Историјски гледано, Немачка (и њене окупационе кајзерске снаге) је била прва велика европска сила која је створила (и формално признала) било какву, барем краткотрајну, државну независност „Украјине“. То је било у јануару 1918. г., за време од Немачке инспирисане и подржане антируске бољшевичке револуције 1917.–1921. г.

У овом контексту, морамо имати на уму да су до тзв. Фебруарске (Мартовске) револуције 1917. у Царској Русији, Централне силе успеле да окупирају на истоку територије Курландије, Литваније, Пољске и Румуније. Међутим, 1918. г., линија максимално окупираних територија на Источном фронту од стране Централних сила у току читавог Великог Рата померена је далеко на исток, укључујући Бесарабију, Украјину, Крим, Белорусију, Ливонију и Естонију (укључујући Ростов на Дону, Новоросијск, Новочеркаск, Харков, Минск, Псков, Ревал и Хелсингфорс) [Direttore generale, Marco Ausenda, Nuovissimo Atlante Storico Mondiale, Milano: Touring Club Italiano, 2001, 128‒129]. Укратко, немачка покровитељска државност Украјине из јануара 1918. г. је представљала историјски први покушај да се неки политички ентитет са мање-више фиксираним границама успостави под именом „Украјина“. Стога се до тада чисто географски термин „Украјина“ („гранична област“ између Пољске и Русије, тј. „Крајина“) трансформисао у политички ентитет, па чак и у (етнолингвистичку) националност.

Међутим, након што их је поново окупирала бољшевичка Црвена армија, источни и јужни делови данашње територије (Велике) Украјине придружили су се 1922. године СССР-у као засебна Совјетска Социјалистичка Република (без Кримског полуострва). Западни део данашње Украјине је након завршетка Великог Рата био укључен у обновљену Пољску и такво стање је остало у периоду између два светска рата све до јесени 1939. г. Што се тиче Кримског полуострва, као „спорне“ територије између Украјине и Русије, важно је напоменути да је, према совјетском попису Крима из 1926. г. (који је био први попис становништва организован у СССР-у), већина његовог становништва су били етнички Руси (382.645) док су друга највећа етничка група били Татари (179.094).

У ствари, (етнички неруски) В. И. Лењин мора се сматрати правим историјским оцем украјинске државности, али и савремене украјинске (етнолингвистичке) националности. Украјина је била најплоднија пољопривредна совјетска република, али је била катастрофално погођена економском политиком (етничког Грузинца, а не Руса!) Ј. В. Стаљина 1930-их година (НЕП), која је занемаривала пољопривредну производњу у корист брзе индустријализације земље, сходно политичко-економској идеологији марксизма-лењинизма. Резултат је била велика глад (Холодомор) са око седам милиона мртвих, али добар део њих је био руског порекла, заједно са Украјинцима, чија је већина у то време живела у западној Пољској, попут Галиције (са Лавовом/Лембергом/Леопољем/), итд., тј. није била укључена у СССР. Поред тога, у међуратној Пољској, етничка украјинска националност није била призната.

Међуратна територија совјетске Украјине (до јесени 1939. г.) обухватала је градове Кијев/Киив, Виницу/Виницју, Александровск/Запорожје, Јузовку/Стаљино/Стаљин, Ворошиловград, Харков/Харкив, Николајев, Одесу, итд. Три највећа градска насеља била су Кијев, Одеса и Харков [Direttore generale, Marco Ausenda, Nuovissimo Atlante Storico Mondiale, Milano: Touring Club Italiano, 2001, 130].

Територију данашње Украјине опустошиле су током Другог светског рата окупационе снаге нацистичке Немачке од 1941. до 1944. г., које су отворено подржавале марионетске и криминалне групе око С. Бандере (1900.−1959. г.), које су починиле геноцид над Пољацима, Јеврејима и Русима [o Степану Бандери види у: Grzegorz Rossoliński-Liebe, Stepan Bandera: The Life and Afterlife of a Ukrainian Nationalist. Fascism, Genocide, and Cult, Stuttgart, ibidem, 2014]. На пример, украјинска милиција (12.000) је директно учествовала у холокаусту 1942. г. над око 200.000 волинских Јевреја, заједно са 140.000 немачких полицајаца. Украјинске масовне убице су научиле свој посао од Немаца и применили су то знање и на етничке Пољаке [Timothy Snyder, Tautų rekonstrukcija: Lieuva, Lenkija, Ukraina, Baltarusija 1569−1999, Vilnius: Mintis, 2009, 183]. Пољска историографија данас тврди да је украјинска милиција истребила најмање 200.000 етничких Пољака у Другом светском рату.

