Црква обухвата веома широк појам, но углавном означава духовну заједницу у љубави Христовој. И као што је старозаветни храм био покретан, и рачунато је да је онде храм где је положена скинија, док Соломун није сазидао Храм, такође и новозаветни храм био је покретан, јер био је онде где је и сам Господ боравио: час на једном месту, час на другом. Народ прилази ка Спасу са вером и молитвом. Није тешко прићи ка Господу, који је сишао на земљу, оваплотио се, и све житеље земаљске благословио да Му приђу са вером. Та благодат је умножена и проширена на све цркве.

У томе Сион има нарочити значај. Сион се састоји из једне узвишице на јужној страни Јерусалима. То је место цар Давид отео од Јевусеја, утврдио га и ту је направио себи дворац. Ту је направљена била и нова скинија у коју је смештен ћивот завета. Од тада су Израиљци почели сматрати Сион као гору Божју, гору свету, дом Божији. То поштовање је продужено и после устројења Соломоновог храма.

Кад настаје Нови Завет, Сион се обнавља знаменитошћу: ту се налази "одаја Сионска," где се Господ по васкрсењу два пута јавио својим ученицима; ту је изабран апостол Матеј на место Јуде издајника; ту су апостоли примили Духа Светога у виду пламених језика. Поред „Сионске одаје“ налазила се кућа светог Јована Богослова, у којој је по завештању Господњем, боравила Пресвета Богородица. Ту је она многим ученицима казивала о чудесима и догађајима пре рођења и после рођења Спаситељевог. Нарочито је спомињала ужасе у дане страдања и смрти Господње. Сви су је верни, заједно са апостолима, слушали пажљиво као да је ту био и сам Господ. Сходно жељи Господњој, апостоли су боравили у Јерусалиму, са Богородицом, са мироносицама, и са осталим ученицима, на броју до 120, и у непосредној молитви припремајући се за пријем духа Утишитеља. „Сионска одаја“ била је као храм, и који су се ту скупљали састављали су прву Цркву Христову. У тој Цркви пресвета Богородица узела је видног учешћа. Треба напоменути, док је Спаситељ проповедао Јеванђеље, Богородица готово никад није била међу апостолима. По вазнесењу Господњем, она је увек са апостолима на молитви и на проповеди, достојно заузимајући видљиво место које је заузимао Христос.

У заједници првих хришћана, поштована од свих као достојна Мати Спаситеља света, као светитељка. Иако је имала дубоку веру и велико познавање јеванђелских истина, ипак пресвета Дева никад није заузела положај проповедника и учитеља, - остављајући то право људима, опуномоћеним од Господа апостолима. Тиме је поставила јасан образац женске скромности и смирења. Она је послужила Цркви у другом погледу: помагала је беднима, немоћнима и сиротињи, водила је нарочиту бригу о удовицама, и сваког дана ишла је на животоносни Гроб, и тамо се молила за све и за свакога. Такво је смирење и молитвеност сачувала за десет година, колико је проживела на земљи после Вазнесења Господњег.

Апостоли Петар и Јован проповедали су Јеванђеље у Самарији, и тамо су у граду Лиди саградили цркву у име Пресвете Богородице. То је прва црква посвећена Божјој Матери. И онда су дошли у Јерусалим да замоле Пресвету да дође и освети тај храм својим присуством и благословом, да би молитве одатле узношене биле пријатније Богу. Пресвета Дева је пристала, и рекла им да се врате: „Идите и радујте се, ја ћу тамо бити са вама.“

Кад су се апостоли вратили у Лиду, и ушли у новосазидану цркву, виде на једном стубу лик Богородичин, и све подробности њеног изгледа и њених хаљина биле су изражене са изврсном тачношћу. Не зна се ко је то нацртао. Видећи је, апостоли одмах разумеше да је то знамење благодатног саизвољења небесне Царице, и прославише чудотворног Господа. За освећење храма дошла је и Богородица. Видећи свој лик на стубу, и мноштво верних како се моле пред ликом, обрадова се духом и подари икони благодат и чудотворну моћ.

Кад је наступило прво прогоњење икона, јеретици су се били нарочито окомили на икону у Лидском храму. Тамо су увек гореле свеће и кандила, и имало је доста народа на молитви пред иконом. Један велможа дође са радницима да „разбија“. Покушали су длетима да истешу са камена лик, но лик је све дубље „бегао“ у камен. Покушавали су маљем да одвале по читаво парче камена са стуба, али лик је и даље остајао неповредљив. Остало им је једино да разбију цео стуб, но тако би се срушила црква. Онда они одустану од своје намере, а верни стану са још већом приљежношћу поштовати ту нерукотворну икону.

О утицају и учешћу Пресвете Богородице у првобитној апостолској Цркви доста се види из писма, које свети Игњатије Богоносац пише из Антиохије светом Јовану Богослову у Јерусалим: „Многе жене код нас желе да посете Пресвету Деву, да би чуле од ње многе и чудесне тајне. Код нас је њена слава проширена; сви знају да је Мати Божија пуна благодати и врлина. Али више од свих желим ја сам да видим Пресвету Деву, и да разговарам са оном која је родила истинитог Бога.“ Много слично тиме пише и Деонисије Ареопагит из Атине и свети Лазар (васкрсли), епископ Критски. Значи да су апостоли имали велико поштовање према Богородици, и кад су ишли по свету и проповедали, они су народу причали о превисоком смирењу Божије Матере, и о великој благодати дарованој јој од Бога. За време оних десетак година оснивања цркава и хришћанства, Богородица је била столп и утвержденије и апостолима и народу, видљиво. Невидљиво, пред Богом је била велика заступница и молитвеница.

О Богородице, помози свима, а нарочито нашем народу, да дође до познавања истине!

„Мисионар“, 2. фебруар 1935.