Увод „Борбе за веру“:

У свом говору на Светском савету религија, вођа „православних“ екумениста Вартоломеј је изрекао такве јереси, да је било превише чак и за њега као самопроглашеног источног папу.

Ево, рецимо, овај исказ:

„Ова структура (концепт „заједничког светог погледа на свет“ – прим. аут.) изграђена је на четири фундаментална стуба који чине холистички поглед на стварност. У центру лежи сама Светост, највиша, апсолутна стварност, која се изражава на различите начине: као Бог, Алах, Брама или као Светлосна Празнина.“

Аутор текста који преносимо, Кирил Александров, је написао да је шокиран овим Вартоломејевим речима.

Што се нас тиче, нисмо ни изненађењни а камоли шокирани, јер деценијама пишемо да је Вартоломеј слуга сатане, а шокантно је једино то што још увек постоје православни који литургијски опште са фанариотима. У такве спадају и сви припадници БГ патријаршије, односно они који помињу на Литургији Првослава Перића (или неког од његових епископа), који помиње у диптиху ахријеретика Вартоломеја...

+ + +

29. јула 2025. године у Истанбулу је одржан састанак Светског савета религија за мир, где је патријарх Вартоломеј одржао главни говор: „Противречности и претпоставке за међурелигијски дијалог“.

Говор је написан веома сложеним језиком са много филозофских формулација. Чини се да је то урађено наменски да би се произвео ефекат који описује чувени студентски израз: „неразумљиво, али велико“. Дуготрајно резоновање, сложене фразе, и све је веома далеко од Јеванђеља и хришћанства уопште. И онда одједном, на самом крају, неколико речи о Христу. Праве речи, али потпуно недовољне да изразе хришћанско схватање светских проблема и начина њиховог решавања. Субјективни утисак: пасус у којем се помиње наш Господ Исус Христос је уметнут једноставно зато што би без њега цео извештај звучао потпуно неприродно од човека који себе назива васељенским патријархом.

 И још нешто. На почетку свог извештаја, патријарх Вартоломеј је подсетио на историјску мисију Цариградске патријаршије у свету: „На овом сабору, чије камење још увек чува одјеке векова када је икумена била дефинисана не као географски простор, већ као духовни хоризонт, и где Васељенска патријаршија наставља да сведочи о универзалном призиву Православља.“

Вратићемо се на ову тачку. Кратка позадина Религије за мир су највећа међународна организација која уједињује представнике свих светских религија ради постизања мира, социјалне правде и заштите људских права. Основана 1970. године, њено седиште је у Њујорку. Организација делује у више од 90 земаља и има консултативни статус при УН. Њена главна активност је међурелигијска сарадња у решавању глобалних проблема. „Религије за мир“ одржавају разне форуме и дијалоге између представника различитих религија, учествују у мировним мисијама у зонама сукоба, пружају хуманитарну помоћ избеглицама (доставка хране, лекова итд.), штите права верских мањина, промовишу еколошку агенду, одржавају међународне кампове и обуке за младе вернике различитих религија, боре се против насиља у породици и тако даље.

То јест, публика патријарха Вартоломеја била је веома разнолика у верском смислу. Вероватно је то био разлог што је изражавао идеје које су толико ишле изван хришћанства. Сматрамо да је ово неприхватљиво, посебно зато што су се многи његови претходници до краја борили за чистоту вере и потврђивали изузетну истинитост хришћанства. У чему је проблем?

Патријарх Вартоломеј види главни проблем човечанства у доминацији материјализма у свести савременог човека. Цитат: „Дијагноза формулисана у контексту иницијативе Религије за мир препознаје доминантни, генерално непризнати поглед на свет као фундаментални проблем. Она се тиче преовлађујућег материјализма, који има карактер редукционистичког поједностављивања, начина сагледавања стварности који своди људски процват на његову материјалну димензију, систематски искључујући свако позивање на Свето.“

Компликовано, зар не? Преведено на обичан језик, ово значи да је проблем човечанства то што је све заглибљено у материјалном и заборавило на духовно. Могло би се сложити са овим да је патријарх Вартоломеј супротставио жудњу за материјалним жељи за Богом, а не само за апстрактним „светим“. Јер знамо да у духовном царству не постоји само Бог, већ и разни духови, зли и добри, анђели и демони. Мешање њих у једно „свето“ је неприхватљиво. А патријарх Вартоломеј, нажалост, управо то ради, као што ће се видети из даље анализе његовог извештаја.

