"Жеђ за пророчанствима толико заслепљује неке људе да чак ни не примећују очигледне хистеричне бесмислице"

Чудан смо ми Срби народ. Увек нам је туђе боље него наше. Упркос томе што имамо наше Светосавље, Богом потврђене Светитеље, пророчанства Светог Писма, наше старце Светосавце, све освештано, облагодаћено и запечаћено Духом Светим, неутољиво тражимо "тајна знања", за која верујемо да нас је Бог ускратио.  У тој прелесној духовној глади и жеђи (попут Адама и Еве), отварамо своје умове за све могуће преваре и обмане. И тако усвајамо све нова и нова  "пророчанства", "виђења" и "предсказања", првенствено руских и грчких стараца (правих или лажних). А у новије време нарочито су популарне "старице"...

Једна  таква "старица" је Рускиња Пелагија Рјазанска.

Код нас се штампају књиге о њој, њена „пророчанства“, људи их препричавају и усвајају...

Многи су чак уверени у њену светост, па је зову "блажена".

Иначе, човек тешко напушта своје заблуде (па је тако и са многим Србима који верују у Пелагијина "пророчанства), чак и када је све јасно као што је  2+2=4.

Из тог разлога, ми о Пелагији нећемо писати ништа своје, већ дајемо оно што о њој кажу Руси, и то они расудни, добро утврђени у Православљу.

Преносимо текст са руског сајта „Азбука.ру“, који има највећу библиотеку православних текстова у Русији.

+ + +

Недавно су у Русији, а и у Астрахању, дистрибуиране брошуре о животу Пелагије Рјазанске из алманаха „Вечни живот“. Аутори је представљају као „прозорљиву старицу“, „велику светитељку Божју“. Један од Пелагијиних савременика чак узвикује: „За мене нема светијег од ње! Била је тако велика светитељка на нашој земљи да не можете ни замислити!“ Брошуре су пуне израза попут: „Па, ако је Пољушка тако рекла, онда ће бити Цар!“ или „А знала је колико нико други није знао!“

Не знамо каква је Пелагија заиста била. Можда је заиста била света жена. Али, нажалост, сада се појавило много сумњивих изјава и предвиђања, која се приписују познатим светима. Стога ће у следећем чланку Пелагија бити представљена онако како је виде аутори алманаха „Вечни живот“.

Брошура садржи само неколико примера истински хришћанског учења. На пример, жена коју је девојка грдила чула је глас са неба: „Ваља, ми – јаки – морамо трпети слабости слабих, а не себи угађати!“

Иначе, живот Пелагије оставља депресиван утисак.

Пре свега, велики број узвичника (вероватно да би се додатно задивила машта читаоца) и разних „страшних прича – пророчанстава“ упада у очи. Они су истакнути у брошурама, у корист савремене моде за свакакве предвиђања. Штавише, жеђ за пророчанствима толико заслепљује неке људе да чак ни не примећују очигледне хистеричне бесмислице.

Ево једног од Пелагијиних „бисера“:

„Проницљива девица Пелагија... плакала је за Русијом:

- Шта ће бити са њом, какве ће је несреће задесити?! Шта ће бити са Москвом?

- У тренутку, под земљом!

- Шта је са Санкт Петербургом?

- То ће бити име мора!

- Казањ?

- Море! – рекла је Пелагија о ономе што јој је показано.“

И онда се, како кажу, "Остап занео".

