Човекова природа је огреховљена и премда је грех уљез у природи човековој, он се тако упио у њу да човек често не може да разликује шта је грех а шта не. Човек је као сунђер који упија у себе све што се дешава око њега, све што види и чује. Све то на неки начин постаје нешто његово и немогуће је човеку, док је у овом животу, да не греши.

Греши се мислима, греши се жељама, греши се делима, греши се видом, греши се слухом, као да са свих страна грех опходи човека и стално на њега утиче. То је свакако због тога што је ту сатана који потенцира човекове слабости и стално га наводи на зло. Но ми смо се окупали, обукли ново чисто одело, кренули смо негде, а можда смо и у кући, а ту је прашина, разна прљавштина која нам испрља одећу па и нас. Шта чинимо? Поново перемо одећу и поново се купамо. Оклизнемо се, паднемо у неку бару, у блато, опет се подижемо и опет се купамо и опет тако. То је, у ствари, наш живот овде - живот борбе.

Апостол Павле на једном месту каже: “Користите време, јер су дани лукави”. Нико не може рећи да је сигуран данас и да већ сутра неће сагрешити. Сагрешиће, пашће можда - пао је једном, подигао се и окупао па је опет сагрешио, опет је пао и опет се дигао, опет се окупао. Војник у борби никад није сигуран, дешава се да буде рањен, а онда те ране мора и да лечи. Тако и ми. Апостол Павле каже: “Добар рат ратовах”. Ми не можемо да победимо данас и да та победа буде за вјеки. Ми смо само тог тренутка победили, ако смо победили, ако смо се искрено покајали за грехе; морали смо и да плачемо због њих, морали смо да заиста желимо да се поправимо. Но наша природа је огреховљена и ми поново падамо у грех - мислима и жељама и делима. Али то не значи да не вреди да се кајемо више него што дишемо, да се боримо и тако рат ратујемо. Ми смо сада у овом свету као у рату. Апостол Павле каже: ”Користите време јер су дани лукави”. Лукави су јер нас свакога дана наводе на нешто што не ваља. Ми не можемо да користимо време прошло јер се већ уткало у вечност, ни оно будуће не можемо да користимо јер није сигурно хоћемо ли га дочекати. Морамо да користимо време сада, јер сваког тренутка сатана стоји поред нас и нашаптава нам и преко вида и преко слуха и преко наших унутрашњих немоћи и осећања наводи нас на грех и није чудо ако човек поклекне неки пут и падне. Али то не значи да треба да остане у томе, већ мора опет да устане, опет да се бори и, што је најважније, да моли Господа, да му Бог пошаље благодат, да пошаље Своју моћ да га, пре свега, чува од греха. А кад падне у грех, да га подстиче на покајање, јер човек не може ни да се покаје ако га благодат Божија у томе не упути. А благодат Божија је увек присутна - само човек треба да је жели, да је тражи и, разуме се, да се бори да буде ималац те благодати Божије, да срце своје припреми за то. Зато се не треба плашити и рећи: "Шта вреди да се кајем, шта вреди да се исповедим кад ћу сутра опет сагрешити". Е па сад, шта ти вреди данас да једеш кад ћеш сутра опет да огладниш. Значи, данас треба да се кајемо, сутра ако сагрешимо поново да се кајемо и да се боримо. Зашто? Зато што Бог хоће да ми саучествујемо са Његовом благодаћу, са Његовом жељом и вољом у нашем спасењу. Он је нас Својом крвљу, Својом спаситељном жртвом спасио и нуди нам спасење, које ми сада треба да освојимо својом вером, својом љубављу, својом надом, својом борбом против унутрашњих страсти и грехова. Зато човек не треба да се толико плаши ако случајно погреши, већ да у греху не остане.

И не смемо да чинимо грех мислећи: Ја ћу данас учинити то и то па ћу се покајати и Бог ће ми опростити. То је хула на Духа Светога. То је лаж, то је обмана, то је лицемерје. Хоћеш ли се покајати? Када ћеш се покајати? Ако се данас не покајеш, ко ти гарантује да ћеш већ следећег тренутка имати времена за кајање? А у Светом Писму се каже: ”У чему те нађем, у томе те судим.” Ако те смрт задеси у чињењу добра, у жељи за добром, исповеђеног, припремљеног, онда ће ти Господ судити по томе, али ако те нађе негде у нечему рђавом, ружном, гадном, по томе ће ти и судити. Зато морамо да стражимо јер не знамо када ће доћи тренутак растанка с телом. Господ каже: ”Стражите, јер не знате у који ћу час доћи” и благо ономе који стражи и који тако очекује тај дан. Кајање је човеку доступно и Бог је дао кајање. Да није покајања не би било ни спасења, јер нема човека без греха и нема човека који не греши. А зато је ту покајање и милост Божија, која опрашта све – као што добар отац опрашта детету које је нешто погрешило и тражи опроштај. Много пута дневно? Па много пута дневно. Колико пута треба да опростиш брату своме? Господ каже седам пута седамдесет пута. А то значи безгранично, бескрајно. Па ако Господ тражи од човека да своме брату опрашта, зар неће Он опростити, Он Који је несравњено милостивији од човека.