ШАМАР ОД ОСНИВАЧА МАНАСТИРА

Један од најстаријих монаха манастира Светог Павла, јеромонах Павле (у свету Ксенофонт Дзамариас) постепено је, мислећи да је превише стар и немоћан, престао да иде на службе и седео је у својој келији. Игуман, видећи то, оденуо је свечану мандију и са двојицом црквењака, који су носили празничне свеће, пошао до келије једомонаха Павла.

Црквењаци су покуцали и рекли:

• Устани, старац те зове. Дошли смо да те на службу водимо. Ево нас са свећама, јер ти без свећа и почасти не желиш да идеш на службу.

После извесног времена, он је опет занемарио богослужење, и остајао у келији. Једном је спавао за време службе. Јавио му се сам Свети Павле, оснивач манастира, и питао га:

• Брате, ти спаваш! Да нећеш можда на службу?

Овај је помислио да га „смара“ неко од братије, али му је Свети Павле лупио шамар и постао невидљив – да га добро опомене на дужности монаха.

СТАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗАБОРАВИО СВЕТ

У келији Пресвете Богородице у Малом скиту Свете Ане отац Герасим Песмописац затекао је оца Гаврила, древног по годинама старца који је тако заборавио свет да више није знао шта су то жене. То је изашло на светлост дана када је братија причала после Литургије, и неко је употребио реч „жена“. Старац Гаврило је упитао:

• А шта су то жене?
• Оче Гаврило, немој нам рећи да не знаш шта су жене.
• Стварно не знам. Како бих знао?
• Добро, а шта је Мајка Божја?
• Мајка Божја је Мајка Божја.
• Добро, а ко је тебе родио?
• Мене је родила моја мајка.
• Добро, а шта је била твоја мајка?
• Она је била моја мајка.

Сви се задивише простоти и надсветовности овога човека, који је, читајући неку духовну књигу, увек био у сузама због својих греха.

О СУЗАМА СТАРЦА

Један монах је дошао на Свету Гору 1950. године, али, пошто је био безбрад, три године није ишао на бденија у атонске храмове, да се не би неко саблазнио његовом ћосавошћу. Када је први пут присуствовао саборном богослужењу отаца, чинило му се као да је на небесима. Његов старац је желео да млади монах прими рукоположење, али је овај то одбијао, сматраући свештено служење тешким и озбиљним задатком, за који он није спреман.

Једном је случајно ушао у келији свој осамдесетогодишњег старца, и затекао га како плаче. Упитао је шта је узрок његових суза, а овај му је рекао: „Твоја неблагодарност. Богу сам се молио да примиш рукоположење, јер сам толике године служио братији као свештеник, а ти не желиш“.

Ученик се постиде, и прими рукоположење.

Међутим, ускоро је старац желео да он буде духовник. Знајући колико је то тешко, млади јеромонах се опет уклањао од бремена.

• Молићу се Господу као и прошли пут да видим шта је његова воља, па ћу ти казати, рече старац.

И заиста: молио се ноћу, а ујутру је рекао свом ученику:“У праву си. Остани само свештенослужитељ. Ти ниси за духовника“.

Тако су светогорсци старци расуђивали – молитвом.

АНЂЕЛИ ПОДСЕЋАЈУ НА ГРЕХЕ

У манастир Светог Павла је повремено, као чредни ( јер сам манастир није имао довољно јеромонаха ) долазио седамдесетогодишњи калуђер из једне келије, са својим старијим братом, деведесетогодишњаком. Када су једном дошли, старијем брату се слоши, и он замоли млађег да из Новог скита доведе духовника да га исповеди и причести. Док одоше да духовника доведу, старац паде у кому.

Када је стигао у обитељ Светог Павла и ушао у келију у којој се монах у коматозном стању налазио, духовник паде на колена и замоли Мајку Божју да разбуди да би се причестио, па после може да иде.

И старац отвори очи, и рече:

• Много ти хвала, оче! Ево овде стоје два анђела, и кажу:“Куда да те денемо? То су ти два тешка греха на души. Зашто их ниси исповедио“?

Старац, наравно, није намерно крио своје грехе, него је заборавио да их исповеди. Анђели су га подсетили, он је духовнику све рекао, примио Свето Причешће и отишао у вечност.

РАДОСТ НАД РАДОСТИМА: ПОСЛУШАЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ

Један монах био је на послушању дрвосече. У његовом манастиру причешћивали су се на сваке три седмице, али он, због послушања, није могао да стигне у дан саборног примања светиње, а јако је желео. Одпостио је три дана строго, два и по сата силазио са планине у обитељ на службу, али, кад је питао игумана сме ли да се причести, овај му је рекао да не може.

