Поштовани господине Солевски,

Прочитали смо одмах и пажљиво Ваше писмо од пре 15 дана (овде:), но нисмо успели да Вам раније одговоримо услед презаузетости.

Кренућемо поступно кроз Ваш напис, и давати одговоре. Све ће бити темељно, документовано и без вређања, којим је, иначе, Ваше писмо проткано.

Прво Ваше питање – заправо тврдња – да већина српских клирика и публициста „не признаје македонски народ и његову матичну цркву“, није тачна. Сви српски клирици, безмало и сви публицисти, признају, на жалост, и авнојевску македонску нацију и Вашу парацрквену организацију коју Ви називате „матичном црквом“.

Како ћете се ви, житељи Северне Македоније, изјашњавати то је ваша лична ствар, и то вам нико не може оспорити. Истовремено, то не значи да је то што говорите истина.

Постоји мало људи који у току дана прочитају толико информација као ми, и већ три деценије је тако. И никада нисмо наишли на податак да неки Србин тврди да смо ми потомци Александра Македонског. То, заправо, тврдите ви, Македонци.

 ЕВО ШТА ЈЕ ПИСАО "ДОЈЧЕ ВЕЛЕ" У ТЕКСТУ "СКОПЉЕ-ИЗМИШЉАЊЕ МАКЕДОНСКЕ ИСТОРИЈЕ

У Македонији се већ дуго води расправа не само о имену, већ и о идентитету, митовима и националном наслијеђу. Те теме су радикално промијениле изглед Скопља. Владин пројекат “Скопље 2014” је контроверзан – а понекад и бизаран.

Мит о Александру потпалио је свађу са Грчком, државом која је за себе тражила не само име Македоније, него и наслијеђе Александра Великог. Његова 23 метра висока статуа у центру Скопља, која данас званично носи назив “Ратник на коњу”, убудуће ће имати плакету на којој ће писати да је он Грк – то је компромис са суседном државом.

Историја изграђена 2014. године

Археолошки музеј је дизајниран попут древног храма,

Али, чак ни ова велелепна статуа не може сакрити проблеме Македоније, једне од најсиромашнијих земаља у Европи у којој је влада потрошила стотине милиона еура – на изградњу ових грађевина.

Године 1963. тешки земљотрес је погодио Скопље, а западни део града претворио у рушевине. Кензо Танге, познати јапански архитекта је тада створио ново лице града: модерно Скопље, функционално, једноставно, изграђено од бетона. Али, данас скоро да не постоји ништа од тога. Уместо тога, античка илузија: грчки стубови и статуе су једноставно изграђене преко тога".

Слабашни темељи

Недавно смо објавили текст Миломира Степића, који, између осталог, каже: „У Северној Македонији се интензивирала „изградња нације“ (nation-building). После почетне „опијености античким“ препознатљиве по давању имена Филип или Александар Македонски свему и свачему, те масовног урбаног псеудоисторијског архитектонско-споменичког кича (нарочито у Скопљу), тај процес добио је убедљиво озбиљније, осмишљене, систематске, стратешке обрисе.

Тако, на пример, осим на државним институцијама где се вијоре званичне осмокраке заставе, свугде се наставило са јавним истицањем застава са шеснаест зрака Сунца Вергине, узурпираним симболом грчке Македоније. О пропагандним брошурама, сувенирима, играчкама и гардероби да се и не говори“.

И ово Ваше писмо, господине Солевски, је испуњено национално-верским фрустрацијама, услед којих нас у појединим моментима вређате, но ипак ћемо Вам уљудно одговорити.

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Као кључни аргумент у захтевима за признавање аутокефалности такозване „Македонске православне цркве“ (у даљем текст „МПЦ“) коришћена је флоскула  о “обнављању Охридске архиепископије”. Међутим, у свим озбиљним научним делима, која су се тиме бавила, јасно утврђено да нема било какве везе између некадашње и данашње Охридске архиепископије.