Ј. В. Стаљин и Украјина

После рата, Ј. В. Стаљин, уз подршку украјинског партијског кадра Н. Хрушчова, депортовао је око 300.000 Украјинаца из њихове домовине, јер су били оптужени за сарадњу са нацистичким режимом током рата и учешће у геноциду који су починили наоружани националисти и ратни злочинци С. Бандере. Међутим, то је урађено како ти Украјинци не би доживели одмазду за своје ратне злочине. Слично се догодило и са кримским Татарима. У сваком случају, и једни и други су након одређеног времена („време лечи све“) враћени својим кућама тако да су њихови ратни злочини фактички остали некажњени.

Чак шта више, након рата, Украјинци су директно награђени од стране Москве за сарадњу са Немцима и учешће у организованом геноциду С. Бандере, јер су земље Закарпатја, приморске Молдавије (повесне Бесарабије), пољске Галиције и дела румунске Буковине 1945. г., а затим и Крима 1954. г., анектиране од стране Совјетске Социјалистичке Републике Украјине, упркос чињеници да у многим од ових региона етнички Украјинци или нису постојали или су били у мањини, као и чињеници да ти региони никада нису припадали географској Украјини. Ове територије, које никада нису биле део било какве Украјине и у великој мери нису биле насељене етнолингвистичким Украјинцима, укључене су у совјетску Украјину пре свега захваљујући политичкој активности најјачег украјинског партијског кадровика у СССР-у – Н. Хрушчова, личности која је наследила Ј. В. Стаљинов престо у Москви 1953. г. а само три године касније (1956.) прикључила кримско полуострво својој отаџбини Украјини отевши га од Русије.

На овом месту, паралела са Хрватском је апсолутна: за Хрвате који су починили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима под окриљем режима А. Павелића (хрватске верзије С. Бандере) током Другог светског рата на територији Независне Државе Хрватске, послератној (Социјалистичкој Републици) Хрватској је хрватско-словеначки диктатор Југославије, Ј. Б. Тито, доделио земље Истре, јадранских острва и Дубровника иако све те земље никада нису биле у било каквој држави Хрватској пре Другог светског рата.

Размонтиравање Совјетског Савеза и постсовјетска Украјина

Политика генералног секретара (генсека) совјетске комунистичке партије (КПСС) М. Горбачова, која је подразумевала намерно и постепено распадање СССР-а након самита у Рејкјавику (Исланд), то јест, билатералног састанка са председником САД Роналдом Реганом 11.‒12. октобра 1986. г., изазвала је оживљавање етничког национализма код етничких Украјинаца који су прогласили независност 24. августа 1991. г. (потврђену на референдуму 1. децембра 1991. г. само од стране оних који га нису бојкотовали) након антигорбачовског војног пуча у Москви, користећи тренутну политичку ситуацију парализоване централне владе у земљи.

Међутим, државна независност Украјине је проглашена и касније међународно призната у границама велике Стаљин-Хрушчовљеве Украјине, са најмање 20% етнички руског становништва које живи на компактном подручју у источном делу земље и чини квалификовану (2/3) већину становништва Крима. У ствари, мора се јасно рећи да је совјетска и постсовјетска велика Украјина анектирала одређене етноисторијске територије од свих својих суседа и, стога, потенцијално може бити или у стварности већ и јесте у политичком сукобу са њима.

У наредним годинама дошло је до постепеног раскола са суседном Русијом, а главни национално-политички задатак Кијева био је да што више и успешније украјинизује (асимилује) етничке Русе (слично политици хрватизације етничких Срба у Хрватској коју је оркестрирала националистичка и србофобична влада у Загребу, предвођена др Фрањом Туђманом, 1990.-их година). Истовремено, руска већина на Криму је стално захтевала поновно уједињење полуострва са (мајком) Русијом, али је добила само аутономни статус унутар Украјине, земље коју никада нису сматрали својом природно-историјском домовином (поређења ради, косметски Албанци су у оквиру социјалистичке Србије и Југословенске федерације уживали виши ниво националне аутономије у поређењу са Кримом унутар Украјине). Етнички Руси Украјине су постајали све незадовољнији условима у којима су живели од времена када се 1998.–2001. г. урушио украјински порески систем, што је значило да централна влада у Кијеву није била у могућности да исплаћује плате и пензије својим грађанима.

