Уводно упознавање: Роман Вершило је уредник руских православних сајтова "Антимодернизм.ру." и "Два града.ру" и један је од највећих православних теолога данашњице.

Против чега се бори антимодернизам и како се разликује од онога против чега се бори? Антимодернизам се бори против модерности. Антимодерниста не воли модерност и покушава да открије шта није у реду са њом.

Антимодернизам – против модерног света

Из самог имена је јасно да се антимодернизам бори против модерности. Антимодерниста не воли модерност и покушава да открије шта није у реду са њом: када је почела баш та „модерност“, ера Новог времена, ко су њени стубови, ко је оповргава и зашто, и постављају се многа друга питања.

Ова дефиниција антимодернизма нам омогућава да скоро свакога ко не воли модерност класификујемо као антимодернисту. А модерност не воли нико: ни либерали, ни револуционари, ни конзервативци, ни реформатори. Марксисти су такође незадовољни модерношћу и желели би да је замене бољом врстом модерности. А са десне стране, све врсте Генона вишег и нижег ранга: Александар Дугин, Јулијус Евола - они су такође, на неки начин, противници модерности.

Можемо чак бесконачно проширити круг противника модерности говорећи да је, генерално, нико не воли. Класични либерал, задовољан чињеницом да најјачи увек преживљава у друштву, данас је редак као мастодонт: социјализам их је све појео.

Дакле, они који заправо конституишу модерност супротстављају јој се: цео модерни свет се супротставља модерности.

Дакле, да не бисмо завршили у истој гомили са таквим противницима модерности, морамо прецизније дефинисати чему се антимодернизам супротставља.

Антимодернизам се супротставља идеологијама

Прецизнија дефиниција је да се антимодернизам идеолошки и активно супротставља идеологијама, масовној култури, масовној религији и, посебно, модернизму у Православној цркви. Антимодернизам се супротставља идеологијама, односно политичком гностицизму, гностичкој политици, назовите то како год желите.

Сада можемо у антимодернисте сврстати све критичаре не само модерног стања ствари, већ све који дефинишу модерност као духовно болесну структуру друштва, који виде неред у друштву и у души модерног човека, који знају шта је ред у друштву, а шта је ред у души, односно како је човек структуриран у стварности, а не у идеолошким сновима.

Посебно, у том смислу, и Ериха Фегелена називамо антимодернистом. Лео Штраус, на пример, такође се може назвати антимодернистом, а још више - руски мислиоци: Леонтјев, Победоносцев, Тихомиров.

У овом случају, модернизам у Православној Цркви појављује се као један од делова модерне антихришћанске светске заједнице, и то не најзначајнији (и то је, наравно, тачно). Критикујући модернизам, критикујемо свет, анализирамо град човека. Не морате бити теолог да бисте то урадили: град човека не верује у Бога. Православни модернизам је чисто секуларна појава, чак и ако се представник секуларног хришћанства бави светим и тајинственим темама: литургијском теологијом или теологијом иконе. Он увек расуђује на секуларан начин, иако користи неке црквене изразе.

Зато позивамо секуларне филозофе: не да проучавају Цркву, Свете тајне и теологију, не да описују град Божији, већ само и искључиво да анализирају савремени свет, град човека.

Антимодернизам је хришћанска вера

Ипак, једном смо рекли и никада не престајемо да понављамо да је „антимодернизам православна хришћанска вера, откривена у сукобу са модернизмом, који се дефинише као неверовање“.

Овде борба са савременим светом добија сасвим другачији, чврст темељ, заснован на Божанском Откровењу.

Црква је Град Божији, потпуно одвојен у свом почетку, у свом путу (странствовању) унутар историје и у свом крају, који јој је Бог припремио. Град Божији је супротстављен Граду Људском, који има сасвим другачији почетак, ток и крај.

Околни свет лежи у злу (1. Јн. 5:19), а хришћанин није укључен у њега. Другим речима, свет није пројекција Цркве, није њен део, већ туђе царство са којим Црква не само да нема ништа заједничко, већ је стално у сукобу са светом, неизбежно га побеђујући, гњечећи савременике попут глинених посуда (Откр. 2:7), то јест, доводећи грешнике до спасења.

Антимодернизам настаје само када неки чланови Цркве престану да верују на овај начин и престану да буду у сукобу са светом, почну да се спријатељују са њим, тиме уносећи секуларизам у Цркву. Тек тада антимодернизам постаје неопходан. Пре овог тренутка (крај 19. – почетак 20. века) није било антимодернизма. Док није било модернизма као неверовања, антимодернизам је био непотребан и немогућ. И не можемо дефинисати антимодернизам другачије него као хришћанску веру, јер једини одговор на неверовање може бити вера.

По чему се антимодернизам разликује од онога против чега се бори?

Када дефинишемо антимодернизам као православну веру и кажемо да се он директно бори против модернизма у Цркви, из тога следи да антимодернизам не може бити засебна верска деноминација, тренд унутар православља или секта.

Антимодерниста не може бити расколник, јер би се у супротном антимодернизам тренутно претворио у оно против чега се бори. А опасност је овде огромна! Тешко је преценити, јер у жару борбе, у жару полемике, лако је претворити се у сопственог противника: на пример, борити се против модернизма не у име Православља, већ у име друге верзије истог модернизма. То се дешава стално.

И проблем овде је очигледно у томе што неки, па чак и многи хришћани размишљају о Цркви у оперативним, индустријским категоријама: дошли сте у Цркву да нешто урадите у њој, да постанете неко, да заузмете овај или онај идеолошки став. И из овога природно следи жеља да се придружи некој организованој групи или да се створи и води нова.

Свако ко је дошао у Цркву са таквом духовно оштећеном структуром, од антимодернизма или од патрологије и од било чега другог, сигурно ће створити нешто ново, односно другачије од Православља, на пример, сањаће о томе да се одушеви црквеном влашћу, чак и ако је то незаконито.

Дакле, антимодернизам има своја унутрашња својства (односно, антимодерниста, заправо), таква својства која га одвајају од његових савременика, укључујући и оне који су му веома слични.

Љубав према својој судби

 Већ сам рекао да се антимодерниста одликује љубављу према својој судби, он се разликује од оних који не воле своју судбу. А ко је не воли? Модернистички идеолог, револуционарни расколник је не воли, јер свако од њих мисли да сам одређује своју судбу.

Они мрзе своју тренутну судбу, а воле неку другу, коју им Бог није наменио. Насупрот њима, антимодерниста, иако несрећан, воли своју судбу, и зато „одржава смирену чврстину и чува се сваког узбуђења и раздражења. Јер узбуђење и раздражење јачају способност нерава да примају утиске тамног невидљивог“, како објашњава Свети Филарет Московски.