КАДА ЈЕ ОСНОВАНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Највећи српски црквено-правни стручњак др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ и сарадник „Борбе за веру“ каже:

“Охридска архиепископија основана је као византијска установа. Она је основана 535. године по жељи цара Јустинијана, зато што је тамо био његов родни крај. Оснивање Охридске архиепископије благословио је папа Вигилије. Другим речима, благословила је то цела православна католичанска (не Католичка!) хришћанска црква, јер је то учињено много пре расцепа у Цркви. Та и тако основана Охридска архиепископија не може да служи као основ на који би могло да се надовезује оснивање и постојање данашње тзв. Македонске цркве.”

Има још озбиљних стручњака који говоре исто, а које ћемо поменути у наставку.

У грубим цртама, ова архиепископија је кроз векове припадала различитим државама и јурисдикцијама:

1. Византија: На почетку, као што смо већ навели, Охридска архиепископија је била под влашћу Византијске империје, као важан центар хришћанства и културе.

2. Бугарска: У периоду од краја 9. до 11. века, архиепископија је била под бугарском контролом, нарочито у време бугарских царева.

3. Србија: Након што је Византија изгубила контролу, Охридска архиепископија је постала део српске црквене организације, посебно под влашћу династије Немањића.

4. Отоманска империја: У периоду османске владавине, архиепископија је била под контролом Константинопољске патријаршије, али је задржала одређену аутономију.

Уједињење помесних српских Цркава 1920. године у једну целину („Автокефална Уједињена Српска Православна Црква Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“) и обнављање Српске патријаршије 1922. је било признато од Константинопољске патријаршије издавањем традиционалне потврде по имену Томос, а потом и од других православних Цркава. Томосом се Цариградска патријаршија добровољно одриче дотадашње јурисдикције над епархијама на територијама Старе и Јужне Србије (Северне Македоније), које су се од 1. децембра 1918. нашле у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, и саглашава се да оне уђу у састав уједињене српске Цркве.

СТВАРАЊЕ ТЗВ. „МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“ И ВЕШТАЧКИХ НАЦИЈА

Насилно одвајање (уз политичку, државну подршку) делова једне самосталне или аутокефалне Цркве и неканонско стварање друге верске заједнице и самопроглашење њене аутокефалности ретко се дешавало у историји хришћанства. Али, то се десило Српској Православној Цркви када су комунисти на њеном једном канонском делу организовали псеудоцрквену заједницу названу „Македонска православна црква“.

Комунистичка партија Југославије је још пре Другог светског рата обзнанила своје виђење решавања националног питања у Југославији, што је резултирало послератним државним устројством са шест република и две аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба решити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, зависно од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније.

У ствари, топонимска пиратерија извршена је знатно раније. Током и након Другог светског рата кројењем унутрашње поделе Југославије – где је један од главних циљева био дробљење српских земаља, а ради кажњавања наводне српске хегемоније и „обуздавања“ објективне моћи српског чиниоца – формирана је федерална јединица под називом Македонија. Авнојски, револуционарно, комунистички, октроисано…

ИЗГРАДЊА НАЦИЈЕ

Регионални топоним (хороним) Македонија је транслиран далеко северније од његовог истинског простирања у ширем залеђу Солуна („Солунска кампања“), односно протегнут је дубоко у историјско-географску област Стару Србију обухватајући и српску царску престоницу Скопље.

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ И „МПЦ“

Са проблемом црквене организације у Народној касније Социјалистичкој Републици Македонији суочавали су се сви патријарси који су у послератном периоду нашли на трону Српске Православне цркве. Настао је у време Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживео у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990).

ОСНИВАЊЕ „МПЦ“ ПОЧЕЛИ СУ КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОТВОРИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Ево доказа из ваших, македонских извора.

