Јеванђеље мора да се доживљава, иначе без доживљавања нема спасења. У Синаксару Хиландарском пише, како је један монах стално размишљао о овом јеванђељу: „Блажени су они, који плачу, јер ће се утешити“ (Мт.5:4), и друго слично јеванђеље: „Блажени (сте ви,) који плачете сада, јер ћете се насмејати“ (Лк.6:21). И ево, како је он то доживео и добио одговор:

Слово из Отачника о плачу (за 26. фебруар)

Брат је седео у Монаидском манастиру, и ово је била молитва његова свагда: „Господе, пошто се не бојим Тебе, пошаљи на мене или злу болест, или напаст, или муку, не би ли бар тако дошла у страх окајана душа моја.“ А ово је говорио, и молио је приљежно Бога, говорећи: „Знам, да је немогуће, да ми отпустиш грех; јер сам много сагрешио у име Твоје, Владико, много и зло; него ако хоћеш, макар ради шчедрота Твојих (ради милости, ради сажаљења) опрости ме од греха. Ако ли и ово не може бити, онда помучи мене овде, да би ми тамо олакшао бар мали део од мука; само почни од сада да ме кажњаваш не јарошћу Твојом, Владико, него човекољубљем.“

 Тако је пребивао цело лето, и скрушењем срца молио се Богу, са постом многим и смирењем. А мисао је имао у себи говорећи: „Шта је дакле слово (реч), које је рекао Господ: блажени су они, који плачу, јер ће се утешити?“ Једном дакле док је седео он на земљи и плакао по обичају, и од печали (од жалости) је задремао. И онда се јавио њему Христос, и говорио му тихим гласом, и лицем смиреним: „Шта имаш, човече, и што тако плачеш?“ И говори он: „Јер сам пао, Господе.“ И рече му Тај, који се јавио: „Устани.“ И одговорио је (монах) лежећи: „Не могу, ако ми не пружиш руку.“ И пружио је (Тај) руку и подигао њега. И опет говори њему Господ тихо: „Што плачеш, човече, и што тугујеш?“ И одговорио је брат: „Зар нећеш, Господе, да плачем и тугујем, кад сам Те толико ожалостио?“ Тада је пружио руку Своју Тај, који се јавио, и положио је длан Свој на срце брату и мазио је дланом. И рекао је њему: „Не тугуј, помоћи ће ти Бог, пошто си се ти сам ожалостио, онда потом Ја те нећу жалостити, (јер) ради тебе сам крв Моју дао, колико пре ћу дати и човекољубље свакој души, која се каје.“ И кад је дошао у себе брат од виђења, онда је нашао срце своје у себи пуно сваке радости; и уверење (извештај) је примио, да је учинио њему Бог милост. И поживео је остале године у многом смирењу хвалећи Бога, и у том исповедању к Њему је отишао. Богу нашему слава, сада, и увек, и у векове векова.

Потврда јеванђеља

Ово слово из Синаксара потврђује многа места у јеванђељу, и да наведемо ова: „У оне дане дође Јован крститељ проповедајући у пустињи јудејској, и говорећи: покајте се, јер се приближило царство небеско“ (Мт.3:1), „Отада поче Исус проповедати и говорити: покајте се, јер се приближило царство небеско“ (Мт.4:17), „А по предаји Јована (у тамницу), дође Исус у Галилеју проповедајући јеванђеље царства Божијега, и говорећи, како испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у јеванђеље“ (Мк.1:14-15).

И да наведемо ова јеванђеља из 15-те главе од Луке: „Кажем вам, да ће тако бити (већа) радост на небу о једном грешнику, који се каје, неголи о деведесет и девет праведника, који не требају покајања...“, „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим о једном грешнику, који се каје...“, „И приведите теле угојено и закољите, и да једемо и да се веселимо: јер овај син мој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити...“, „Али је требало развеселити се и обрадовати, јер тај брат твој (покајани) мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се“.

Тако после искреног покајања човек доживљава царство Божије, за које апостол Павле говори: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14:17). Тако видимо, да ради царства Божијег свети хришћани су се кајали и за мале грехе у мислима, док се данашњи хришћани не кају ни за велике грехе. Ради царства Божијег свети хришћани су се кајали и за ситне грехе у мислима, док се данашњи хришћани не кају ни за крупне грехе. Јер видимо, да је Бог пустио овог лета сушу на нашу земљу подуже времена, а то је свакако због великих грехова, па опет скоро нико од хришћана не каје се за велике грехове и не моли Бога за кишу. Тако је постало јасно, због чега су раније Срби имали мир и радост од Бога, док данашњи Срби немају мир и радост од Бога, него траже мир и радост од ђавола, па после не могу да се откаче од злих духова. Стари Срби су се кајали и за мале грехе у мислима, док се данашњи Срби не кају ни за велике грехе.

Због тога се молимо Богу у 50-том псалму: „Најпре опери ме од безакоња мога и од греха мога очисти ме; јер безакоње моје ја знам, и грех мој преда мном је свагда...“ и затим говори о Богу: „Покропићеш ме исопом, и очистићу се: опраћеш ме, и изнад снега убелићу се. Слуху мојему даћеш радост и весеље: (и) обрадоваће се кости смирене“ (Пс.50:4-10). Тако и Псалтир треба да се доживљава.