Уводна напомена „Борбе за веру“: Грузијски свештеник Зураб Арошвили, прекинуо је био општење са патријархом због чланства Грузијске Цркве у сатанистичкој организације званој „Светски савет цркава“. Ово писмо је написао пре него што је Грузијска Црква иступила из "ССЦ-а" 1997. године. За подсећање .- Београдска патријаршија је још увек у овом сбору нечастивих.

„Бити глуп по природи није грешка, али постати глуп злоупотребом ума није опростиво и повлачи за собом велику казну. Такви су они који много сањају о себи и падају у крајњу ароганцију“

Свети Јован Златоусти

Скоро никада ниједна јерес није покушала да директно порекне постојеће црквене догме. То је једна од карактеристичних особина јереси уопште. Овде настаје несторијанска јерес, и ђаво, кроз уста својих слугу, почиње да брани Никејско-цариградски Символ вере, истичући да он не садржи реч Богородица. „Држите се чврсто“, кажу, „светоотачког исповедања у свему и не говорите да је Дјева родила Бога, пошто Свети Сабори нису укључили ову реч у Символ вере.“ Ово је јасан пример како се, без кршења старих догматских дефиниција у слову, лако може придржавати јереси у пракси.

Воле сада да понављају да екуменизам и његова дела још нису јерес, већ пут ка јереси. Кажу да тек када се сви заједно причесте на једној литургији, сједине у евхаристичком јединству, онда морамо да бежимо. То је тумачење такозваних „православних“, који наводно воде борбу изнутра. Да видимо шта мисле и имају на уму јерарси, са којима се води та „борба изнутра“.

Наведимо један релативно скорашњи пример који добро карактерише поглед на свет савремених јерараха званичних цркава. Сећам се како је један студент који је завршио теолошку академију бранио своју тезу под називом „Екуменизам као јерес“. Говорећи о такозваној „Лимској литургији“, рекао је да је то извесно ново практично евхаристичко јединство које се дешава током екуменских окупљања. Патријарх (грузијски), смешећи се, приговорио му је рекавши: „Ово није литургија, и како је срамотно за вас, православне, да ово називате светом тајном.“ Невероватне речи, невероватне идеје! Наравно, све ове „лимске литургије“ нису православна литургија и не могу бити! Али ово је већ извесна нова литургија новог јединства, или боље речено један од видова ових синкретичких литургија. Дакле, према идејама ваших екуменистичких јерараха, јединство у обредима и службама није јединство у директном смислу. Кажете да је таква еклисиологија и за вас неприхватљива. Али онда се пред нама отвара чудна слика: оно што је дозвољено према ставовима „екуменистичких јерараха“ и, по њиховом мишљењу, не представља отпадништво, неприхватљиво је према ставовима „оних који воде борбу изнутра“. Па како можемо да решимо овај проблем? Како можемо да их натерамо да признају своје грешке? И у чему? У ономе што уопште и у принципу не признају? Шта је резултат? Иако се ова контрадикција чини непремостивом, ипак они (међусобним тврђењем) јесу црква и заједно ће чинити цркву? Да, шта да кажем, чудно схватање хришћанства и Цркве. Али на који начин они чувају јединство? Какву Цркву сви они заједно представљају? Разједињену, несложену по питањима вере и хришћанског живота. Управо на таквом концепту црквеног јединства цвета еклисиолошка јерес, односно јерес оних који погрешно тумаче суштину Цркве, који високо философирају о Цркви на људски начин, односно лажних учитеља, које свети мученик Методије назива сиренама, „прикривајући своју мржњу према човеку пријатним певањем“. Испоставља се да јерарси никада неће признати да су у верском општењу са неправославнима и никада неће написати на својим омофорима да су јеретици, а друга страна, односно „борци“, никада им ништа неће доказати. Можда зато што не желе ништа да докажу? Свако ко мисли да треба да постоји православна литургија, коју ће сви, православни и неправославни, обављати заједно, и да ће сви причестити њихову једну жртву, узалуд чека на ово.

