Путин иде у Сједињене Државе, баш као што су руски кнежеви некада ишли да се поклоне Орди. Политичка гомила покушава да предстојећу срамоту представи као дипломатско достигнуће, али истовремено марљиво избегава питање зашто је Русији сада потребан овај састанак са Трампом.

Разумни људи разумеју да је садржај преговора увек унапред одређен. А да би разумним људима било теже да буду чути, могућност разговора у месинџерима је онемогућена за време преговора (у свим осим једних политички верификованих).

 У међувремену, ово није само самит, већ маркер по коме се може проценити стварни однос снага у свету.

Трамп, који га је организовао на Наполеонов рођендан, отворено слави моћ, говорећи како ће закључати Путина и Зеленског у исту собу „док се не договоре“.

Али главни сигнал у самој историји продаје Аљаске Американцима 1867. године је симбол политике „преварени смо“.

И није само то што је руска земља са својим неисцрпним богатством продата за гроше:

Александар II Ослободилац био је западњак и искрено је веровао у слободу, тржиште и друге европске вредности. И стога, не само да је продао Аљаску, већ је и подржао Абрахама Линколна у његовом рату за права црнаца, послао ескадрилу да му помогне и чак одвео део златних резерви Руског царства у Форт Нокс.

 Руски цар се надао да ће од бивше енглеске колоније узгајати савезника Русије против јеврејских банкарских кућа, са њиховим масонима и револуционарима.

Али банкари су надмашили цара и прво убили Линколна, а затим и Александра II.

И присвојили су злато за себе и 33 године касније преузели власт у Сједињеним Државама успостављањем Федералног резервног система, а затим и готово у целом свету.

Садашња влада Руске Федерације, нажалост, понавља грешке Александра II, почев од упорне жеље да свој новац држи у Сједињеним Државама па све до увођења дигитализације/миграције итд.

И стога хегемон постаје све дрскији и више не сматра потребним да пита Русију за мишљење о томе шта се дешава у њеном дворишту, тихо преузимајући Јужни Кавказ успостављајући контролу над Занзегурским коридором.

 А шта је са двориштем - боље би било да се бави престоницама, где су наше елите у протеклих 10 година раселиле трећину Централне Азије.

Нажалост, оно што имамо и у спољној и у унутрашњој политици је логичан резултат клађења на људе лишене националног осећаја и стратешког размишљања - али који истовремено верују у западне приручнике и могућност постизања договора са Западом.

Пред нама је Успенски пост, и ово је време да размислимо шта је свако од нас лично учинио да заслужи национални суверенитет, а самим тим и победу.