СРБИМА НЕ ПАДА НА ПАМЕТ СРБИЗАЦИЈА МАКЕДОНАЦА

 Србин је који хоће да је Србин. И данас у Македонији има оних који су Срби, после свих намeтања македонства. А Македонци не признају да су Бугари, ма шта им  наметали. И неће ни да су Срби. И то је легитимно, наравно. Али, мора и да се памти...

+ + +

Национално осећање се никад и никоме не може наметати. Свако је оно што жели да буде и чиме се сматра. Срби не желе никоме да намећу ни веру, ни нацију.

Српски правник и историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског православља“ истакао је оно што су странци говорили о српској верској толеранцији. Тако је словачки правник и етнограф, лутеранин Јан Чапловић, који је од 1809. до 1812. био саветник српске православне конзисторије у Пакрацу, за славонске Србе и њихову веру рекао: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!/…/

Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима – и која ће друга црква на њих бацити први камен? – Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.“

У књизи „Српски свадбени обичаји“ изашлој у Пешти 1826. пише Еуген Весели: „Махом у бојевима који се предузимају да се заштити вера, желе се својим непријатељима наметнути догме: код српских витезова, који се појављују у епским песмама, то није случај; они не траже ништа друго него несметану слободу у уживању њиховог физичког, моралног и верског деловања, они не нападају, они се само бране“.

Познати француски географ и етнограф Ами Буе, који је својевремено посетио Србију, писао је 1840. године: „Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије“. Чувени историчар Феликс Каниц писао је 1868: „Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима“.

Да су Срби наметали другима Српство, кренули би путем усташким. Већина усташа су бивши Срби, чији су преци пљунули на веру и порекло, па су онда они клали Србе, намећући им хрватство, што и данас, без каме, али врло ефикасно, чине са преосталим Србима у Хрватској.

ПАМЋЕЊЕ ЈЕ ОБАВЕЗА

Србин је који хоће да је Србин. И данас у Македонији има оних који су Срби, после свих намeтања македонства. А Македонци не признају да су Бугари, ма шта им  наметали. И неће ни да су Срби. И то је легитимно, наравно.

Али, мора да се памти. Некад је било Срба римокатолика (тако су се изјашњавали у Дубровнику у 19. веку), некад је било и Срба муслимана (о њима пише Србин муслиманске вере Сали Селимовић). Иво Андрић је био Србин римокатолик, а Мехмед Селимовић српски писац муслиманског порекла. Мора да се памти да је било много Срба у Македонији, мада их сада, званично, нема ни два посто. 

Мора да се зна и памти чије су задужбине у данашњој Македонији. То су: црква св. Ђорђа, Старо Нагоричино, 1312-1318, краљ Милутин; црква св. Никите, Горњани – Скопска Црна Гора, 1307, краљ Милутин; манастир Матеич, Скопска Црна Гора, 1357, цар Урош и царица Јелена; манастир Лесново, Злетово, 1341-1348, деспот Јован Оливер; црква св. Архангела, Штип, 1332, протосеваст Хреља; црква св. Николе, Псача, 1354, севастократор Влатко; црква св. Стефана, Конча (Радовиш); 1366, велики војвода Никола Стањевић, црква Богородице Захумске, Охрид, 1360, кесар Гргур Бранковић; Марков манастир, Маркова Сушица, 1345-1372, Вукашин и Марко Мрњавчевић; манастир Андреаш, кањон Треске код Скопља, 1389, Андријаш Мрњавчевић; црква св. Спаса, Кучевиште – Скопска Црна Гора, 1337, жупан Радослав и жупаница Владислава; црква св. Николе, Љуботен – Скопска Црна Гора, 1337, властелинка Даница.