Славко Димевски, један од македонских аутора који на силу покушавају да докажу право на постојање „МПЦ“ у свом делу „Историја на Македонската православна црква“, Скопје 1989, каже да је припремање нове црквене организације започето октобра 1944. када су чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију организовали такозвани Иницијативни одбор за организовање црквеног живота у Македонији (наведено дело стр. 1027). Одбор је почео да управља црквеним пословима у три епархије: игноришући предратно црквено устројство и епархијске установе, почео оснивати нова црквена тела, премештати и отпуштати свештенике.

Први македонски Црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године („Политика“, Београд, 8. март 1945. Упоредити: АСин, Македонска православна црква 1945-1960, нерегистровано). Тада је изгласана резолуција да се обнови Охридска архиепископија под именом „Македонска самостална православна црква“, која неће бити потчињена ниједној Цркви, и са својим народним епископима и свештенством. Први македонски архијереј, како је одлучено, носиће титулу „охридски архиепископ“, а Црква ће се звати „Свето Климентова охридска архиепископија“. Са скупа су упућени телеграми „маршалу“ Јосипу Брозу Титу, АВНОЈ-у, цариградском и руском патријарху, Синоду Српске православне цркве, Свесловенском митингу у Софији и Бугарској православној цркви (С. Димевски, н. д, стр. 1030. Вредно је помена да је резолуција помињала (тачка 7.) стварање југословенске Патријаршије која ће бити састављена од других (републичких) Цркава – Гласник.., 10/1946, стр. 92).

РЕАГОВАЊЕ СПЦ И ПРИТИСАК КОМУНИСТИЧКИХ ВЛАСТИ

Архијереји СПЦ нису могли да сазову ванредни Сабор јер патријарх Гаврило фактички није био на свом трону у Патријаршији (већ у немачкој интернацији). Једино што им је преостало било је да 12. марта 1945. на конференцији расправљају о неприликама које им је новоуспостављена власт наметнула одвајањем делова СПЦ у федералним републикама које су створили комунисти, Македонији и Црној Гори, сходно федеративном уређењу Југославије. Архијереји су одбили да прихвате македонски Иницијативни одбор и закључили да је неканонски. Стога су наложили надлежном архијереју, митрополиту скопском Јосифу, да отпутује у Скопље и тамо сагледа ситуацију и предузме све што је неопходно у таквим приликама (Гласник.., 6/1945, стр. 92-93.)

Држава је, међутим, посредством Министарства за унутрашње послове 17. марта одбила да дозволи митрополиту Јосифу пут у Скопље (АСин, Записници, Син. бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. године. Решење Министарства унутрашњих послова је потписао тадашњи министар Владимир Зечевић, свештеник Српске православне цркве. Решење Бр. 173/а од 17. марта 1945. године – АСин, „МПЦ 1943-1950“, нерегистровано. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 119-120).

 То је практично значило забрану повратка епископима и свештеницима у крајеве одакле су раније протерани.

На стварање нове црквене организације Синод је званично реаговао тек 22. септембра 1945. доносећи „Одлуку на резолуцију иницијативног одбора у Скопљу за организацију самосталне Македонске цркве“. Ту одлуку, међутим, није могао да обелодани у наредна два месеца.

Патријарх Гаврило се вратио 14. новембра 1946. у Југославију и затекао бројне проблема, међу којима је најдраматичнији био онај у Македонији. Свети архијерејски сабор састао се 16. новембра 1946. први пут у редовном заседању после оног од 27. марта 1941. године. Сабор је подржао све одлуке Синода на чијем је челу био митрополит Јосиф.

У међувремену, Иницијативни одбор је забранио свештеницима да у храмовима у Македонији помињу име патријарха Гаврила, да примају Гласник Српске православне цркве и дистрибуирају патријархову Божићну посланицу (Гласник.., 10/1945, стр. 93.)

На Сабору Српске православне цркве 30. април-13. мај 1947. закључено је да би требало предузети све да буде сачуван вековни црквени поредак. У току заседања, патријарха Гаврила су 10. маја посетили генерал-мајор Љубодраг Ђурић, Лазар Колишевски, тадашњи председник Владе Народне Републике Македоније и прота Милан Д. Смиљанић.

