као таквим већи и о договорима, савезима различитих праваца и друго.

Пошто је Ватикан као држава ипак настао и изграђен у Италији, јасно је да је италијанска елита и, конкретно, италијанска масонерија са доста снажном и развијеном организацијом, играла у овоме главну улогу – бар у своје време. Управо се у Италији налазе старе богате породице које су директно подржавале и реализовале католичку варијанту капитализма. Тако да су, када је реч о овом питању, они доста утицајни.

И почели су да их уклањају још за време Јована Павла II и са тим су повезани тада познати финансијски скандали и разобличавање масона. Али много озбиљнији напад започео је за време Бенедикта XVI, јер се радило о преласку ватиканских финансија под потпуну контролу транснационалних, пре свега, америчких банака. Значај Волстрита овде је очигледан: с њим је још тридесетих година прошлог века била повезана италијанска мафија и њени капитали. Тако је било захваљујући врло великој италијанској дијаспори у Сједињеним Државама.

ПИТАЊЕ: Да, и центар ове дијаспоре одавно се налази у Чикагу.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Тачно. У исто време за Бенедикта XVI, како смо већ рекли, било је врло важно да сачува неку самосталност Ватикана и његових институција. Објективно ове његове намере су биле супротне току и ту је дошло до оштрог сукоба. Покушана је дискредитација Бенедикта XVI – сећате ли се каква је страшна кампања вођења да би га компромитовали? Било је јасно да се све то чини по нечијем налогу – толико је добро све било организовано. При томе прво су покушали да ударе и разобличе самог Рацингера, њега лично. Касније се разјаснило да је приватне детаље као и много тога другог издавао портпарол понтифекса, упућен у унутрашње ствари, и ето, коначно, то је био најјачи удар на папу и за папу. Наравно, транснационалним компанијама је било потребно брзо мењање светоназора и вредносне основе католицизма, што са Рацингером на челу, није могло да се учини. Он је знао и схватао шта се ради, његове службе су му достављале специјалне извештаје. Сећате се, управо у том тренутку на Западу су одлучили да поведу велику борбу против педофилије? Заправо борба са педофилијом увек је прикривала постојање највеће хомосексуалне мафије, управо у Америци. То је почело још шездесетих година прошлог века, сви су то знали. Друга је ствар што Бенедикт XVI ништа није могао по овом питању да учини, али није могао дозволити ни легализацију. Зато, када је дошао Франциско, сви ови скривени процеси почели су да испливавају на површину и постепено постају норма.

ПИТАЊЕ: Који квалитети су дозволили новом папи Франциску да направи корак више од Рацингера? Можда нешто из његове аргентинске прошлости – из те латиноамеричке земље из које је родом?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Сменивши Рацингера на папском престолу Франциско (Хорхе Мариo Бергољо) уз сву своју привидну либералност и отвореност поседовао је, заправо, врло сурове диктаторске склоности. Зато, прво што је учинио јесте – фактички преузимање управе над црквеним апаратом, постављањем својих људи под маском наводног јачања саборности. У исто време, противречећи свакој саборности био је саздан С9 – савет од 9 кардинала најближих Франциску. Управо овај С9, под руководством Бергоља, почео је да спроводи постепено тврду политику, склањајући са свог пута оне људе који су се супротставили или нису били сагласни са новотаријама у сфери морала.

Даље, Франциско започиње предају свих основних, темељних католичких институција под контролу западних транснационалних стурктура, пре свега Банку Ватикана, затим – католичка средства информисања и комуникације. У њиховим руководствима се појављују нови људи, због чега се мења усмерење ових структура. У исто време Берогљо улази у савез са представницима IT компанија, чији симбол постају његови сусрети са водећим људима IT попут Марка Цукерберга, који је поклонио понифексу беспилотну летилицу и другим.

Истовремено је текло готово неприкривено рушење главног – преосталих моралних вредности у католичанству, које су умногоме биле знатно оштрије него у православљу. Рецимо у случају развода католичког брачног пара, бившим супружницима било је заувек забрањено причешће. Или, други пример: врло дуго је у католичанству постојала забрана абортуса, и тек у другој половни седамдесетих година, у неким европским земљама, либералне снаге су се избориле за његову легализацију.

