Однос свештеника према својој пастви, по учењу наше свете Цркве, треба да буде однос оца према деци. То значи да у основи треба да је љубав. Када је Господ вратио апостола Петра у апостолство, јер се одрекао апостолства три пута се одрекавши Христа, три пута га је питао да ли Га љуби. И када Му је апостол Петар одговорио да Га љуби, рекао му је: “Паси овце моје, паси јагањце моје”. И тако три пута.

Дакле, у основи службе свештеникове, у односу на његове парохијане, треба да буде љубав. Љубав родитеља према деци. Он, пре свега, треба да им буде пример честитог, ваљаног живота. По речима апостола Павла свештеник може да буде онај који добро управља својим домом, који има добру породицу, добру жену, добру децу, и веран је. И за таквог каже да је добар, да је подобан да буде свештеник, то јест, пастир другима.

Свештеник је посвећено лице. На њему је благодат Божија која невидљиво делује и освећује верне. Преко њега, крштењем, верни постају чланови Цркве, то јест синови Божији. Преко њега Господ прима покајање грешника и преко њега разрешава грехове палих. Преко свештеника се чине чудеса, често пута и много пута. Највеће чудо је претварање хлеба у Тело Христово и вина у Крв Христову приликом Евхаристије. Свештеник освећује своје парохијане када освећује водице у њиховим домовима. Благодат Божија преко њега, његових руку, крста који држи у руци, освећује воду и њена се природа мења, постаје нешто вечно - вода постаје вечна, нетрулежна - благодаћу Светог Духа која силази на воду приликом освећења. Дакле, свештеници су овде чудотворци.

Ми, хвала Богу, имамо добрих свештеника, добрих пастира, али нађе се ту и тамо људи који забораве шта су и ко су, забораве да су слуге Божије, забораве да ће по апостоловим речима: “Пасите стадо Божије које вам је поверено” дати одговор на Страшном Суду, па заборављају на то и данас се често неправилно односе према својим парохијанима. И ми свештеници, да кажем отворено, треба да се сећамо речи Еванђеља, речи Христових: “Многи ће у онај час рећи: Господе, у Твоје име смо проповедали, у Твоје име смо чуда чинили, мртве васкрсавали, а Ја ћу им рећи, идите, не познајем вас.” Апостол Павле каже: “Ако ангелске језике говорим, ако мртве васкрсавам, ако се дам и сажећи на ватри, а љубави немам, онда сам ништа, онда сам прапорац који звечи, без икакве вредности.” Дакле, љубав мора да буде темељ свештениковог живота и у кући и ван куће. Као што апостол Павле каже: “Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Христа”, тако би сваки свештеник требало да може да каже: Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Светога Саву, на Христа, на свете Оце. Многи то могу да кажу, али неки не. Многи подлегну искушењима јер су, на крају крајева, људи и чине нешто што не би смели да чине. Разуме се, чине то зато што заборављају да ће изаћи на Страшни Суд и да ћемо сви морати да одговарамо, а свештеник, не само за себе, већ и и за оне којима је требало да буде пастир, да буде чувар и показивач правог и доброг живота, као и чувар стада од разних лажних учења, лажних наука, разних лажи које се протурају и намећу људима у овом животу.