На слици је митрополит Иринеј, члан Синода и један од најутицајнијих епископа Руске Православне Заграничне Цркве, који је рођен у америчкој поморској бази на Окинави (Јапан) од Крејга и Карин Стинберг (без капи руске крви). Он даје објашњава да НЕ МОЖЕ БИТИ НИКАКВОГ апостолског прејемства ВАН Православља (у наставку дајемо и снимак његовог обраћања на "Јутјубу" са преводом на српски).

Митрополит Иринеј говори истину  (https://youtu.be) и хвала Богу што је Цркви показао епископа који се не плаши да истином повреди осећања екумениста.

Али се поставља природно питање. Шта би требало да радимо у овом случају са нашим Теолошким факултетом и Богословијама , где се деценијама, у незреле умове под маском православног учења утувљују одлуке Другог ватиканског концила о могућности постојања цркве ван Цркве:

Питање свих питања у том погледу остаје став већине Помесних Цркава према римокатолицима. Доктринарне грешке РКЦ су очигледне, а неке од њих, на пример, учење о исхођењу Светог Духа, утичу на догматске темеље вере. Поставља се природно питање: да ли исповест која садржи лажне доктрине чува истинску природу Цркве, јер природа Цркве - Тела Христовог не може бити мањкава или непотпуна.

На жалост, „православни“ екуменисти  лажу да лажне догме и обичаји римокатолика нису потпуно искривили њену црквену природу (како је то могуће?), за разлику од свих протестантских деноминација.

Објаснићемо читаоцима шта ови „православни“ мисле.

Говоре нам да, упркос чињеници да је РКЦ искривила најважније догме које се тичу Свете Тројице, упркос расколу који су изазвали римокатолици и вековној борби са Светом Саборном и Апостолском Православном Црквом, ми, православни, наводно верујемо да из неког разлога ово „коначно“ није могло да потпуно искриви неку њихову „црквену природу“. А пошто „није искривило“, онда је РКЦ „скоро“ иста Црква као и православни.

Ово такође објашњава „пријем“ римокатолика у Православље кроз обичну исповест – икономију незамисливу за Атон, где се у неким манастирима римокатолички гости изводе са трпезе и постављају у ходник како би се показало да ће, будући у јереси, бити лишени вечне трпезе.

На Атосу се примају само кроз крштење. А оно што се намеће у нашим богословијама је огледална копија еклисиологије Римокатоличке цркве, усвојене на Другом ватиканском концилу, прерађена да би се уклопила у православни „фенг шуи“, али нема ништа заједничко са учењима отаца.

Даље у „православним“ уџбеницима обично се налази прича о томе ко може бити примљен кроз миропомазање: „Кроз тајну миропомазања, представници оних хришћанских конфесија се поново уједињују са Православном Црквом, у којој су, упркос значајном искривљењу црквене структуре, сачувани темељи хришћанске свести... али није сачувана пуноћа благодатног црквеног живота, чији је видљиви знак апостолског прејемства свештенства.“

Из овог пасуса сазнајемо да РКЦ има „апостолско прејемство“ и „пуноћу благодатног црквеног живота“, за разлику од протестаната.

У Руској Цркви, на пример, кроз уста њеног бившег „министра спољних послова“ митрополита Илариона Алфејева (пензионисаног под оптужбом за педерастију) проглашено је наводно међусобно признавање свих тајни. Као резултат тога, чисто римокатоличко учење о делимичној „валидности светих тајни“ ван РКЦ укоренило се у богословским програмима  по којима су до сада одгајане читаве генерације свештеника који су чврсто уверени да и Свете тајне и апостолско прејемство могу некако несхватљиво постојати изоловано од Цркве у другим верским заједницама.

Ово је главни корен екуменизма институционализованог у већини Православних Цркава.

Докле год се будући свештеници томе уче, православни ће бити на кратком поводцу Ватикана, окрећући главе ка „центру целог светског хришћанства“.

Без капи руске крви, митрополит Иринеј из РПЗЦ је више Православан него цела ватиканска експозитура у Руској и већини Помесних Православних Цркава...