Пошто је у моменту, када је Франциско дошао на власт, с већином светских цркава већ био успостављен екуменски дијалог – са Јеврејима, будистима, протестантима и православним – само је било потребно довести га до логичног краја.

ПИТАЊЕ: Шта то значи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Било је потребно, као што сам споменула, ставити православне цркве под католичку контролу. Не само ступити са њима у дијалог, већ обезбедити могућност управљања њима. Конкретно: ми знамо какву су активну политику под Франциском почели да спроводе да би обезбедили спајање са православним црквама, пре свега – са Руском православном црквом као најјачом од свих помесних православних црква. У том смислу РПЦ је увек била главни објекат католичких напада, зато што у случају њеног потчињавања, под контролу се ставља огромна територија и прилично велика заједница православно верујућих.

Треба признати да се у овим односима Берогољо показао као велики стручњак. Још док је био у Аргентини духовно је усмеравао гркокатолике и овде му је добро дошло аргентинско искуство и везе. Зато се одлично разумео и сналазио у православном богословљу, као и у православној пракси, такође. Заправо, у томе се и састоји језуитска мисија – да детаљно изуче учења других религија, и разраде правилан приступ овој или оној религиозној заједници.

У овом случају све је урађено врло компетентно и завршило се познатим „хаванским сусретом“ 2016. године на Куби (у здању аеродрома у Хавани „Хозе Марти“ у фебруару 2016. године дошло је до сусрета патријарха Московског и целе Русије Кирила са римским папом Франциском, прим. ред.) За себе, тај сусрет зовем – „Хаванска унија“ пошто је по завршетку преговора била потписана заједничка декларација у којој римског папу признају за брата, а католичку јеретичку заједницу посматрају као цркву-сестру. Јасно је да је то био огроман догађај у историји Ватикана који нема никаквих аналога просто зато што се никада пре ништа слично није догодило. Испод декларације од 30 тачака стајали су потписи патријарха и римског папе. И, иако пуно звање понитифекса није било наведено, ми знамо, да у његовој веома дугачкој титули постоји и „викар Исуса Христа, наследника Кнеза апостола, врховни првосвештеник Васељенске цркве“. А пошто је тако, шта може значити потпис главе РПЦ заједно са потписом Франциска чија „васељенска црква“ укључује у себе и све православне помесне цркве?

На тај начин је задатак, постављен пред Франциска, практично био извршен. Не заборавимо да је Бергољо – језуит, а шта разликује представнике овог реда који је основао Игнацио Лојола? Како је писао познати славјанофил Јуриј Самарин, ако је задатак цркве – очување црквеног народа и вере у свету који се мења, онда је задатак језуита – прилагодити цркву свету који се мења. При чему се процес прилагођавања одиграва неприметно – како кажу, језуитским методама, меко, флексибилно. Оно што се на енглеском зове soft skills – флексибилне навике и флексибилан приступ. Да би то постигли ви неприметно изопачујете идеју. То је као кување жабе у води која се постепено загрева – она не примећује да се кува. Таква је тактика језуита.

Шта су урадили језуити са Ватиканом за време владавине Франциска? Они су практично изопачили све што је било везано са хришћанским животом и хришћанским вредностима. Сетимо се како се понашао Бергољо јавно наступајући час као кловн, час као некакав артиста. При томе је често било неважно ко је тренутни аудиторијум – верујући или неверујући. Римски папа је прихватао или чак и сам учествовао у организацији великих концерата на којима су наступали полуголи људи као и сви који су пожелели. Он се стапао у екстази са рок-групама и учествовао у различитим облицима дружења младих. Тиме је хтео да покаже како је близак свима. На тај начин је постепено остварена десакрализација цркве о којој говорим.