Иван Степанович Јастребов, чувени руски конзул и научник у Старој Србији, писао је да славу славе сви Срби, укључујући и оне „у Скопском, Велеском, Прилепском, Битољском и Охридском округу, исто као и у Дебру и у Тетовском округу”. Само Цинцари и грцизирани Власи нису славили славу. Фанариотске владике су се бориле против славе, а затим бугарски пропагандисти: „О томе се сада брину бугарски агенти са бугароманима свуда у поменутим крајевима насељеним Славено-Србима заједно са Цинцарима, Арнаутима и Грцима. Они желе да искоријене овај предивни обичај такође и политичким средствима и спроводе то лукавије него Грци. У многим мјестима су успјели у својој намјери”. (Иван Степанович Ястребов, Обычаи и пѣсни турецкихъ сербовъ (въ Призрѣнѣ,Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ): Изъ путевыхъ записокъ И.С. Ястребова (Санкт-Петербургъ: типографiя. В.С. Балашева, 1886))_

ЦЕНА СРПСТВА

Како се брани идентитет, јасно је. Ево одломака из аутобиографије Луке Војводића, покојног директора чачанске Гимназије, који је описао шта је његова супруга доживела почетком Другог светског рата, кад су Бугари окупирали Македонију: »Даринки су у Тетову говорили: „Госпођо Војводић, вас ће и вашу децу Бугари убити зато што сте Српкиња, зашто не кажете да сте Црногорка, ваш муж je Црногорац“. Одговарала je: „Moj муж није Црногорац, он je Србин из Црне Горе, na не могу ни ja бити Црногорка“. „Па реците онда да сте Македонка, ваш отац, господин Сима, рођени je Тетовац“. „Moj отац јесте рођен у Тетову, али je Србин из Македоније и био je један од првих српских учитеља у Македонији, пa ни ja не могу бити Македонка“. „Па кад je тако, сви знамо да вам je мајка била Немица, реците да сте Немица“. „Moja мајка je увек говорила да je она Српкиња православне вере, пa нећу ja говорити друго“, одговарала je Даринка. Због неизвесности, секирације, брига и страха, Даринка je много ослабила, na су руке почеле да joj се тресу и у Чачак je стигла са само 45 килограма!“

То је то: Српкиња је Српкиња, и неће да каже да је неко други. За то се плаћа цена, али је она платила цену.

АМЕРИКАНЦИ ПРОТИВ СРБА

И не сме да се заборави ко се борио против сваког српског трага у Македонији. Јер све је било у складу са давно зацртаном америчком политиком, о којој је својевремено говорио Александар Раковић: „Имао сам прилике да се сретнем са неколико високих функционера и државних службеника САД и да, тако, из прве руке чујем какве су њихове перцепције Србије и српског народа у целини. Са Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало забележено његово залагање за хрватску страну, а против српског народа. Те, 2007. године из Лондона добио сам сугестију да би Томас Милејди желео да се сусретне са неколико епископа СПЦ. Организован је сусрет Милејдија и његове супруге, иначе ректора Римокатоличког универзитета у Риму, са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ на територији бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и очито се држао унапред припремљеног концепта разговора. Током разговора поставио је неколико смерница америчке државне политике које нас прате до данас. Рецимо, Милејди је архиепископу Јовану рекао да српско црквено питање у Македонији не постоји. То је била блага најава свега онога што ће уследити. Ако не раније после тог разговора било је јасно да америчка политика неће уважавати чињеницу да је Српска црква установила архиепископију у Македонији као саставни део СПЦ.”

ОБРАЋАЊЕ МАКЕДОНЦИМА

Поштивани Македонци, никаква вам опасност не прети од Срба. Пошли сте својим путем, и ко може да вам одузме сопствено национално осећање? Нико и никад. Али, који су остали Срби, морју да памте да су Срби, да не бисмо као народ оболели од историјске деменције. Живите како сматрате да треба и борите се за своје идеале. Нека вас Срби не узнемиравају јер имате много веће непријатеље вашег идентитета, и знате ко су и шта су.

Ми остајемо отворени за слободну размену мишљења, Али, знајте да имамо своје мишљење, и да ћемо га увек изнети, јасно и јавно.