У својој бујној машти, Пелагија предвиђа пре краја света васкрсење не само пророка Илије и Еноха, већ и Серафима Саровског и Сергија Радоњешког. Штавише, Свети Сергије ће „устати из кивота, ходати пред свима до Успенског сабора, а затим се узнети на небо!“

На могуће питање о извору пророчанстава, аутори брошура одговарају да „... свих седамдесет две године, Свети Серафим ју је снабдевао свим информацијама, као телеграфом“. И уопште, „... од треће године, Пољушка је почела да прориче, говорећи да је видела анђеле како се пењу и силазе!“

Свети Григорије Синајит има другачије гледиште по овом питању:

„Кажу да се прелест јавља у два облика, или боље речено, налази се... — у виду маштања и утицаја, иако има своје порекло и узрок у самој гордости... Први облик прелести је од маштања. Други облик прелести... има своје порекло... у похоти, која се рађа из природне похоте. У овом стању, прелест почиње да пророкује, даје лажна предсказања... Демон непристојности, помрачивши им умове сладострасним огњем, скреће их с ума, представљајући им у машти одређене свеце, дозвољавајући им да чују њихове речи и виде њихова лица.“

Понекад Пелагија једноставно шокира својим изјавама.

На пример, на питање једног од њених поштовалаца:

„Кумо, реци ми, шта ако убијем врачара?!“, она одмах одговара:

„За врачара – златна круна од Господа.“

Овај одговор је толико неочекиван да се чак и онај ко је питао збунио и помислио: „Ово – не може бити!“

Или, на пример, још једно „ремек-дело“:

„Многе монахиње и монаси у манастирима су се страшно лоше молили. Монашки завети се нису поштовали. Бог је допустио да због свог немарног става, због свог рђавог живота, монахиње у затворима буду насилно оскрнављене од стране стражара, а затим после мученичке смрти оду у пакао!“

Бог, који је опростио жени ухваћеној у прељуби и покајаном разбојнику, према Пелагији, не може опростити монахињама које су се лоше молиле ни после њихове мученичке смрти.

А ево шта каже Теофан Затворник: „Не треба да изричемо суд нашој браћи чак ни пред њиховим јавним гресима; јер не знамо шта се дешава у њиховим срцима... они су, својим покајањем и скрушеношћу срца, можда већ променили Божји гнев у милост.“

Тема пакла, иначе, заузима посебно место у Пелагијином учењу. Она тврди да „чак и верске институције припремају свештенике за пакао!“ А заузврат, „... пре је свештенство припремало људе за рај, а сада - за пакао!“ И уопште, „пакао је већ пун!“

Ако Пелагија види све грешнике, односно лоше молитвенике, у паклу, онда се већ сматра спасеном:

„После смрти, дођите на мој гроб, шта год да тражите - све ће се обавезно догодити.“

И Пелагија неће само бити спасена, већ ће чак добити и одређене привилегије:

„Који ме се буду сећали и поштовали у молитви, биће ми дата прилика да их заступам пред Богом, па чак ће ми бити дата прилика да их браним на Страшном суду!...“

Свети Игњатије Брјанчанинов пише:

„Онај ко не препознаје своју грешност, свој пад, своју погибао, не може прихватити Христа, не може веровати у Христа, не може бити хришћанин. Шта ће Христос ономе ко је и разуман и врлински, ко је задовољан собом, ко себе сматра достојним свих земаљских и небеских награда?“

И на другом месту:

„Сви свети су себе сматрали недостојним Бога: тиме су показали и своју достојност, која се састоји у смирењу.“

Посебно питање су виђења Пелагије.

„Својство свих виђења које Бог шаље“, примећује Свети Јован Лествичник, „јесте да уносе смирење и умилење у душу, испуњавају је страхом Божјим, свешћу о њеној грешности и ништавности. Напротив, визије у које се самовољно упуштамо, супротно вољи Божијој, воде нас у охолост, у самоувереност, доносе радост, која није ништа друго до несхватљиво задовољство наше сујете и самоуверености.“

Виђења која је имала Пелагија су веома сумњива. Према брошурама, она је разговарала са духом Лењина, била је у паклу и у рају. Штавише, на небу се одвијао изванредан дијалог између Пелагије и тетке Марфе:

„Марфа пита: „Поља, како си доспела овде?“

Поља одговара: „Да, изгледа, била сам достојна, а како си ти?“

Марфа каже: „И мени је Архангел Михаило рекао да сам достојна, јер сам веома ожалошћена.“

Стање у коме су се налазиле Пелагија и Марфа (која је касније признала да је и она имала ову визију) Свети Оци називају прелешћу.