Међутим, најстрашнији догађај (и ја сам то више пута нагласила) био је, наравно, сагласност католичке цркве за отварање Гроба Господњег 2016. године (у то време у погребној пећини у Јерусалиму су се одвијали рестаураторски радови у току којих су први пут од XVI века биле скинуте две плоче које су покривале место где је, према предању, три дана почивало тело Исуса Христа пред Васкрсење, прим.ред.) За мене то није ништа друго него десакрализација Гроба Господњег. Рестауратори, радници и новинари који су присуствовали, ногама су газили камење које је памтило Спаситеља. При томе, све је платио јордански краљ, који је истовремено успео да буде и спонзор јерусалимске рестаурације и сиријских терориста. На тај начин, Ватикан је допустио, у историји невиђену, богохулну акцију.

Своју књигу о католицизму завршила сам управо тим догађајем – за мене је он симбол владавине Франциска који је буквално све обесценио. Резултате његових такозваних напора треба схватити управо на том симболичком нивоу. Ми смо увек говорили да је најстрашније – губитак симболичког мишљења, када симболи више не означавају оно што су персонификовали раније и што они стварно представљају. Долази до замене симбола. И све се то врло јасно испољава не само у понашању последње римског понтифекса, и не само у отварању Гроба Господњег, већ и у оним крстовима на грудима које је носио Франциско – оних заиста страшних облика. Не говорим о сали у којој је римски папа, почевши од Павла VI водио своја заседања – на њеним зидовима приметно је толико окултне симболико да искрено не можете схватити шта је та установа уопште и да ли она има некакве везе са хришћанством или нема.

Дакле, круна Францискове делатности је постало потпуно прихватање глобалног дигиталног поретка који је он фактички благословио. Тај експеримент је почео са такозваном пандемијом COVID-19, током које је римски папа показао да у потпуности подржава и одобрава експерименте над људима и прихвата тоталну вакцинацију која се тада спроводила. У исто време оснива Савет за инклузивни капитализам при Ватикану. То јест, папски престо делује у савезу за представницима најкрупнијих глобалних компанија и породицама милијардера, у савезу са председником Форума у Давосу Клаусом Швабом и тако даље. Он је спреман да пружи не само идеолошку, већ и религиозну заснованост новом светском поретку приморавајући човечанство да га прихвати на нивоу главних дубоких духовних вредности.

ПИТАЊЕ: Зашто говорите о целом човечанству? Јер католицизам је само једна од хришћанских конфесија?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Зато што сада већина католика нису у Европи и нису на Западу, чак ни у Латинској Америци (иако их је тамо врло много) већ у такозваним државама у развоју, у Азији и Африци, где се бројност пастве мери стотинама милиона. Да би их приближио католичкој цркви, учинио својима или, обрнуто, учинио да папу римског осете као свога, Франциско се спуштао до нивоа шоумена. То јест, прилагођавао се као типичан језуит култури, природи и вредностима народа код кога је долазио да би на тај начин презентовао и ширио идеје инклузивног капитализма.

ПИТАЊЕ: А зашто је Франциско у септембру прошле године фактички позвао Американце да гласају за Доналда Трампа? Садашњи председник САД сматра се код нас наводно противником либералне глобализације. Франциско је рекао тада, отприлике, следеће: оба америчка кандидата наступају против живота, али један од кандидата просто протерује мигранте, а други убија децу. Зато је боље гласати за „мање зло“.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Мислим да је, природно, Франциско знао да на америчким председничким изборима треба да победи Доналд Трамп. Али му је било потребно на неки начин да изађе из тог положаја, што је и учинио, сасвим језуитски. Рекао је да и Трамп и Камала Харис иступају против живота, зато што је први настројен против миграната (уместо да им да шансу за „нови живот“), а друга ратује за абортусе. Тако да, као, будите опрезни, бирајте сами, зато што ја у томе не учествујем. Али „мање зло“ је ипак пожељније. То јест, Франциско је опрао руке. То је класика.