Према речима поглавара Фанара, последица доминације материјалног погледа на свет је... Не, не грешност човека, не отпадништво од Бога. И не главне страсти описане у Јеванђељу: љубав према новцу, љубав према слави и похота.

Цитат: „Последица таквог погледа на свет није једноставно филозофска, она је дубоко егзистенцијална и друштвена. Искривљавање концепта људске потпуности доприноси изолацији, експлоатацији и уништавању животне средине.“

То јест, због чињенице да човек преферира материјално у односу на апстрактно „свето“, дешава се следеће:

индивидуализација, изолација човека од друштва и, вероватно, егоизам који из тога произилази;

експлоатација човека од стране човека;

уништавање животне средине.

 Све делује тачно. Али тако нешто је могао да изговори неки следбеник марксизма или других сличних теорија, али свакако не поглавар Цркве.

На крају крајева, Јеванђеље говори о нечему сасвим другом.

Заузврат, све ово, према речима патријарха, доводи до још два проблема. Цитат: „Криза модерности није апстрактно филозофско стање. То је опипљива стварност, што је отелотворено у два наизглед неповезана, али дубоко међусобно повезана феномена који прогањају светску заједницу: неподношљив терет глобалног дуга и неконтролисана појава вештачке интелигенције.“

Према речима патријарха Вартоломеја, глобални дуг је савремени облик ропства, а вештачка интелигенција прети да човека претвори у сложени биорачунар који, уместо љубави, креативности, слободе и тако даље, једноставно оперише огромним низом података и, користећи алгоритме, предодређује људско понашање.

Све је то, наравно, тачно, али корен проблема уопште није ту. Патријарх Вартоломеј (или ко год да је написао овај реферат за њега) улази у области где је потпуно неспособан. На пример, укупни национални дуг, који је 2025. године достигао 102 билиона долара, распоређен је изузетно неравномерно. Двадесет највећих дужника нису сиромашне, заостале робовске државе, већ прилично просперитетне и слободне земље Европе, САД, Сингапура, Јапана и тако даље. Насупрот томе, Африка, која чини само 2% светског дуга, позната је по својој заосталости, сиромаштву итд.

Наравно, светски дуг је велики проблем, он заиста доприноси осиромашењу људи, али чак ни у економској сфери није препознат као главни проблем. Иначе, јавља се занимљив парадокс: патријарх Вартоломеј, позивајући на решавање проблема јавног дуга, изражава интересе највећих дужника, тј. најбогатијих земаља света.

Што се тиче вештачке интелигенције, кроз скоро целу историју човечанства, већина овог истог човечанства уопште није сматрана појединцима. На пример, у средњем веку, понашање кметова је у потпуности одређивао земљопоседник. У ког „бога“ веровати, кога оженити, против кога ратовати и тако даље. Алгоритми нису били ни потребни. А званична Црква је, по правилу, јачала и оправдавала овај поредак ствари. На пример, у католицизму је постојала забрана читања Светог писма, како паства не би изненада открила да речи које се чују са проповедаонице не одговарају Јеванђељу. И не би постављала непотребна питања.

Нико не тврди да су проблеми које је изнео поглавар Фанара важни. Али то није главна ствар. уопште.

Главни проблем човечанства је одвајање човека од Бога.

Из тога произилази грешност човека, из које, заузврат, произилазе сви остали проблеми, укључујући вештачку интелигенцију и глобални дуг. Без решавања овог фундаменталног проблема, све остало је узалудно. Максимум је привремено олакшање симптома. Али управо то онај који себе назива вођом православља не дотиче. Међутим, начин на који предлаже да реши изречене изазове је још изненађујућији. Шта учинити?