Ово Симеон Нови Богослов каже о човеку у стању прелести:

„Он подиже руке, очи и ум ка небу, замишља у свом уму Божанске саборе, небеске благослове, чинове светих Анђела, пребивалишта светих... размишља о томе током молитве, гледа у небо, свим тим узбуђује своју душу Божанском жељом и љубављу, понекад пролива сузе и плаче. Тако се, мало по мало, његово срце хвали, не схватајући то умом; он замишља да је оно што чини плод Божанске благодати... То је знак прелести. Такав човек, чак и ако потпуно тихује, не може а да не буде подложан умопаду и лудилу.“

Свети Григорије Синајит такође упозорава љубитеље узбуђења: „Када, радећи свој посао, видите светлост или ватру споља или унутра, или лице неке врсте, Христово, на пример, или Анђела, или неко друго, не прихватајте га, да не бисте претрпели штету.“

Али, очигледно, Пелагија није читала Свете Оце, „на крају крајева, она је стално комуницирала са светитељима Божјим“.

Ма не само са светитељима Божјим, „Сама Царица Небеска, одмах након посете слепој девојци Пољи, наложила је баћушки Серафиму да изврши посебан задатак над њом!“

И коначно, врхунац гордости и прелести: „Сама Поља је на све гледала очима Господњим.“

Као што је свети Игњатије Брјанчанинов писао о сличном стању католика Фрање Асишког: „Шта може бити страшније, ружније од ове хуле, тужније од ове прелести!“

Неке од Пелагијиних молитава имале су, могло би се рећи, планетарне размере. Тако се испоставља да је Хрушчов уклоњен њеном молитвом:

„Хрушчов је био тако страшан маг... Хтео је да убије једну трећину становништва и зато је наредио да се уместо пшенице сеје коров из Америке како би се исцрпела земља!... Серафим Саровски је рекао слепој девојци Пелагији да се моли Богу и Богородици против окрутности Хрушчова. И блажена девица Пелагија је преузела подвиг и више од три месеца... усрдно се молила да Господ уклони овог преваранта са престола!... И он је неочекивано уклоњен са свог посла... Ето шта значи молитва једног праведника пред Богом!“

Без коментара.

Живот Пелагије, како је описан у алманаху „Вечни живот“, делује прилично сумњиво. Овај чланак не обухвата друге изјаве Пелагије, као што је немогућност молитве за људе који спаљују тела својих рођака, па чак и за саме спаљене (за шта су они криви?). Црква нема јединствено мишљење о овом питању, а Пелагија директно наводи да је то „служење Сатани“.

Њене приче о неким посебним подневним и поноћним демонима који делују по „Лењиновом“ декрету у строго одређено време су сумњиве.

Сумњиво је да је „Пелагија чинила десет хиљада поклона у току 14 сати молитве дневно“.

Сумњиво је да су њене молитве навеле болесну жену да „извади жабу из уста“.

Превише је тога сумњиво у животу Пелагије Рјазањске.

Поштујући Пелагију, православни људи наилазе на оправдане критике других хришћанских деноминација, које нас оптужују за паганизам. Искрено, у нашој Цркви током две хиљаде година просијао је прилично велики број истински светих људи, достојних поштовања, и дефинисали су духовни живот и учење Православне Цркве. Неке од њихових изјава су цитиране у овом чланку.

У нашој Цркви постоје „ране“. Схватање ове чињенице, мислим, не би требало да буде разлог да разумна особа постане очајна или да критикује све и свакога, већ за још већу духовну трезвеност и дубоко размишљање.

П.С. Иначе, Пелагија је предвидела долазак Антихриста 1999. године...