Међутим, све то није ништа више од нијансе, разумете? Каква је разлика, извините – риђи ђаво или црни ђаво? Код нас покушавају, због нечега, да их супротставе, објашњавајући да су то различите политичке и цивилизацијске снаге. Ништа слично – то је једно исто, једна целина. Просто на датој етапи указала се потреба за таквом формом испољавања глобализације, а не неком другом. Пошто се смисао глобализације састоји у томе да се све националне институције преведу под контролу наднационалних структура (не међунационалних, већ управо – наднационалних), онда је задатак оних који то остварују – легализовати наднационалне структуре и учинити их нормом. Обратите пажњу: готово све транснационалне структуре у последње време постају видљиве. Некада се и Билдербершки клуб сматрао великом тајном, и није се смело о њему говорити. Сећам се, када сам тек почињала да пишем, у првој половни двехиљадитих година о Билдербершком клубу, на то се гледало као на конспирологију. Сада се о томе пише практично у свим часописима, готово званично – о његовом саставу, о агенди наредних заседања и друго. Информација о њему је изашла у јавност зато што су скривене структуре сада постале нормалност.

Advertisement

Исто се односи и на Светски економски форум Клауса Шваба, који је недавно објавио своју оставку. СЕФ о много чему расправља отворено. Имају сајт на којем без околишања објављују информације, представници неких транснационалних корпорација тамо регуларно иступају и говоре како ће нас претворити у киборге и на који начин ће се људи вештачки производити. На тај начин они чине нормом оно што је аморално. Али, као и увек, када се неко занесено нечим бави, газећи при томе све норме, неизбежно губи контролу над собом. Испоставило се, да информација о планираним експериментима над човечанством, почиње да се шири толико брзо да су људи почели да размишљају и схватају понешто о својој „светлој будућности“

Сагласно масонском принципу што се више приближаваш свом циљу, више објављујеш своје планове. Али ту су глобалисти претерали. Почели су да говоре о нечему о чему још није требало говорити јер народ није био психолошки спреман за то. Они су сувише снажно стиснули педалу гаса у време када се код њих наизменично притиска гас па кочница. А овде су превише нагло притиснули гас и показало се да у народу постоји отпор овом процесу.

Advertisement

Узгред, и Франциско је претерао. Он је толико тежио самосвојности да је последњих година владавине на себе навукао критике којих пре није било. Традиционалисти, који остали унутар католичанства, на крају су почели да подижу главу што је било, донедавно, готово немогуће замислити – толико су их сурово потиснули.

ПИТАЊЕ: Можемо ли рећи да је за педалу кочнице превише убрзаних процеса глобализације изабран Доналд Трамп?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, заустављање процеса одиграло се преко Трампа – да би се моменти, које још увек није требало оглашавати, поново превели на скривени ниво. То је све. Себи то овако тумачим: либерална deep state сада се фактички ликвидира дигиталном deep state која је при томе апсолутно иста. Чак сам појам deep state, као неке дубоке државе, изгледа смешан. Заправо то је савез високих чиновника и политичара са врхом финансијског и индустријског капитала. Али ми смо то изучавали још у совјетско време, то и јесте империјализам. Ипак, када Американци говоре о deep state, они народу то објашњавају отприлике овако: „Да, децо, ми имамо праву демократију. Али постоји нека deep state, која свему томе представља препреку. Она је за све крива.“ Иако то и јесте класични принцип функционисања империјалистичког друштва.

Advertisement

Просто, када је сада све почело да излази на видело, показало се да много тога не изгледа добро. Зато поново све треба одмах сакрити. Ту и тамо излазе у арену крупне IT компаније које су фактички Трампа довеле на власт, а такође и крупне фармацеутске компаније које су, узгред, у годинама првог Трамповог мандата имале тако богату финансијску подршку као ни под једним америчким председником. Сходно томе, то је још један од митова: наводно се Доналд Трамп и Роберт Кенеди млађи (садашњи министар здравља САД) боре са фармацеутском мафијом. Ништа слично томе! Све је апсолутно као и пре. Просто сада је на реду други задатак – спровести брзу дигитализацију. Кина, која је на том плану увек била супарник САД (не геополитички противник, већ управо супарник, као и на сваком империјалистичком тржишту) у неким дигиталним сферама је почела да престиже Американце. Зато, да не би изгубили пређашње лидерске позиције, у Америци је настала потреба за мобилизацијом, а крупне америчке IT компаније су затражиле одлучну подршку од стране политичке власти.