Патријарх Вартоломеј предлаже да се нејединству материјализма супротстави извесним јединством „светог“, концептом „заједничког светог погледа на свет“, који треба да постане основа „заједничког светог благостања“. Тај „заједнички свети поглед на свет“ је управо она кула коју патријарх Вартоломеј предлаже да изгради и коју у свом извештају упоређује са Вавилонском кулом.

Веома је чудно чути ово од поглавара једне од помесних православних цркава. На крају крајева, Свето писмо не познаје никакав „заједнички свети поглед на свет“, постоји само једна непроменљива Истина, наш Господ Исус Христос. Штавише, не постоји „заједничко свето благостање“, постоји Царство Божије, али патријарх Вартоломеј, очигледно, о томе не говори.

Истовремено, он тврди да не предлаже стварање нове религије или било чега сличног. Цитат: „Ово није покушај стварања нове, синкретичке религије, нити је замена за јединствене погледе на свет карактеристичне за сваку верску традицију. Њен циљ је, напротив, да истакне подручје консензуса, да означи тачке где се различита искуства Светог конвергирају, стварајући заједнички фронт против доминације материјалистичког редукционизма.“ Али поента је у томе да такве тачке не постоје. И апостол Павле директно говори о томе: „Не упрежите се у неједнак јарам са неверницима. Јер какву заједницу има праведност са безакоњем? И какву заједницу светлост са тамом? И какав споразум Христа са Велијаром? Или какав део верника са неверником? И какав споразум храма Божијег са идолима?“ (2. Кор. 6:14-16). Христос и Велијар су из духовне, „свете“ сфере, како каже патријарх Вартоломеј. И он говори дословно.

Цитат: „Ова структура (концепт „заједничког светог погледа на свет“ – прим. аут.) изграђена је на четири фундаментална стуба који чине холистички поглед на стварност. У центру лежи сама Светост, највиша, апсолутна стварност, која се изражава на различите начине: као Бог, Алах, Брама или као Светлосна Празнина.“

 Искрено, ово је шок!

Рећи да су Бог и „светлосна празнина“ само различита имена за исту ствар је, макар да је и од Васељенског патријарха, ужасно. Мешање хришћанства са исламом, хиндуизмом и „празнином“ дефинитивно представља јерес.

Штавише, ово је у потпуности у складу са историјским наслеђем Цариградске патријаршије, које је патријарх Вартоломеј поменуо на самом почетку.

Године 1180. у Цариграду је одржан Сабор по питању: да ли је Бог хришћана и муслимана исти или не? А ево и дефиниције овог Сабора: „Анатема на Мухамеда и његово учење, пренето у Курану, у коме он исповеда да наш Господ, Бог и Спаситељ Исус Христос није Син Божији; добро назива злом, а светлост претвара у таму, што је анатема на његово прљаво учење, супротно светим учењима Христа и богомудрих светаца, а такође и анатема на онога ко га је инспирисао да мисли и учи ове прљаве и презрене ствари, био то било ко од људи, или злотвор демона и отац зла, или сам прљави Мухамед који је родио тако гнусне плодове; осим тога, анатема на оне који Мухамеда сматрају пророком и послаником, од кога су примили учења и заповести супротне Христовим учењима.“ Ова „светиња“ коју патријарх Вартоломеј сматра заједничком за све религије један је од четири основна стуба „заједничког светог погледа на свет“. Ево још три стуба:

„људи <…> се сматрају бићима заснованим на односима“; Друштво није само збир појединаца, већ „цела целина људи“, структура интеракције између људи и институција општег добра: породице, образовања, економије; „Земље и њене мреже живота, било да се сматрају светим саме по себи или манифестацијама Светог“.

Други и трећи стуб су у суштини иста ствар, што значи да је „заједнички свети поглед на свет“:

„свето“ (Бог) под различитим именима; ово се, иначе, назива перенијализам (Бог је један у свим религијама); заједница људи, за опште добро (ово се, иначе, назива комунизам); „светост“ животне средине (ово се, иначе, назива пантеизам).