ПРИТИСАК ВРХОВНОГ ХОХШТАПЛЕРА

Председник Југославије и Савезног извршног већа Јосип Броз је 28. маја 1958. године примио чланове Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у време редовног заседања, започетог два дана раније. Изразио је гостима наду у повољно решење црквеног питања у Македонији, што је значило да тај проблем мора у веома кратком времену бити разрешен, на Сабору. Сабор је 10. јула избор епископа за три упражњене епархије одложио с образложењем да ниједан од четворице кандидата не испуњава канонске услове (сви су били у брачној заједници), а патријарху је наложено да за наредни Сабор понуди нову листу кандидата.

Добривоје Радосављевић, Милоје Дилпарић и Иса Јовановић у Савезној комисији за верска питања дочекали су патријарха, митрополита дабробосанског Нектарија и епископе браничевског Хризостома, славонског Емилијана и зворничко-тузланског Лонгина. Упозорили су их на потребу окончања црквеног проблема у Македонији без обзира на канонске и друге сметње. Патријарх Викентије је 5. јула изненада умро.

ЗАПРАВО, 5. јула 1958. године, непосредно након Светог архиерејског сабора СПЦ, на ком је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. „Македонске православне цркве“, по наређењу Броза убијен је патријарх српски Викентије, који није признао Брозову измишљену  македонску нацију и одвајања Брозове "македонске цркве“ од Мајке Српске Православне Цркве.

КАД СУ ДОБИЛИ ПРСТ ТРАЖИЛИ СУ  ЦЕЛУ РУКУ – УТЕМЕЉЕН ОДГОВОР СПЦ И ОСУДА МАКЕДОНСКИХ РАСКОЛНИКА

Творци „МПЦ“, пошто су, под притиском комунистичких власти, 1959. године добили аутономију за Охридску архиепископију и уз помоћ матичне Српске православне цркве довели је у канонске оквире (с обзиром на то да је претходне 1958. године самовољно и неканонски проглашена), хтели су да иду и даље, па су од СПЦ, знајући да без њене сагласности не могу ништа, затражили да сада, уместо аутономије, призна - аутокефалност.

Притисак је био велики, зато је и одговор СПЦ морао да буде добро утемељен.

Наручени су реферати од тада најпознатијих црквено-правних стручњака који би требало да дају одговор на питање “Да ли МПЦ има услова за добијање аутокефалности?”

У својим опширним и добро правно утемељеним рефератима и др Сергије Троицки и др Благота Гардашевић изнели су јасан став да “нема услова за добијање аутокефалности”.

А др Бранко Цисарж у свом реферату “Да ли је Македонска црква наследник Охридске архиепископије?”, уз детаљан историјски преглед, износи став: “Да је садашња Охридска архиепископија у СР Македонији само по имену и ни по чему другом наследник некадашње грчке Охридске архиепископије”.  САБОР СПЦ ОДБИЈА ЗАХТЕВ ЗА АУТОКЕФАЛНОСТ.

Свети архијерејски сабор СПЦ, потом, на свом редовном заседању, 11. маја 1967. године, доноси одлуку: “Не може се уважити захтев Светог архијерејског синода Македонске православне цркве од 3. децембра 1966. године бр. 226 да се аутономној Македонској православној цркви даде аутокефалност.”

Незадовољни оваквом одлуком челници и творци „МПЦ“ поново сазивају црквено-народни сабор, од 16. до 19. јула 1967. у Охриду, на којем сада, опет самовољно и неканонски, проглашавају - аутокефалност.

Долази, затим, до ванредног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, који једногласно усваја ову одлуку:

“Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АС Бр. 44/зап. 10 од 24 (11). маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци треба прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.

Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама... Ову одлуку објавити у првом наредном броју ‘Гласника’, службеног листа Српске православне цркве, и о њој обавестити све сестринске православне цркве ради знања.”

