Још су свети апостоли говорили о томе. Апостол Павле каже да ће се после његовог одласка појавити разни лажни учитељи, разни преваранти који ће варати људе и одвајати их од науке Божије. Они се увек јављају кроз историју, некад више некад мање, али је Црква увек имала једну велику борбу и увек је била нападнута, било с једне било с друге стране, од незнабожаца, од лажних хришћана и од разних јеретика. Данас смо такође изложени великим опасностима. Црква је изложена једној великој офанзиви сатане, преко његових служитеља и лажних учитеља и лажних теорија и лажних филозофских погледа на свет. Све је то сатанско дело да Цркву угаси и уништи.

Сад се поставља питање екуменизма – шта и како у односу на њега. Нигде нисам прочитао верују које проповеда екуменизам, ми не знамо шта се ту верује, не знамо како је та вера формулисана, али ту нема много шта да се размишља. Ако они исповедају веру у Господа Исуса Христа, да је Он Син Божији, да је Он пострадао да би човеков род спасио онако како то ми исповедамо у нашем Верују, онда ту нема дилеме - ми можемо да радимо и сарађујемо. Али ако се Господу Исусу Христу одриче божанство, ако Му се одриче спаситељна улога у животу и Његова слава у Царству Божијем, у оном свету, ако Му се одриче право да Он суди свету, онда ми ту немамо шта да разговарамо, нема никаквог разлога да с њима дискутујемо. Но апостол Павле каже: “Колико до вас стоји, живите лепо са свима људима.” Дакле, са свима људима можемо лепо да живимо али не морамо да усвајамо оно што они верују.

Шта ће се догађати не знам, али ми православни Срби немамо избора. Или ће нас нестати, или ћемо бити слуге Божије. Нема другог избора. Мислим да нећемо нестати, само ћемо са Христом ићи, мучити се, страдати, ако треба и на крсту, као што смо и до сада страдали, али то страдање и патње и муке биће са надом и вером. Господ је рекао: “Не бојте се, Ја сам са вама.” Ми имамо разлога да се плашимо за себе, да ли смо у Цркви, да ли смо у Нојевом ковчегу или нисмо. Али за лађу, а лађа је Црква Божија у којој је Христос крманош, не треба да се плашимо. Само за нас да се плашимо - да из Цркве не изађемо. Да не будемо као они који немају право да буду у Цркви, јер у Новом Јерусалиму нема места за злочинце, за прељубочинце, за мужеложнике, за крадљивце, за смутљивце, за кукавице и плашљивце.

Зато ми православни немамо разлога ни са ким да се свађамо, нити коме да намећемо нешто. Господ је рекао: “Ви сте светлост свету, ви сте со земљи”. Онда је рекао: “Чините тако се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима”. Свећа се не меће се под неки сандук, под неки сто, него се меће на сто да светли свима. Ми не треба никога да нагонимо да живи по Еванђељу, али смо сами дужни да живимо по Еванђељу да би људи, видећи наш живот, живот хришћана, прославили Бога који је на небесима. То би био одговор свим јеретицима.

А како да препознамо лажне пророке? Каже се да дух који не исповеда Господа Христа, Сина Божијег, није од Бога него од ђавола. То може да нам буде путоказ, знак по коме можемо да их распознамо. Такође је казано: “По родовима њиховим познаћете их. Дрво се по роду познаје.” Они који проповедају лажне науке обично су надмени, горди, то су људи који само гледају да некако преваре, да отму. У почетку су као ангели, обучени у ангелске одоре, праве се побожни и фини док не увуку човека, као јеховини сведоци или неки други, а кад га увуку онда од њега чине роба и послушника до смрти и све уништавају у њему. Треба добро пазити. Ти јеретици са Запада, поготово они који су добро плаћени, који имају много новца, користе нашу беду, нашу невољу, нашу несрећу и новцем придобијају многе младе, заводе их и одводе од њихове Цркве, а то им је лако чинити јер су наши људи педесет година провели под комунистичком диктатуром, у ропству комунизма, одвојени од Бога. Деци и младима није била дата могућност да се уче веронауци, да се уче побожном животу, да стичу навике побожног живота. Породица је такође рушена и систематски уништавана. Разуме се да је то донело много зла и невоља нашем народу, но то не треба да нас баца у очајање, јер док смо овде на земљи ми имамо времена да се боримо. Ми треба да верујемо у Бога и да се боримо. А Његова победа је сигурна. Ми нећемо победити, ми смо немоћни, али Он је рекао: “Не бојте се, јер Ја сам победио свет”. Само треба да пазимо да будемо у Цркви, да не будемо ван Цркве. Јер ван Цркве нема спасења.