Веома слаба украјинска државна организација постала је, заправо, неспособна да нормално функционише („failed state“/„пропала држава“) и као последица таквог стања, није имала моћ да спречи низ политички мотивисаних атентата праћених народним протестима, који су такође били у великој мери инспирисани економским пропадањем земље. Коначно, једно од горућих политичких питања у постсовјетској Украјини је било и остало питање језика и то нарочито након Мајдана 2014. г., при чему су политичари и активисти из рускојезичне заједнице пружали отпор покушајима стигматизације свог матерњег језика и његовог потискивања из јавног живота и образовања. Тај процес се паралелно одвијао са политиком укидања руских културних институција као и деградације едукативног система на руском језику (нешто слично се догађало и још увек догађа нпр., у три балтичке државе – Естонији, Летонији и Литванији) [о повести Украјине и Украјинаца видети више у и упоредити са: Andrew Wilson, The Ukrainians: Unexpected Nation, New Heaven: Yale University Press, 2009; Serhii Plokhy, The Gates of Europe: A History of Ukraine, New York: Basic Books, 2015; Anna Reid, Borderland: A Journey Through the History of Ukraine, New York: Basic Books, 2015].

Националистичка украјинска историографија

Мора се нагласити да је украјинска историографија о историји Украјине и Украјинаца изразито националистичка и у неким случајевима необјективна као и многе друге националне историографије широм Европе. Она је, у основи, политички обојена, са главним задатком да представи Украјинце као природну етнолингвистичку нацију која се историјски бори за стварање јединствене независне националне државе и наводно оправдано полаже право на одређене територије као етноисторијски „украјинске“.

Један од типичних примера такве тенденције да се преправи историја Источне Европе према националистичком и политички коректном оквиру је, на пример, књига Серхија Јекељчика о рађању модерне украјинске нације у којој се, између осталих квазиисторијских чињеница заснованих на самоинтерпретираним догађајима, пише да је СССР 1939.–1940. г. анектирао од Пољске и Румуније „западноукрајинску земљу“ [Serhy Jekelčyk, Ukraina: Modernios nacijos gimimas, Vilnius: Baltos lankos, 2009, 17]. Међутим, ова „западноукрајинска земља“ никада није била део било какве Украјине пре Другог светског рата, јер Украјина као држава или административна покрајина никада није постојала пре него што је В. И. Лењин створио Совјетску Социјалистичку Републику Украјину (1922. г.) унутар СССР-а, али у то време без „западноукрајинске земље“, јер она није била део СССР-а (постала је део Републике Пољске). Штавише, Украјинци или нису живели или су били само мањина на овој земљи, што значи да Украјина није имала ни етничка права над највећим делом „западноукрајинске земље“ исто као што није имала ни државно-повесно право над истом територијом.

Чак и данас, близу половине територије Украјине не насељавају Украјинци, као већина становништва. Штавише, у неким регионима уопште и нема Украјинаца. Стога је кардинално питање постало: На којим принципима се формирају украјинске границе? У принципу, што се тиче барем Старог континента (Европе), постојала су два кардинална принципа или модела у вези са стварањем „националне“ државе: историјски и етнички. Међутим, у неколико случајева, ова два модела су донекле комбинована. Ипак, што се тиче Украјине, ниједан од ова два главна модела није примењен у значајнијем облику. Сходно томе, Украјина је постала један од типичних примера „вештачке“ творевине, која постоји као таква захваљујући геополитичким пројектима одређених великих сила тог времена.

Још један пример украјинског историографског националистичког обмањивања можемо пронаћи у академској брошури о резиденцији буковинског митрополита, коју је 2007. г. објавио Национални универзитет у Черновцима. У брошури пише да је овај универзитет „...један од најстаријих класичних универзитета у Украјини“ [The Architecturial Complex of Bukovynian Metropolitan’s Residence, Chernivtsi: Yuriy Fedkovych National University of Chernivtsi, 2007, 31] што је тачно само из данашње грубе политичке перспективе, али не и са морално-историјског становишта. Наиме, универзитет се налази у Северној Буковини, коју је 1775. г. Хабзбуршка монархија анектирала. Земља је од 1786. г. била под управом Черновичког округа Галиције, а сто година након припајања Буковине монархији, Универзитет Франца Јосифа је отворен 4. октобра 1875. (на имендан цара). Другим речима, оснивање универзитета, исто као и сама Буковина, нема никакве везе ни са каквом врстом историјске Украјине или/и етничких Украјинаца, јер је пре 1940. г. та провинција била изван административне територије Украјине када је цела Северна Буковина 13. августа анектирана од стране СССР-а према пакту Хитлер-Стаљин (или пакту Рибентроп-Молотов) потписаном 23. августа 1939. [исто].