Све аутокефалне православне Цркве, у својим писаним одговорима, потврдиле су исправност ових одлука Светог архијерејског сабора СПЦ. Али, из Скопља ничег новог.

ОДЛУКОМ САБОРА СВОЈЕ МАЈКЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ МАКЕДОНЦИ ПРОГЛАШЕНИ ЗА РАСКОЛНИКЕ

Сабор је расправљао само о једној теми – проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве. Закључак је био јасан: „Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.

Патријарх Герман:

зашто се "Македонској православној цркви" не сме дати аутокефалија – одговор свих одговора

Милош Минић, председник Републичке скупштине Социјалистичке Републике Србије,  у свом извештају достављеном Јосипу Брозу Титу 25. децембра 1967. године о његовом разговору са патријархом Германом 11. децембра 1967., између осталог наводи:

>>Забелешка Милоша Минића, председника Скупштине СР Србије о разговору са патријархом Српске православне цркве Германом, приликом посете коју је патријарх Герман учинио председнику Скупштине 11. децембра 1967. године.

Патријарх Герман је дошао у посету сам, без уобичајене пратње.

Из овог разговора вредно је забележити следећих неколико момената...

2. У току даљег разговора патријарх Герман је врло опширно објашњавао историјат, разлоге и мотиве који су довели до одлуке ванредног архијерејског сабора о непризнавању аутокефалости Македонске цркве.

Највећи део објашњења је познат, јер је садржан и у документима два последња архијерејска сабора СП цркве одржана ове године. Ова објашњења су на линији оправдавања става који су ти сабори СП цркве заузели о питању аутокефалности Македонске православне цркве.

За мене је било једино ново врло отворено изнето страховање патријарха Германа да је одвајање Македонске православне цркве од Српске православне цркве проглашењем аутокефалности МП цркве само увод у даље иницијативе за даље цепање СП цркве. Ово страховање је патријарх Герман изложио у контексту аргумената којима се руководио Архијерејски сабор СПЦ у одлуци да не призна аутокефалност МП цркве, истичући да ћемо на исто страховање наићи код свих чланова Архијерејског сабора СП цркве, иако то ни директно ни индиректно није поменуто у документима Сабора.

На моју примедбу да не знам ништа о таквим иницијативама, да ме зачуђују такве претпоставке и таква страховања, јер не видим никакав знак да су и такве претпоставке могле утицати да Сабор СП цркве усвоји познату одлуку о аутокефалности МП цркве, патријарх Герман је, очигледно настојећи да говори са увереношћу изнео неколико момената… да је један од првих декрета које је Павелић донео кад је формирана НДХ био декрет о одвајању православне цркве у НДХ у самосталну цркву. Ако већ отпочне цепање СП цркве, зашто се искључује могућност да се у неком моменту не појави слична иницијатива у Републици Боси и Херцеговини и у Републици Хрватској.

На моју поновљену примедбу да не видим никакве основе за такве претпоставке у данашњем времену и приликама које владају у СФРЈ, патријарх Герман није ништа одговорио...<<

Извор:

https://borbazaveru.info/

Патријарх Герман није попустио пред комунистичим притисцима, иако је могао изгубити главу, јер му је СПЦ била изнад сопственог живота.

СРБОПАПИСТИЧКИ ТОМОС ЛАЖНОЈ „МПЦ“

Као што видите „Македонска православна црква“ настала је цепањем ризе Христове, односно раскољавањем епархија СПЦ у Старој Србији, која се сада зове Северна Македонија, по диктату комунистичких србомрзаца, у циљу разарања Српске Цркве и раскољавања српског народа под изговором спречавња „великосрпског хегемонизма“.

Духовни и телесни потомци тих комунистичких сатрапа, који су тренутно окупатори Српске Православне Цркве, дали су расколничкој „МПЦ“ атокефалију 2022. године. Оно ЗБОГ ЧЕГА СУ НЕКИ СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ ГУБИЛИ ГЛАВЕ, узурпатор трона Светога Саве дао је вама потезом пера.