Коментари су излишни.

Уметак о хришћанству

Као што је већ поменуто, ко год је написао или уредио извештај патријарху Вартоломеју одлучио је да каже неколико речи о хришћанству, јер би без тога испао веома чудан. Овај уметак је веома кратак, па ћемо га цитирати у целости:

„Хришћанско сведочанство, посебно, нуди овом дијалогу перспективу која не тражи доминацију, већ служење: слику Бога као заједницу Личности, као вечни однос љубави. Свет у овој призми није статично стање равнотеже, већ динамична, есхатолошка стварност – очекивање коначног помирења свих ствари у Христу. Заједничко деловање религија тако црпи своје најдубље значење не из постојећег споразума, већ из заједничке наде за будући свет правде и љубави.“

Заиста, све се коначно мора помирити у Христу, као што пише апостол Павле: „А кад му се све покори, тада ће се и сам Син покорити ономе који му је све покорио, да Бог буде све у свему“ (1. Кор. 15:28).

Али, прво, говорећи о вечном животу у љубави, не може се а да се не говори о вечној смрти: „И ови ће отићи у вечну муку, а праведници у вечни живот“ (Матеј 25:46). Пакао такође постоји. Они који су знали за Христа, а нису веровали, осуђени су на њега. „Ко верује у њега, није осуђен, а ко не верује, већ је осуђен, јер није веровао у име јединородног Сина Божијег“ (Јован 3:18).

И друго, помирење свих ствари у Христу уопште није „заједничка нада“ свих религија. Хиндуистичка нада је постизање мокше, тј. ослобођења из циклуса реинкарнације (самсаре) и спајања са Апсолутом (Брахманом). Муслиманска нада је Џенет (рај), који је описан на следећи начин: „Заиста, побожни ће бити на сигурном месту, у баштама са изворима. Биће обучени у свилу и сатен, седећи једни према другима. Тако ће бити! Ујединићемо их са хуријама, онима са широко отвореним очима“ (Куран 44:51-54). Хурије, иначе, нису земаљске жене, већ неке небеске „девојке, које спуштају поглед, са којима ниједан човек или џин није имао однос раније“ (Ар-Рахман, сура 55:56), створене посебно за уживање становника Џена. Поред тога, „становнику раја биће дата снага стотину људи у јелу, пићу, похоти и односу“ (Сахих ел-Бухари, хадис #3257 (2536)). Да ли овде има ишта заједничко са хришћанством? Одговор је очигледан.

Истовремено, патријарх Вартоломеј није ништа рекао о томе да је темељ хришћанства наш Господ Исус Христос: „Јер је речено у Писму: Ево, постављам на Сиону камен угаони, изабрани, драгоцени; и ко верује у Њега неће се постидети“ (1. Петрова 2:6). И да је Он једини који може решити све проблеме човечанства. Без Христа, ниједан проблем се у принципу не може решити. Господ каже о себи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јован 14:6).

Нема другог пута до Бога, као што нема другог решења за проблеме човечанства. Али извештај патријарха Вартоломеја показује нешто сасвим другачије. Он нуди неку врсту „заједничког светог погледа на свет“ у којем чак и Бог може имати различита имена.

Мало историје поново

Али на цариградском престолу, о чијем значају патријарх Вартоломеј воли да говори, било је много светаца који су неуморно понављали да нема спасења ван Христа. На пример, Свети Јован Златоусти (4–5 век): „Сви који верују у Сина имају живот вечни; а ко не верује, већ је осуђен, јер није веровао у име јединородног Сина Божијег.“ Многи цариградски патријарси говорили су на сличан начин: Прокл Цариградски (5 век), Герман Цариградски (7 век), Никифор Исповедник (9 век), Фотије Велики (9 век) и многи други.

Може се само пожелети да патријарх Вартоломеј следи своје свете претходнике. За сада, нажалост, он иде другим путем. И њиме води своје стадо.

Превод: "Борба за веру"