„Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својијем жељама накупити себи учитеље, да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине, и окренуће се ка гаталицама”

(2. Тим. 4,3-4)

Драги брате Слободане (овде:),

Код нашег народа, чак и код многих који редовно иду у цркву, има доста сујеверја. И ма колико то звучало парадоксално, ово сујеверје често потиче из богобојажљивости. То се испољава код људи који немају оправослављен ум, мада, споља гледано, делују оцрковљено. Они, плашећи се да не погреше, управо греше. Јер све што има макар призвук верског сматрају за верско.

Ум који није оправослављен не успева да направи оштар рез између вере и сујеверја, где су понекад танке нити раздвајања.

Зато смо, у уводу текста о Пелагији Рјазанској и написали (овде:) да наши верници лаковерно усвајају многе обичаје, сујеверја и лажна пророчанства, првенствено из Русије, али и из Грчке.

Тај тренд је нарочито плануо почетком деведесетих година 20. века, када је почело неселективно превођење на српски разних књига и брошура, а нарочито са појавом Интернета.

На пример, у Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, међу богомољцима, међу којима смо ми расли (физички) и узрастали у вери, никада није помињан долазак фамозног руског цара. Богомољци су, као прави хришћани, чекали Христа и о томе причали, и о томе певали (омиљена песма им је била "Ево Господа с војскама иде", али не по новотарској мелодији, по којој се данас пева чак и у неким правоверним манастирима, која звучи као да препонаши трче на сто метара). А сада се чешће може чути прича о доласку руског цара него о доласку Господа Христа.

То што Руси у ту причу верују, донекле се може разумети. Они себе сматрају Трећим Римом, па је логично да и Трећи Рим, као први и други, има свог цара. Наравно, ово убеђење нема никакве везе са Откривењем и Православљем, већ је адекватно јудејским очекивањима из времена Господњег, који су, погрешно тумачећи старозаветна пророчанства, чекали свог месију да им донесе земаљску превласт над свим народима.

При читању књиге о Пелагији, где је немогуће утврдити шта је тачно она сама рекла, а шта су јој њени фанатични следбеници приписали (као што је то случај, на пример, са старцем Гаврилом из Бошњана, коме је опрелешћена монахиња Макрина приписала свакакве своје измишљотине, па и ону о појави српског цара из лозе Немањића), мора се имати у виду да је Пелагија била слепа од рођења. То значи да је своје појмове о спољашњем свету градила на ономе што су јој други преносили.

И ту сада, брате Слободане, долазимо до одговора на твоје питање, зашто је Пелагија говорила да Благодат Божија напушта кућу у коју уђе пас.

Достојевски, у свом делу „Записи из мртвог дома“, које је написао док је био у тамници у Сибиру, на стр.296 каже:

„....Али како се уопште у простом народу сматра да је пас нечиста животиња на коју не треба обраћати пажњу, код нас готово нико није гледао Шарика“.

Шарик је био затворски пас, о коме је Достојевски једини бринуо.

Видимо дакле, да је прост народ у Русији делио животиње на чисте и нечисте, попут јудеја и муслимана.

Пелагија, као део тог простог света, оснажује причу о псу као нечистој животињи својом измишљотином да кућу напушта Благодат уколико у њу уђе пас.  

Значи, коза (јаре) може, овца (јагње) може, свиња (прасе) може, мачка може, пилићи могу, пловке, ћурке, па чак и пацови, а пас не може!

Код нас на селу, људи и дан данас уносе у кућу и јагањце и јариће и прасиће и пилиће и кокошке, нарочито зими, или да прасићима, рецимо, исеку зубе. Покупе цело легло у котарицу од прућа и донесу их поред шпорета да их одвоје од крмаче док им секу зубе.

Да ли је све такве куће напустила Благодат Божија?

Ето, брате Слободане, до каквих све апсурда долазимо, кад усвојимо туђа веровања, односно сујеверја, а не држимо се нашег Светосавља и традиције нашега народа...