Родио се 1901. у селу Аталанди у области Локриде, као Теодор Антононатос. Завршио је Вишу трговачку школу, и посветио се трговини. Везе са Црквом није имао. Штавише, почео је да се бави призивањем духова, и обрео се у друштву спиритиста.

У то време, појавила се у преводу на грчки, књига неке Францускиње, „Месец дана са светогорским монасима“, пуна лажи и клевета на рачун атонског монаштва. Излазила је као фељтон у новинама на које је Теодор био претплаћен. Упркос свему, њему је то изгледало занимљиво, и он је помислио да обавезно мора да оде на Свету Гору и сам се увери шта је истина.

Када је следећи пут отишао на спиритистичку сеансу, духови су били неми. На питање медијума, одговорили су да неће рећи реч док Теодор не промени одлуку коју је донео. То је младог трговца још више уверило да треба да оде куда је наумио.

Дошао је на Свету Гору уочи Велике Госпојине, и са осталим поклоницима био на бденију у Ивирону. Одушевио се лепотом службе, али је обраћење доживео у манастиру Светог Павла, на исповести код духовника, оца Игњатија. После исповести, решио је да остане и монаши се. Жеља му се испунила 1936. године.

Као монах Теодосије, отишао је по савет у манастир Григоријат, чији је игуман био чувени отац Атанасије. Он га је посаветовао да, ако хоће да буде прави монах, чита редовно учитеља покајања, Светог Јефрема Сирина, и да са том књигом под главом, уместо јастука, увек спава. Млади монах се одушевио делима Светог Јефрема и бескрајно га заволео. Али, читајући његове поуке и молитве, пуне самооптуживања и осећања свегрешности, збунио се. Рецимо:“Преклињем Те, Родитељко Незалазне Светлости, почуј шта ћу Ти казати: ја бедник тонем у глибу; мноштвом грехова оскрнавих земљу, и изгледа ми: земља јеца и са уздахом показује на мене неподмитљивом Судији, позивајући сведоке и сунце и небески свод са звездама...; бура мисли мојих већ ме потапа у очајање; душа моја са трепетом приступа очекујући пресуду.“

Због своје простосрдачности, монах Теодосије је мислио да је Јефрем у аду, и молио се Господу, по љубави, да га избави од вечних мука.

Једном је игуман дао оцу Теодосију да за време трпезе чита похвално слово Светом Јефрему, па је он, током читања, схватио да Јефрем не само што није у вечним мукама, него је код престола Божјег. Од радости је почео да плаче, и није могао да настави читање.

Отац Теодосије је волео књигу и духовну науку. Ноћима је сређивао библиотеку манастира, направио је ризницу за иконе, а својом руком је преписао многе светоотачке изреке, које се и данас чувају у обитељи Светог Павла.

Зли дуси су га много нападали јер је некад био спиритиста. Борио се с њима свим силама. Једном је старцу рекао:“Само нека ми приђе! Научићу га ја памети!“ Демон му се јавио у људском виду, и отац Теодосије га је ухватио за руку, и хтео да обори на тле. Али, ђаво је био јачи. Када је видео да ће га нечиста сила савладати, он је почео да вапије Христу и Мајци Божјој. Избављен, похитао је да исповеди духовнику да је његова самоувереност била од гордости, и да демоне не може побети човек, него само сила Господња.

Једном је писао књигу против спиритизма. На прозор је неко почео да удара тако јако да је изгледало као да ће стакло пући. Отац Теодосије је пришао прозору и закрстио га, а нечиста сила, која је изгледала као астронаут, је одступила.

Једном је код њега дошао чувени старац Герасим Песмописац, и питао га о чему пише. Када је чуо да је у питању спиритизам, подсетио га је на речи Светога Никодима Агиорита да спиритисти говоре 99% истине и 1% лажи, и тиме лове душе. Ово је одушевило оца Теодосија, и он је ту мисао уврстио у књигу.

Када је требало да штампа књигу, помисао му је говорила да ову поуку Светог Никодима, из књиге „Духовне вежбе“, нађе и стави у фусноти одакле је преузео. Више пута је прочитао целу књигу великог светогорског учитеља, али те мисли нигде није било. Отишао је старцу Герасиму Песмописцу да га пита одакле му, али, кад су се срели, Герасим му је рекао да он годинама није дошао у манастир Светог Павла и да му ништа није рекао.Тада је отац Теодосије схватио да му се ђаво јавио у виду старца Герасима, да и он унео нетачну реченицу у књигу, која би многе навела да мисле – ако је 99% онога што духови причају тачно, зашто не ићи на сеансе?

Пред одлазак у штампарију, остало му је да допише четири стране. Зли дух му је стао са стране, и претио му да не пише. Он је плакао, молио се и писао, а затим је мало легао да се одмори. Тада је ђаво навалио на њега толико да прстом није могао да макне. Сетио се поуке Светог Исака Сирина да само Дух Божји одгони духа демонског. Призвао је Господа, и нечиста сила је одступила.

Једном је лежао у постељи и осети снажан земљотрес. Отишао је у храм да пита црквењака – није било земљотреса. Питао је још једног монаха, а сутрадан и сву братију, и схватио да је то опет било искушење нечастивог.

Подвижник Божји имао је и телесно искушење – екцем на руци који је изгледао тако страшно да су се многи гадили да од њега узму благослов. Сваке године, 29. септембра, старац Теодосије је ишао на славу келије Гавделадон, која је славила Свете Гавделаја и Каздоју, и где су се збивала многа чуда. Једном је он заборавио да оде на славу ове келије, и толико се ражалостио због свог немара да је заплакао. Његова суза је пала на руку са екцемом, и екцем је нестао, као да га никада није ни било.

Једном се тешко разболео. Данима је имао температуру преко 40 степени, и није могао да се макне. Кад је чуо да су у манастир донели мошти Светог новомученика Пахомија Руса, пострадалог од Турака у 18. веку, помолио му се и одмах оздравио. Похитао је да целива свечеве мошти.

Као учен и уман монах, био је представника манастира у Свештеној епистасији у Кареји. Његова реч се у манастирском сабору стараца помно слушала.

Касније је напустио управу манастира, и постао трпезар. Старао се да утеши братију – кад су служене лубенице, увек су биле хладне, јер их је он хладио у води. У седамдесет и осмој годин живота бринуо је о манастирским маслинама, ако треба и по највећој жези.

Док је игуман одуствовао, он га је мењао. Ако ноћу примети да неко од братије прича после повечерја, суптилно га је сутрадан упозоравао да то не чини.

Док је лежао на самртној постељи и окретао бројанице, питао га је један монах о чему мисли и шта осећа.

-   Мислим да ми је време да одем, а осећам радост, рекао је старац.

Умро је 1987, у осамдесет шестој години живота. Тада се открило његово крајње нестицање: није било нове одеће и обуће да би га сахранили. Братија су дала од своје одеће да би достојног старца испратили у вечност.