Испитујући више апостолских учења о начину опхођења са проповедницима јереси, можемо да се осврнемо на писања Светог Иринеја Лионског у његових пет томова под насловом „Против јереси“.  Свети Иринеј, пишући против Гностичких јеретика, даје Цркви своју апостолску мудрост о проповедницима јереси који, пошто су примили дар истине у Цркви кроз законито апостолско прејемство, ипак прекидају ово прејемство уносећи чудна учења која нису предата  Цркви од  Христа или Његових апостола.

У четвртом тому „Против јереси“, Свети Иринеј пише: „Због тога је дужност да смо послушни презвитерима који су у Цркви, онима који, као што сам показао, имају прејемство од апостола;  они који су, заједно са прејемством епископата, примили извесни дар истине, по благовољењу Очевом.  Али такође је дужност држати под сумњом друге који одступе од прејемства и окупљају се на било ком месту, гледајући на њих или као јеретике изопачених умова, или као расколнике надуте и самоугађајуће,  или опет као лицемере, који тако поступају зарад профита и сујете.

Јер сви су ови отпали од истине.  И заиста јеретици, који доносе чудну ватру на олтар Божији – наиме, страна учења – биће спаљени огњем с неба, као што су били Надав и Авијуд.  Али они који устану насупрот истини, и подстичу друге против Цркве Божије, остаће међу онима у паклу, прогутани земљотресом, као и они који су били са Kором, Датаном,  и Абирaмом.  Али они који цепају и одвајају се од јединства са Црквом, добиће од Бога исту казну као Јеровоам.

Они, пак, за које многи верују да су презвитери, али служе својим пожудама, и не стављају страх Божији као највећи у своја срца, него се понашају с презиром према другима, и надимају се гордошћу што држе  главна места, и чинe зла дела у тајности [...] Од свих таквих личности, дакле, доликује да се држимо подаље, али да се држимо оних који, као што сам већ приметио да, држе учења апостола, и који, заједно са редом свештенства, држе добар говор и беспрекорно понашање за потврду и исправљање других.” [50]

За светог Иринеја, јерес није требала да буде ословљена у било каквом званичном прогласу, пре него што неко, ко ту јерес објављује јавно, буде проглашен да је изван (отпао од) Цркве.  У свом трећем тому “Против јереси”, у свом оповргавању против Евионита (веома ране jеврејске - хришћанске секте која је прихватила различите христолошке јереси, одбацила апостолски ауторитет Светог Павла и одбацила писма Светог Луке), Свети Иринеј каже: „Али опет, исто тврдимо против оних који Павла не признају као апостола: да требају или да одбаце друге речи Јеванђеља које смо сазнали само преко Луке, и да их не користе;  или пак, ако све ово примају, морају нужно признати и оно сведочанство о Павлу, када нам (Лука) каже да је са њим Господ најпре говорио с Небеса.  [...] Они, дакле, који не прихватају њега (као учитеља), кога је Бог за то изабрао, да храбро носи име Његово, као послатог поменутим народима, презиру избор  од Бога, и одвајају се од друштва апостола.“ [51]

Неки ће покушати да аргументују да се ови Гностици, иако јеретици, разликују од епископа који гологлаво уче јерес унутар Православне Цркве, и да су ови Гностици били потпуно ван Цркве, као да постоје степени припадности Цркви засновани на  јереси којих се неко држи. Међутим, ови конкретни Гностици, као што је претходно речено, били су секта јеврејских - хришћанских Гностика који су у једном или другом тренутку могли имати своје почетке унутар хришћанске Цркве, укључујући и редове свештенства, а касније су пали у јерес као и многи други у  црквеној историји. Свети Иринеј наставља да објашњава како ове „лажне особе, зли заводници и лицемери“ [52] будући да су и сами криви за јерес, покушавају да традиционалном хришћанину промовишу наратив да су они у ствари ти који се придржавају предања Цркве, и жале се  и питају зашто их називамо јеретицима.  Када довољно збуне побожног, али простог верника, тада их ови људи уводе у своју јерес, како свети Иринеј детаљно објашњава: „Ови људи уче многе о онима који припадају Цркви, које сами називају „вулгарним“ и „црквеним“. Овим речима хватају у замку оне једноставније и маме их, имитирајући нашу фразеологију, да би их ови (преварени) чешће слушали, а онда их питају у вези са нама, како је то да када они држе учења слична нашим, ми се, без разлога, држимо подаље од њиховог друштва; и како је то да када говоре исте ствари и држе се истог учења, називамо их јеретицима? Када су тако, путем питања, срушили веру било кога и учинили их непротиворечивим слушаоцима својим, они им насамо описују неописиву тајну своје плироме.“ [53,54]

