1.                 (Верујем и исповедам): Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна:

Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовитељни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ (Προβολεύς). Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.

2.                Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно рађањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства поиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало.

3.                Који „будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воље и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио“; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу (τό φύραμα) једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божан- ством (ομόθεον), са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.

4.                Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи  који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења. Послан је пак од Сина Његовим ученицима, то јест јавио је се; јер како би иначе био послан од Њега Онај који се не раздваја од Њега? И како би иначе дошао негде Онај који је свуда присутан? Зато се не само од Сина, него и од Оца, и кроз Сина шаље, и од Себе самога долази јављајући се. Јер је заједничко дело послање, то јест јављање Оца, Сина и Духа.

5.                Јавља се пак не по суштини — јер нико никада нити је видео нити исказао природу Божју — него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка (им) је не само надсуштаствена суштина, — која је са овим безимена и непројављива и непричастна пошто је изнад сваког именовања и пројављивања и партиципирања — него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и бесмртност (αφθαρσία) и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи (притом Своју) простоту нити због дељивости и разликовања Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако је нама Један Свемогући Бог у једном Божанству, јер нити од савршених Ипостаси бива некад сложеност, нити се оно што је моћно, само зато што има и поседује моћ, може икада због те своје моћи стварно назвати сложеним.

6.                Уз то још, поклањамо се почасно (σχετικάς) светој икони описанога, јер за нас оваплоћенога, Сина Божјег, побожно преносећи поклоњење на прволик; и Часном Древу Крста и свима символима Његових страдања као божанским победним знацима против заједничког непријатеља рода нашег. Уз то (поштујемо) и знамење Часнога Крста као спасоносно оружје, и божанске храмове и места и свештене сасуде и богопредане речи, ради Бога који у њима обитава. Такође се клањамо и иконама свих Светих из љубави према њима и ради Бога кога су они истински и савршено заволели и служили, узносећи при клањању ум ка њиховим ликовима. Клањамо се и њиховим светим моштима, јер се освећујућа благодат није удаљила од њихових најсветијих костију, као што се ни од Господњега тела није одвојило Божанство у време тродневне смрти.

7.                Знамо да нема ништа по суштини зло, нити да постоји неко друго начело зла осим (само) скретање разумних бића, која злоупоребљавају дану им од Бога слободну вољу.

8.                Примамо сва црквена предања писана и неписана, и пре свих најтајанственију и свесвештену Службу и Причешће и Сабрање (литургијско), од којег и свим осталим службама долази савршенство, у којој (тајни) у спомен Онога који је Себе неунижујуће понизио и тело узео и ради нас пострадао, по Његовој богореченој заповести и самодејству (αύτουγίαν), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији дарови, хлеб и чаша, и свршава се оно само живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају.

9.                Све пак оне који не исповедају и не верују онако како је Дух Свети кроз Пророке најавио, како је Господ јавивши нам се у телу одредио, како су Апостоли послани од Њега проповедали, како су нас Оци наши и њихови наследници учили, него су или били зачетници своје јереси или су злим зачетницима до краја последовали, (такве) одбацујемо и подвргавамо анатеми.

10.             Примамо и усвајамо Свете и Васељенске Саборе: Сабор у Никеји три стотине осамнаест богоносних Отаца против Арија богоборца, који је нечестиво низводио Сина Божјег на створење и који је расецао на тварно и нетварно Једно Божанство коме се поклањамо у Оцу и Сину и Светоме Духу; Сабор после овога у Цариграду сто педесет Отаца против Македонија Цариградског, који је нечестиво низводио на створење Духа Светога и ништа мање од онога расецао Једно Божанство на тварно и нетварно; Сабор после овога у Ефесу две стотине Отаца против Несторија патријарха Цариградског, који је у Христу порицао сједињење по Ипостаси Његовог Божанства и човечанства и никако није хтео да Дјеву која је заиста родила Бога назива Богородицом; и четврти Сабор у Халкидону шест стотина тридесет Отаца против Евтиха и Диоскора, који су зло учили да је једна природа у Христу; Сабор после овога у Цариграду сто шестдесет пет Отаца против неког Теодора и Диодора, који су мислили исто што и Несторије и (својим) списима њешво учење подржавали, и (против) Оригена и Дидима и неког Евагрија, који су у давнини живели а покушавали су да неке митове уведу у Цркву Божију; и Сабор после овога у истоме граду (Цариграду) сто седамдесет Отаца против Сергија, Пира и Павла Цариградских поглавара, који су у Христу одрицали одговарајуће двема природама две енергије и две воље; и Сабор опет у Никеји три стотине шестдесет седам Отаца против иконобораца.

11.             Примамо и све оне по благодати Божијој у разна времена и места сабране свете (помесне) Саборе ради утврћења побожности  и јеванђелског живота, од којих су и ови (недавно) одржани Сабори у овом Великом граду (Цариграду) у славном храму свете Премудрости Божје против Варлама Калабријског и против Акиндина који је после њега исто с њим мислио и лукаво настојао да то спроведе, који уче да је заједничка благодат Оца, Сина и Духа, и светлост будућег века у којој ће праведници засијати као сунце, као што је и Христос то претходно показао заблиставши на гори (Тавору) и уопште свака сила и енергија Триипостасног Божанства и све што се на неки начин разликује од Божанске природе — да је (све) то тварно (κτίσιον = створено), те и они нечестиво расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, а оне који благочестиво исповедају да је она најбожанственија светлост и свака божанска сила и енергија нетварна (άκτισιον = несаздана), јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало, они називају двобошцима и многобошцима као што нас називају и Јудеји, Савелијанци и Аријанци. Али ми и ове и оне, као заиста безбожне и многобошце, одбацујемо и сасвим их одсецамо од пуноће благочестиво верујућих, као што то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква својим Саборским и Светогорским Томосом, верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, које никако не губи јединственост и простоту због сила и Ипостаси (својих).

12.             Уз све то (још) чекамо васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.