У контексту текста „О једној о најсрамнијих одлука у историји СПЦ“, који смо објавили пре неколико дана (овде:), подсетићемо на још једну срамну одлуку Првослава Перића и Иринеја Буловића, а то је гашења Охридске архиепископије коју је СПЦ створила у намери да настави своје јурисдикцијско постојање на својој историјској територији – Старој Србији, по комунистичком  - бившој југословенској републици Македонији.

Но, пре него што подсетимо на гашeње Охридске архиепископије, подсетимо се њеног поглавара и његовог страдања.

На чело Охридске архиепископије био је постављен Јован Вранишковски, једини клирик из Брозове „Македонскe православнe црквe“.

Иако је Јован Вранишковски новотарац и екумениста -  верни ђак архијеретика титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована Зизиуласа и његовог духовног чеда епископа браничевског Игњатија Мидића, већ смо (2022. године) изразили наше дубоко саосећање са трагедијом овог човека, који је искрено и савесно приступио мисији која му је додељена из СПЦ.

Он је 2002. године једини од македонских расколничких архијереја прихватио позив патријарха Павла да ступи у канонско јединство са Српском православном црквом. Од тог тренутка против њега је почео прогон.

Судило му се за самовлашће, распиривање верске и националне мржње, проневеру новца. И без обзира на све то, македонски истражитељ га не пита ни за једно ни за друго ни за треће. Он га отворено пита: Што издаде, попе, македонштину?

Архиепископ Јован је први пут осуђен 2004. године условно на годину дана затвора, због уласка у храм ради крштења једне девојчице, који је од државе означен као објекат канонски непризнате „Македонске православне цркве“. Наредне године га је Апелациони суд у Битољу осудио на 18 месеци затвора због „подстицање националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости.” Врховни суд је две од три тачке оптужнице прогласио неуставним и умањио казну на 8 месеци затвора. Одслужио је казну у затвору Идризово код Скопља.

Апелациони суд у Скопљу га је 11. маја 2012. године у поновљеном поступку и без могућности да изнесе одбрану, осудио на 30 месеци затвора због кривичног дела утаје пореза у периоду када је био владика "Македонске православне цркве", иако га је за исто дело у два наврата ослободио суд у Велесу.

Будући од државе "Македоније" непризната, Православна охридска архиепископија (уједно и једина канонска и од осталих Православних Цркава призната на територији "Македоније") је била принуђена да се финансира искључиво добровољним прилозима, што је македонски суд протумачио као утају пореза.

За време издржавања казне у затвору Идризово код Скопља, покренут је још један судски поступак против њега, заједно са још 18 осумњичених из Православне охридске архиепископије (два епископа, игуманије, лаици). У јулу 2013. године, суд га је осудио на три године и шест месеци затвора, док су остали ослобођени оптужби. Пуштен је на условну слободу 2. фебруара 2015. године, након молбе патријарха московског и све Русије Кирила.

Између 2005. и 2013. године је осуђен на затворску казну укупно пет пута. У затвору је провео пет година и шест месеци.

О својим затворским данима Вранишковски је говорио и у једном свом интерјвуу „Политици“: https://www.politika.rs/

После дешавања Порфиријевог „чуда“ – давања аутокефалије „Македонској православној цркви“, чиме је све српске светиње предао у руке расколницима, Јован Вранишковски је постао непотребан. Перић и Буловић су га, трајно нарушеног здравља, услед дугогодишњег робијања у македонским казаматима, хладнокрвно и бездушно одбацили као што се ђубре баца у контејнер.

Вранишковски не само да није више био потребан, већ је и сметао. Јер, две Охридске архиепископије не могу да постоје. Перић и његов духовни отац Буловоић, определили су се за расколничку - македонску.

И када су га одбацили, то Перићу и Буловићу као да није било довољно, већ су га додатно згазили као одбачену крпу – доделивши му утешну награду – орден Светог Прохора Пчињског! При чему га не удостојавају "части" да му лично уруче орден, већ то чини један компромитовани епископ - Пахомије.

Србо-паписти су и ту показали своје право лице, о чему пишемо већ 20 година! То су бездушни типови, којима су уста пуна љубави, а срца хладна као тартар! То су људи који са Православљем имају мале или никакве везе...