Стога су два озлоглашена бандита (један нациста а други бољшевик) одлучила да предају Северну Буковину СССР-у, а земља је, након Другог светског рата, постала део велике (Стаљинове) Украјинске ССР. Ипак, док украјински националисти тврде да је „Русија“ (заправо, антируски СССР) окупирала Украјину, анексија Северне Буковине и других територија од Пољске, Чехословачке и Румуније 1940. године је за њих легитиман чин историјске правде који је извршила иста та „Русија“ (тј. СССР). Овде морамо приметити да су, према истом пакту, територије независних држава Литваније, Летоније и Естоније биле анектиране од стране СССР-а, што њихови историчари и политичари сматрају „окупацијом“, што значи (незаконити) чин агресије којим се крши међународно право и легитимни поредак у међународним односима. Ипак, никада нису оптужили Украјину да је учинила исто у вези са окупираним територијама својих трију западних суседа 1940./1944. г. [види, на пример: Priit Raudkivi, Estonian History in Pictures, Tallinn: Eesti Instituut, 2004 (без пагинације); Arūnas Gumuliauskas, Lietuvos istorija (1795−2009), Šiauliai: Lucilijus, 2010, 279−295]. Литванија је, штавише, у оквиру Ј. В. Стаљиновог СССР-а „оправдано“ територијално проширена немачким Мемелландом и пољском Вилњушком облашћу („Средња Литванија“/ ”/”Litwa Śródkowa”). Читав источни део данашње Литваније, укључујући град Вилњус, је 10. октобра 1939. г.  посебним декретом Москва поклонила Литванији тако да је 26. октобра литванска војска (са немачким шлемовима) умарширала у Вилњус [Tomas Venclova, Vilnius. City Gide, Vilnius: R Paknio leidykla, 2012, 57, 61]. Нешто слично се догодило такође и са Украјином 1944./1945. г.

Година 1654.

Политичка асимилација одређених одвојених словенских етнолингвистичких група у Украјини била је и јесте један од стандардизованих инструмената за стварање и одржавање украјинског националног идентитета у 20. веку. Најбруталнији случај је са Русинима из Рутеније, који су једноставно проглашени историјским Украјинцима, али су били познати под именом Рутењани/Русини све до Другог светског рата. Њихова земља, која је у међуратном периоду била део Чехословачке (тј. „реп“ Словачке), анектирана је од стране СССР-а на крају Другог светског рата и укључена у велику совјетску Украјину. Та област је једноставно преименована из Рутеније у Закарпатску Украјину. Међутим, Русини и Украјинци су две одвојене словенске етнолингвистичке групе и као такве званично признате, на пример, у Аутономној покрајини Војводини у Републици Србији, где је русински језик чак стандардизован и изучава се заједно са русинском филологијом и књижевношћу на посебном одсеку/катедри Универзитета у Новом Саду. Поређења ради, положај Русина у Украјини је гори у односу на положај Курда у Турској, јер је процес русинске асимилације много бржи и успешнији него у курдском случају.

Из садашње перспективе украјинске кризе и уопште са становишта решавања „украјинског питања“, мора се подвући једна битна историјска чињеница а то је да је део данашње источне Украјине легално укључен у Руско царство 1654. г. као последица одлуке локалног хетмана (козачког поглавара) запорошке територије, Богдана Хмељницког (око 1595.−1657. г.), као последица народног устанка против пољско-литванске (тј. римокатоличке) окупације Украјине који је избио 1648. г. [Alfredas Bumblauskas, Senosios Lietuvos istorija, 1009−1795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007, 306; Jevgenij Anisimov, Rusijos istorija nuo Riuriko iki Putino: Žmonės. Įvykiai. Datos, Vilnius: Mokslo ir enciklopedijų leidybos centras, 2014, 185−186]. То значи да се језгро данашње Украјине добровољно придружило Русији и тако избегло римокатоличко пољско-литванско угњетавање. Сходно томе, територија којом је владао Б. Хмељницки мора се са историјске тачке гледишта сматрати матицом целе данашње Украјине – матицом која је већ 1654. г. изабрала Русију.