Велики је значај епитимије у Православљу, јер епитимија доводи хришћанина до смирења, а смирење је превасходна врлина у Цркви. Овако говори црквени Синаксар:

         Слово о томе, како (презвитер) не просто да опрашта грехе (за 24. март)

Неки презвитер, који је дошао са острва Кипра, казао нам је нешто овако, говорећи: „Kако жена нека у гатању и врачању упражњавала се (бавила се), и од некога била је умољена, да учини она мађију о другоме, да би га привукла према вољи овога. И ова жена, која се на зло упражњавала, одмах је послала два демона к њему, хотећи да дејствују (тј. да привуку човека према вољи онога). А они скверни демони ишли су и опет су се вратили безделни (празни, ништа нису постигли). И кад их је упитала ова жена, која се на зло упражњавала, да јој кажу разлог, они су рекли: ’Како су под заповешћу (тј. под епитимијом) нашли тога, и нису смели да се приближе. Јер он се исповедио напред-реченом презвитеру, и од њега је заповест запрећења примио (тј. епитимију), као што божанска правила наређују.’

Тада је упитала њих жена: ’Да ли код свих таквих дакле, који заповест имају (тј. епитимију), тако вам се догађа?’ А они су њој рекли: ’Не, него код оних само, којима тај презвитер даје заповести, јер од закона Божијег учи, и од писанија, и од њих заповеда; и тога ради не смемо тамо да се приближимо, него се бојимо Божијих закона. А презвитери који од себе уче или заповести дају, од таквих се не бојимо, нити бежимо икако.’

А жена, кад је чула ово од нечистих бесова, и пошто се понадала на презвитерово поучење, брзо је притекла и приступила к њему, и све је о себи исповедила, и затражила је заповест (епитимију). А презвитер штедећи је, није наложио њој по законима подобне заповести (епитимије). А она је молила говорећи: ’Не милуј ме никако, него по закону Божијем, и по божанским Писмима суди ми; јер од ових су исповедили да се боје беси (демони).’ Онда је дао њој заповест презвитер (тј. епитимију); и отада се оцеломудрила Христовом благодаћу. Ово је казао тај презвитер, о чему је искуство примио. Од тада се дакле презвитер поуздао и уверио се, а уједно и већма се побојао, и тачније од божанских писама је учио и заповедао, а не по својој вољи. Ова поука се саглашава са Отачником, где је писано о старцу, који је имао оца јереја идолскога, и чуо је од демона, и од самог начелника њиховог, о висоти монашког житељства, и отада се старац поуздао и приступио монашком житију.“

Јасно је речено, да се демони боје хришћана, који су без роптања примили епитимију по Канонима Цркве, јер они су примили епитимију ради Христа и Цркве. И треба то на делу видети, да хришћани под епитимијом по Канонима Цркве – они су под заштитом Божијом и од њих се боје демони.