Ви, „водећи борбу изнутра“, не водите борбу против лажи и обмане, већ оправдавате оне који су у заједници и јединству са јеретицима. Како? Зато што ви сами, будући у заједници са својим епископима, кроз њих и заједно са њима сте у светотајинској заједници са свим древним и савременим хулницима. Зар није тако? Било би вам добро да се сетите речи Светог Амфилохија Иконијског: „Бог Отац не трпи непоштовање према Сину своме, Он се окреће и не воли оне који Га хуле, а гневи се на оне који ступају у заједницу са хулницима.“ Да, тако је, ви, „водећи борбу изнутра“, заправо оправдавате изопачитеље и хулнике Апостолских канона, установљених ради очувања нас самих у Цркви Христовој. Не чувајући Апостолско Предање, постајете ван Цркве, напуштате је. Сада додатно погоршавате своју невољу тиме што, заједно са отпадничким јерарсима, покушавате, речима и делима, да прогоните оне који их осуђују због њиховог отпадништва и не желе да остану у богомрском јединству. Ви, „водећи борбу изнутра“, заправо грдите и прогоните оне који зловерје и злобу називају њиховим правим именима, и тиме сами постајете хулитељи Цркве, која је заснована на Вечној Истини, а не на лажи, и не на лукавом оправдању отпадништва и отпадника.

Речи мученика Платона (спомен 18. новембра) су овде прикладне: „Иако имам исто име као Платон, немам исту нарав. Име не може да уједини оне који су подељени веровањима. Стога, нити сам ја као тај Платон, нити је Платон као ја, осим једног имена. Ја проучавам и предајем ону филозофију која је Христова, али он је учитељ оне филозофије која је лудост пред Богом, јер је написано: „Уништићу мудрост мудрих и одбацити разум умних.“ Учења која су припадала Платону, а која ви називате божанским, лажне су басне, које лукавим речима кваре умове простака.“

Дакле, за вас и мене се може рећи да иако се зовемо истим именом - хришћани, нисмо истог правца, име не може да уједини оне који су подељени веровањима.

Да вас подсетим, „оне који се боре изнутра“, да су хришћани који нису издали своју веру и, зарад лажног црквеног јединства, нису ступали у општење са јеретицима и отпадницима, понекад били каменовани од самих хришћана, који су се уплашили и издали Христа. Тако су отпаднички племићи у логору, ван града, каменовали свог епископа Исака (спомен 20. новембра).

„Они који се боре изнутра“, нисте искрени чак ни са својим јерарсима, јер само на њих стављате тешко бреме грехова против вере и тиме их осуђујете на вечну пропаст, док ви сами, фарисејски се правдајући пред народом, кажете да сами немате ништа са тим и да нисте криви ни за шта. Где је ваша љубав и поштовање према вашим јерарсима?! Опет: какву цркву ви заједно представљате, осуђујући једни друге за отпадништво?!

Прикладно је да се вратимо тамо где смо почели. Дакле, ништа није званично дефинисано на догматском нивоу о поштовању икона, Символ вере није ништа говорио о иконама, био је само део древне црквене традиције, али током иконоборачке јереси, многе хиљаде хришћана су крунисани крунама мучеништва и исповедања. „Колико је могао, он (преподобни Григорије Декаполитски) је речима и списима учио да се клањају светим иконама и поштују их по Предању Цркве.“ Према Предању Цркве!

Символ вере не говори ништа о молитвама са јеретицима и нехришћанима или било каквој другој верској комуникацији са њима, већ хришћанин који учествује у тим делима хули на Символ вере у целини, а не само на једног од његових чланова. Они који то чине, тргују свим светим тајнама Цркве, нуде забрањено воће, чије је кушање духовна смрт, друго, вечна смрт. За оне који су ван Цркве, ове идеје и одговарајућа пракса постају искушење и камен спотицања. За њих су врата која воде у Храм истинитог Бога, а то је Православна Црква, зазидана. Тако је ово искушење, које су унели православни екуменисти, обухватило православне и неправославне, обухватило је целу васељену. Смртни укус, отров древне змије!

Па, лажномудрујућим Платонима, „борећи се изнутра“... кваите умове простака, доприносите њиховом пропадању и уништењу.

Са тугом морам да вас подсетим на речи Светог Василија Великог: „Са онима који се претварају да исповедају Православље, али су у савезу са људима другачијег погледа на свет и не поштују упозорења, настављајући да буду тврдоглави, не само да морате прекинути савез, већ морате и престати да их називате браћом“ (PG 160, 101C).

31. октобар / 13. новембар 1997.

100.000 мученика Тбилисија

Превод и приређивање: "Борба за веру"