Advertisement

А како је то могуће? Ипак, свака дигитализације може бити спроведена само уз постојање моћне индустријске базе, док је у САД индустријска база слаба и очигледно недовољна. Деценијама су са територије САД одлазиле филијале крупних компаније у оне земље где је радна снага била доступна и јевтина. Тамо су одлазиле и високе технологије, Узгред, недавно је о свему томе причао аудиторијуму American Dynamics Summit вицепредседник САД Џеј Ди Венс. Он је рекао водећим америчким предузетницима отприлике следеће: „Да би могли да идемо напред морамо увести одређена ограничења. Зато ви бирајте или високе технологије, или јевтину радну снагу. Ето, ви сте пронашли јевтину радну снагу у иностранству, у Кини и другим земљама, али сте и пренели тамо технологије. И на крају, сада су технологије код њих напредније него код нас. Зато бирајте: или ћете наставити да јурите за јевтином радном снагом или ћете радити тако да најновије технологије буду код нас, а не код наших супарника“. Фактички Венс је одржао својим слушаоцима час политичке економије – оно што смо изучавали својевремено на совјетским факултетима.

Advertisement

Отуда и ограничења у еколошкој политици и такозваној „зеленој агенди“. Оне се не ликвидирају, остају на својим местима, само су другачији акценти. За брз развој индустрије потребне су традиционални извори сировина. Користити нове – сувише је дуго, сложено и скупо. „Зелена економија“ и „зелена енергетика“ као и до сада, сматраће се напредним, али да би се подигла индустрија, која мора да постане база за најновије технологије потребни су ретки метали. Зато су овде Американци спремни да иду на уступке и наступају као миротворци у војним конфликтима. Како кажу, ништа лично – само бизнис. Због тога, када код нас сада почну да говоре о некаквом тектонским променама, о томе да се завршава инклузивни капитализам и почиње некакав национални капитализам – све је то од лукавог, опростите. Значи, ови људи се нимало не разумеју ни у политичку економију, ни у геополитику. То је наивност која се не прашта.

Исто се односи и на Трампову политику изласка из међународних организација. А зашто САД морају да финансирају међународне организације? Обратите пажњу: не транснационалне, и не наднационалне, већ управо међународне, такве као што су СЗО или УН. Они их неће финансирати, највероватније. А зашто ако је тај новац потребан америчком бизнису да би се подигао на ниво недостижан за друге? На крају крајева, каква је разлика што Американци излазе из Светске здравствене организације – да ли ће се због тога променити политика СЗО? Њу свеједно усмеравају велике америчке фармацеутске компаније и ове компаније ће наставити своју политику само другим методама. Њихов утицај на глобално тржиште ће остати, практично, ненарушен

Advertisement

Тај исти пројекат „Звездана капија“, The Stargate, заправо се реализује у интересу IT компанија и фрамацеутских компанија. Зашто је постављен Роберт Кенеди? Управо зато да би обезбедио свеопшту вакцинацију (сада већ од рака), само на другом нивоу – преко дигиталних платформи. Како је објављено биће извршено прикупљање великих података, big data, о сваком човеку – да би наводно лекари могли да разјасне коме је потребно да предупреди рану појаву рака и према томе, вакцинише се. Штавише, мало пре наименовања Трампове администрације дошло је до сусрета четрдесет седмог председника САД са шефом фармацеутске компаније Pfizer на коме је за Кенедија речено: као, овај човек нам одговара само нека ограничи своје оштре наступе. А код нас се Кенеди млађи представља као неки противник вакцина само зато што је критиковао ковид-вакцине. Али он отворено говори да није против вакцинације, све зависи од тога ко и у које сврхе спроводи вакцинацију. Што се тиче података пацијената, могу рећи да је у прикупљању података о грађанима Кине Пекинг већ у одређеној мери испред Вашингтона. Према томе, са тачке гледишта Американаца, то се не сме допустити, зато ће велика средства бити усмерена управо у том правцу.