То што има рђавих међу нама, у нашој средини, то нека нас не узнемирава. Христос је имао дванаест апостола и један од њих Га је продао за тридесет сребрњака. Ништа није значило што је видео како је Христос васкрсао Лазара, што је велика чуда Христова видео, ништа се то њега није дотицало. Његово срце било је поробљено сатаном и он је живео у ропству сатане и сатанске преваре. И сада ми имамо људе који су поробљени, преварени сатаном и често нам чине велике невоље, али то тако мора да буде. Тако је писано, тако је то било увек. Они који хоће да живе правим хришћанским животом морају да трпе, морају да буду гоњени, морају да буду гажени, морају да буду понижавани, да имају исти такав живот као што га је имао Господ Исус Христос. Њега су понижавали, Њега су вређали, чак су Га назвали Велзевулом. Тога се не треба стидети, нити се плашити, него ићи за Христом, ићи за Светим Савом, и све своје, и своје мисли, све контролисати Законом Божијим.

У Светом Писму се каже: “Закон је твој светлост ногама мојим”. Морамо се трудити да свакоме од нас Закон Божији - не неки човек тамо, не не знам ко, него Закон Божији да буде светлост ногама нашим. А Закон Божији су оних Десет заповести које је Господ дао преко Мојсија и Заповести које је Христос дао кроз Блаженства. На темељима тих Заповести Господњих да себе васпитавамо, да себе изграђујемо, да себе подижемо, да свој мир градимо у себи, а око нас нека буде шта год хоће. Тако је живео Лот у Содому и Гомору. Праведник је тамо видео све неправде, али је остао чист. И ми смо данас у једној врсти Содома и Гомора, и ми смо данас у тој пећи. Апостол Петар каже: “Праведник мучаше душу своју гледајући безакоња.” Нема сумње да праведник мучи душу своју. Па какву муку има отац док гледа сина како пропада а не може да му помогне. Или своје пријатеље, суседе. То су муке праведника. То је мука духу. То је мука страшна. То је мука велика духу – кад гледаш како пропада а не можеш му ништа, јер он тако хоће. Али апостол Павле каже: “Свако ће од нас изаћи на суд пред лице Господње.” Свако за себе ће изаћи и свако за себе ће одговарати. Разуме се, они којима је предата држава на управљање, они којима је предата већа власт, одговараће и за себе и за оне који пропадну због њих ако рђаво управљају. Велика је ствар бити част у некој власти било као епископ, било свештеник, председник владе или неки министар. Што је човек на вишем положају, што више може да чини добра тим више може и да чини оно што није добро. За добро ће га Бог сигурно наградити, али неће проћи ни без казне уколико себе и друге око себе упропашћује. Тако да ми лично немамо никаквог изговора. Сваки човек је аутономно биће. Нека буде међу хиљаду развратника, он један може да буде светао као светило Божије. А то ће њему бити и мука духу - што ће много да боли, што ће много да плаче, што ће много да страда. За све то Бог ће га наградити, за то ће добити награду од Бога пре свега у овом животу, јер ће добити Царство Божије. Царство Божије није споља да дође да се види, оно је унутра у нама: праведност мир и радост у Духу Светоме. То ако неко успе да стекне, ништа му не може сметати, он иде право путем Христових Заповести а други нека иду куд хоће. Ми не треба другог да приморавамо да буде овакав или онакав, да буде добар или да га грдимо зато што је такав какав јесте. Можемо да му предложимо, кажемо, да га замолимо - ако хоће да прими, да сам себе убеди. Нико никога не може ни у шта убедити - може нешто да каже, али да убеди не може. Свако сам за себе мора да се убеди и свако ће за себе одговарати пред Богом. Према томе, нико не треба никога да осуђује, ни да ружи ни да псује, већ да суд остави Богу. А сам човек да иде путем Заповести Божијих, Закона Христовог, који је Закон љубави: Што не желиш себи не чини другоме, све што хоћеш да људи теби чине чини ти њима. То је прост закон али истинит. И ако би га се држали, имали би рај на земљи. Но сваки који то држи сам, већ има рај у себи. За свакога од нас је важно да има рај у себи, Царство Божије, а споља, то је спољашњи свет, то је, како се каже, дато незнабошцима, а нека наша душа буде испуњена Христом. Господ каже: “Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори...” Да наша врата, срце наше отворимо Њему, а отворићемо тако што ћемо у Њега веровати, што ћемо Га волети, што ћемо се у Њега надати, што ћемо чинити она дела на која нас је Он упутио: на дела љубави, на дела добра. Ето тако.