70 ГОДИНА НИЈЕ МОГЛО А 2022. ЈЕ МОГЛО

И сада долазимо до питања: шта се то догодило, да се једна расколничка парацрквена структура, каква је такозвана „Македонска православна црква“ одједном може признати за Цркву? За претходник 50 година то није могло, а сада може!

Првослав (Порфирије) Перић је рекао: десило се чудо!  Значи, у позадини није било никакве канонско-правне промене. Ни покајања македонских расколника. Само чудо! То што је Перић назвао чудом, заправо је било гажање истине, канона, црквеног права, претходних одлука СПЦ и тријумф екуменистичке лажне љубави. Патријарси Гаврило, Мученик Викентије, Герман, Павле и Иринеј, нису имали довољно љубави за македонске расколнике и довољно канонско-правног основа за признавање Титове „Македонске православне цркве“, а Перић има „чудо“!

ПОСЛЕДИЦЕ ЛАЖНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ

Не доводећи у питање слободу сваког појединца да бира своју националну припадност и да се опредељује по свим другим основама, не смемо да упаднемо у заблуду да то аутоматски подразумева и сагласност на присвајање туђе културне и духовне баштине. У овом случају наше на територији Старе Србије или Јужне Србије (како се некада звала Вардарска Србија/Македонија, односно данашња Република Северна Македонија) која је Србији припала потписавањем мировног споразума којим је окончан Други балкански рат 1913. године.

Сам назив Стара Србија односи се на територију данашње Северне Македоније и јужне српске покрајине Косова и Метохије, која је пре османске инвазије на Балкан, уз Рашку област, чинила језгро српске средњовековне државе. Отуда се на територији данашње Републике Северне Македоније, насталој након распада СР Југославије, налазе многобројне српске цркве и манастири које су подигли владари из лозе Немањића. Неки од њих су Црква Светог Спаса у Скопљу, задужбина цара Душана из прве половине 14. века, Манастир Светог Ђорђа у Нагоричану код Куманова, задужбина краља Милутина из 14. века, Црква Успења Богородице на обронцима Скопске Црне Горе из друге половине 14. века, задужбина цара Уроша и многе друге. Историчари уметности тврде да је на територији данашње Северне Македоније постојало преко 800 средњовековних српских манастира и цркава. Нажалост та баштина није у потпуности очувана, али постојеће цркве и манастири који јесу највећим делом су у крајње запуштеном стању, па чак и разрушени или напуштени. То много говори о односу државе Северне Македоније према српској историјској баштини.

О ВАШЕМ ПОГЛАВАРУ И СТАЊУ У ВАШОЈ „ЦРКВИ“

Шта смо видели када је 2022. године поглавар „МПЦ“ дошао у Београд? Видели смо једног гордог човека (а гордост је одлика свих расколника), који је дошао не у духу покајања, већ у духу самоомишљеног права. Понашао се као кабадахија (охрабрен од  Ватикана). Као неко ко је дошао да узме нешто што сматра да му припада. Аутокефалију. И то је отворено рекао.

Иначе, против поглавара самопроглашене скопљанске творевине Стефана, СПЦ је 2014. године покренула црквеносудски процес због упорности у расколу и прогона архиепископа Јована Вранишковског, оданог СПЦ и јединству са осталим помесним Црквама.

Процес се завршио тако што је "архиепископ" Стефан постао Србопапистима 2022. године највољенији брат у Христу, а несрећни владика Јован, тешки инвалид (кога сте уништили ви, Македонци, по Вашим казаматима, где је робијао 5 година. Да ли сте икад подигли глас против тога? Толико о Вашој братској љубави за коју се вербално залажете, господине Солевски), бачен у запећак у коме ће остати до смрти (ОВДЕ: и ОВДЕ:).