Advertisement

Шта можемо о свему овоме рећи? То су вукодлаци, обични политички вукодлаци. Тај исти милијардер Илон Маск, с једне стране се рекламира како је за повећање наталитета, а са друге (недавно је до нас дошла та вест) – укида бенефиције за труднице. То јест, они говоре једно, а чине сасвим друго. Али то је чист популизам и класика информационих ратова! Ми смо све то изучили на факултету, у МГИМО. То је азбука. И када слушаш шта говоре поједини наши стручњаци за међународну политику и право, питаш се: а где су они учили?

ПИТАЊЕ: Ко, по вашем мишљењу, може претендовати на престо после Франциска? Већ се помињу имена неких кардинала, конкрено Матео Дупи, Пјетро Паролин и Жан Клод Холерих.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, конклава кардинала која треба да изабере римског понтифекса сакупиће се приближно почетком маја, но кандидатуре се већ разматрају. Помиње се, конкретно, државни секретар папског престола кардинал Пјетро Паролин. Можда је он најпогоднија фигура: дипломат, одлично се сналази у свим детаљима и зна како се води политика. Али постоје и други претенденти. У том смислу помиње се чак и кардинал Рејмонд Берк. Но, то ће бити тешко пошто је он конзервативац, и при томе Американац, трампист, прогуран на врх не без помоћи Беле куће. Допустити њему да се попне на престо значи створити нови раскол. Нису се трудили да створе потпуно нови управни апарат Јован Павле II, Бенедикт XVI и Франциско – да би после њих дошао неки традиционалиста-конзервативац и све покварио. Постоји још један кардинал Тимоти Долан, такође трампист и архиепископ Њујорка. Његова кандидатура је мало вероватна из истог разлога.

Advertisement

Узгред, у наше време је све могуће. Видите, када сам изучавала долазак на власт Павла VI или тог истог Јована Павла II, показало се да су огромну улогу играле интриге, тајни преговори, скривени притисци и уцене. Рецимо, када су бирали Павла VI два пута је победио кардинал Ђузепе Сири. Ипак, он је био конзервативац. И на крају је добио цедуљицу: „Ако се не одрекнете положаја цела ваша породица ће бити уништена“. Он се одрекао, и тада је победио Павле VI. Зато и сада треба пажљиво посматрати какав се притисак врши на Европљане јер је Ватикан, пре свега, повезан управо са европском елитом.

Зато и утицај Доналда Трампа не треба потцењивати – он је доста снажан, с обзиром да је и потпредседник САД Џеј Ди Венс – католик, и државни секретар Марк Рубио је такође католик. Осим тога, карактеристична црта америчке политике је и то да су специјалне службе САД тесно повезане са Ватиканом, Opus dei и Малтешким редом.

Advertisement

Сада, док траје жалост за Франциском и теку преговори о кандидатури наследника, тешко је рећи нешто одређено. Тим пре што је последњих пет година (и то хоћу да нагласим) фактички био блокиран већи део сајтова или информационих платформи на којима су разматрана дешавања у Ватикану са канонских, хришћанских позиција и који су могли дозволити себи критику. Тако да су шрафови тамо већ притегнути.

С обзиром ко сада управља Италијом, пријатељица Илона Маска и Доналда Трампа – председница италијанске владе Џорџа Мелони, могући су најнеочекиванији распореди. Од новог римског папе очекују да буде Италијан, зато што врло дуго није било Италијана на паском престолу. У том смислу Пјетро Паролин одговара многим захтевима: он је рођен у Италији и вероватно ће поштовати услове које ће му поставити. Но, постоји још и кардинал Матео Зупи, такође Италијан. Или, рецимо, кардинал Пјербатиста Пицибала. То је високи католички свештенослужитељ, патријарх Јерусалима. То јест, он је израелски кардинал, али италијанског порекла и врло добро је себе представио. С обзиром на Трампову блискоисточну политику Пицабала је такође одговарајућа фигура зато што је Израелац и Италијан у истом паковању.

Међутим, принципијелно не дајем прогнозе пошто одлично разумем како се води политика и какве све могу постојати нијансе при избору. Могу само именовати фигуре, а наредне недеље ће показати ко ће проћи и да ли ће зелено светло дати овом или оном кардиналу.

Разговор водио: Валериј Бересенев

Извор: https://m.business-gazeta.ru/

Преузето са: "Сродство по избору"