Свети Иринеј у свом петом тому „Против јереси“ учи Цркву да ће они који не пристају на учења Христова заиста бити одвојени од оних верника који су изабрали да се држе Цркве и учења коју је сам Христос изнео. Свети Иринеј нам одлучно каже да ће они који одлуче да одбаце Христово учење бити подвргнути „свакој врсти казне“. [55] Он говори о слободној вољи оних који одлуче да прихвате или одбаце Христово учење, говорећи: „Ако је, дакле, долазак Сина заиста подједнак свима, али је у сврху суда и одвајања верујућих од неверујућих, будући да они који верују чине Његову вољу по свом избору, и као што непослушни, такође по свом избору, не пристају на Његово учење, онда је очигледно да је Његов Отац све створио у сличном стању, свака особа има свој избор и слободно разумевање; и да Он има поштовање према свим стварима и врши промисао над свима, ’чинећи да његово сунце обасјава зле и добре, и шаљући кишу праведнима и неправеднима’. И свима који остану у својој љубави према Богу, Он дарује заједницу са Њим. А заједница са Богом је живот и светлост и уживање у свим благодетима које Он има спремљене. Али оне који, по свом избору, одступе од Бога, Он одваја од Себе по њиховом слободном сагласношћу које су сами изабрали. А одвајање од Бога је смрт, и одвајање од светлости је тама; а одвајање од Бога састоји се у губитку свих добробити (користи) које Он има спремљене. Они, дакле, који отпадништвом одбацују ове горепоменуте ствари, будући лишени сваког добра, доживљавају сваку врсту казне. Бог их, међутим, не кажњава одмах од Себе, већ их та казна стиже зато што су лишени свега што је добро.“ [56]

Да ли су речи и право значење писања Светог Иринеја уопште нејасни или збуњујући?  Да ли су његова учења да „непослушни не пристају на Његово учење“ [57] и да „они, дакле, који отпадништвом одбацују ове горепоменуте ствари, будући лишени сваког добра, доживљавају сваку врсту казне“ [58] уопште нејасна? Ако су они који одбацују Христово учење из непослушности одбачени у отпадништво по сопственом избору, може ли нас неко навести да поверујемо да верници морају остати са тим учитељима јереси, било да су то свештеници, епископи, архиепископи, митрополити или патријарси? Ако се одвоје од Бога и „губе све добробити (користи) које Он има спремне“ [59], зашто би се од верника очекивало да остану у заједници са оним клирицима који су се добровољно одвојили од Христа и Његове Цркве, како је објаснио Свети Иринеј?

Фусноте:

[50] Свети Иринеј Лионски, Глава XXVI. — „Благо скривено у Светом писму је Христос; право тумачење Светог писма може се наћи само у Цркви“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 497.

[51] Свети Иринеј Лионски, Глава XV. — „Побијање Евионита“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 440.

[52] Свети Иринеј Лионски, Глава XV. — „Побијање Евионита“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 440.

[53] Ibid, 440.

[54] Плирома: Пуноћа бића божанског живота, за коју се у Гностицизму сматра да обухвата еоне (нижа божанска бића) као и нестворену монаду или дијаду из које су они проистекли.

[55] Свети Иринеј Лионски, Глава XXVII. — „Будући суд Христов; заједница са и одвајање од божанског бића и вечна казна неверника“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 556.

[56] Ibid, 556.

[57] Свети Иринеј Лионски, Глава XXVII. — „Будући суд Христов; заједница са и одвајање од божанског бића и вечна казна неверника“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 556.

[58] Ibid, 556

[59] Свети Иринеј Лионски, Глава XXVII. — „Будући суд Христов; заједница са и одвајање од божанског бића и вечна казна неверника“, у Пре-Никејским оцима, том 1, ур. Александар Робертс и Џејмс Доналдсон (Пибоди: Хендриксон Публикације, 1999), 556. 

Извор: Свети Иринеј Лионски, из књиге „Историја отпора (јересима) од апостола до 20 века“, стр.40-44.

Аутор: Ипођакон (Мр.) Нектарије Харисон