КОЛИКО ЈЕ ВАША „ЦРКВА“ ПРАВОВЕРНА

Ви кажете, да се код Вас „православље држи строго по свим канонима, и за разлику од многих помесних цркава ми нисмо ни новостилце нити смо чланови Светског Савеза Цркава како што је на жалост Српска Православна Црква“.

Тешко да Ви нисте упознати да је Ваш поглавар студирао на Институту San Nicola у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана, о чему се сам хвалио на Хрватској телевизији.  Такође се хвалио да су се „у Ватикану школовали многи наши (македонски) професори и архијереји – то је доказ пријатељства и љубави коју Ватикан показује према нашој Цркви и нашем народу“.

Такође је с радошћу позвао папу да посети Вашу земљу, назвавши га "Његова Светост":

„У име Македонске православне цркве желео бих поздравити долазак Његове Светости у Македонију, што схватам као потврду пријатељства између македонске државе и Ватикана… Ватикан и Македонија имају деценијску, чак и вековну, сарадњу и контакте“.

https://www.youtube.com/

Толико о православности Ваших духовних вођа.

КАКО СЕ У "МПЦ" ДРЖЕ КАНОНИ

Што се тиче тога како се код Вас држе канони, Ваша црквена структура стоји трагично лоше. И сам њен темељ су противканонска деловања. Лажни томос који вам је дао узурпатор трона Светог Саве Првослав Перић, нема никакву валидност, јер је противан управо канонима Православне Цркве, тако да је тренутни статус „МПЦ“, политички  а не канонски. „МПЦ“ је и даље у расколу, а грех раскола се не пере ни мученичком крвљу, по речима Светог Кипријана Картагинског.

Ваша „црква“ је у хаосу. Ми имамо многобројне извештаје са терана о томе. Службе код вас су новотарске, царују јерес и безакоње, цркве су вам претворене у бизнис и пећине разбојничке, скрнављења су на све стране, чему су посебно изложене велике српске светиње...

https://borbazaveru.info/

То што „МПЦ“ није члан свејеретичког „ССЦ-а“ је само зато што није била – до 2022. године – призната ни од кога у свету – чак ни од афричких вуду магова или сибирских шамана...

ДА ЛИ СЕ БРИНЕМО О „НОВИМ ЈЕРЕТИЧКИМ ПОЈАВАМА“ КОД НАС

Чудимо се, господине Солевски, да нам приговарате као се не бринемо о јересима у СПЦ. Како то да као дугогодишњи читалац „Борбе за веру“ нисте приметили да ми све време управо разобличавамо јереси и новотарије које су се у СПЦ намножиле, а које су нам овде донели ученици истих оних код којих се учио и Ваш поглавар?! Борба против јереси и новотарија у СПЦ је главни разлог и настанка и постојања овог сајта.

ЗАКЉУЧАК – О БРАТСКОЈ ВЕЗИ

Молимо Вас само да нас не разумете погрешно. Ми поштујемо македонски народ, имамо пуно пријатеља међу Македонцима, и увек смо сматрали да Македонци треба да се ослободе тешког проклетства које носе – проклетства раскола.  Један од оних који данас глуми великог пријатеља Вашег народа, епископ бачки Иринеј, деценијама је спречавао да се та гнојна рана на телу Српске Цркве – раскол – исцели, против чега смо се ми одлучно борили.

Међутим, браћа можемо бити само ако смо у истини. Јер, љубав без истине је лаж. Јуда је пољупцем издао Христа. А пољубац је – рекло би се – израз љубави?

Дакле, Ваша црквена структура је могла да добије аутокефалност само у канонско-правним оквирима Православне Цркве. Никаквим потезима пера, по диктату Ватикана, зато што се у врху Београдске патријаршије налази неки утицајни Цинцар или је неки утицајни Цинцар саветник лажног патријарха Перића.

Вама лично, и свим припадницима Вашег народа, желимо покајање и враћање у окриље ЈЕДНЕ СВЕТЕ САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ, како бисмо једним срцем и једним устима певали и славили  Пресвето Име Оца и Сина и Духа Светога!