• Опростите и благословите, рекао је монах, и отишао у своју стасидију.

Мисли су му биле растројене. Молио се Богу и туговао: жели да се причести, дуго није приступао, одпостио је, сишао са планине, и – нема благослова. Не зна какав је грех учинио и зашто је спречен да приступи Чаши. Али, одбио је да у мислима осуди игумана – он зна све најбоље, и његова одлука је за неко добро. Док је тако смерно мислио, заплакао је у покајању.

Када је јеромонах изашао на Царске двери са возгласом да се са страхом Божјим и вером приступи, приђе му игуман и рече да се причести.

• Оче, нисам очитао молитвено правило пред Свето Причешће.
• Приђи, причести се, а после ћеш читати правило. Испуни послушање.

Од светиње је осетио огромну радост, и знао је да је лукави хтео да га смути – осудио би старца, роптао, охладнео душом, али га је благодат поучила да учини супротно: осудио је себе, рекао да је старац у свему у праву, и примио радост изнад свих радости.

ПОХВАЛА И ИСКУШЕЊЕ

Једном је на Светој Гори било много снега. У порти манастира навејало је метар и по. Монах који је био црквењак сам је узео лопату, и прочистио стазу до храма, због чега га је игуман похвалио: „Свака част, јуначе!“

Овај монах био је расудљив, па је знао да ће после тога наступити искушење. И оно је дошло већ сутрадан.

Кад је пришао игуману да га нешто пита, овај га је, у гневу, отерао од себе, вичући: “Бежи од мене, свињо једна, магарчино једна!“

Расудљиви монах се није нимало наљутио, него је, за време богослужења (а стајао је близу игумана), окретао бројанице да би се његов игуман умирио, јер је веровао да га је он, као духовник, изложио искушењу да би проверио његово смирење.

Пришао је игуману и рекао:

• Благослови ме, старче. Опрости ми што сам те растројио. Направићу пред тобом, колико благословиш, великих метанија. У срцу немам никакву љутњу на тебе. Опрости ми да би било лакше на души.

Игуман му рече:

• Ни ја немам ништа против тебе.

Тако је расудљиви и смерни монах стекао мир. Нити је шта лоше помислио о игуману, нити га је осудио. И више је бринуо што се старац расрдио него што је њега самог изгрдио.

ОДЛАЗАК СВЕТОГ ТИХОНА ЗАДОНСКОГ

Један руски монах имао је келију посвећену Светом Тихону Задонском. Келија је припадала манастиру Пантократору. Пошто је овај Рус волео торжествене празнике, кад се сабере мноштво монаха и буде веома свечано, учинило му се да треба да промени славу своје келије – Свети Тихон није био много познат на Атосу, па му је мало гостију долазило.

Отишао је у управу Пантократора, и тако урадио – за славу је узео много познатији празник.

Те ноћи је имао виђење – Свети Тихон одлази, тужан.

• Свече Божји, где идеш тако тужан?
• Шта да радим? Имао сам овде само једну колибицу, али ме и из ње протерују.

Стари руски монах се освестио, и сутрадан отишао у управу Пантократора – решио је да слава његове келије остане Свети Тихон Задонски.

О ЂАВОИМАНОМ МОНАХУ

У манастиру Кутлумушу, за време игумана Кирила, живео је један монах, који је много постио, молио се и бдио, и сви су га сматрали великим подвижником. Само је духовник манастира упозоравао појединце да пазе на њега. Једном се тај монах причестио, и, изашавши напоље, громко запевао. А затим је, са крстом у руци, срео другог монаха, и почео да виче:“Ја сам Бог! Ја сам Бог!“

Монаси су схватили да је полудео, и послали га код психијатра. После извесног времена, вратио се у манастир. Игуман Кирил је хтео да му чита молитву за изгон злих духова, али га је овај оборио на под и сломио му руку.

Опет су му обукли лудачку кошуљу и одвели га у душевну болницу. Сваки траг му се касније изгубио.

О МРЖЊИ ЂАВОЛА ПРЕМА БОГОСЛУЖЕЊУ

Један монах је на себе узео подвиг да за време службе никад не седи у стасидији, и да никако не излази из храма до последњег отпуста. Тело му је било као умртвљено: није му се ни јело, ни пило, ни спавало. Молио се и стајао пред Богом.

Али, завидљивац ђаво то није могао да трпи. Јавио му се у видљивом облику, и дунуо у њега кроз отвор плетене корпе (на којој није било данцета) такву хладноћу да се монаху, у јулу месецу, чинило да ће да умре слеђен.

Сутрадан му је на тело навео такву врелину да је монах мислио да ће пасти мртав од топлотног удара.

Кад му ништа није пошло за руком, десило се следеће.

Уочи празника Свете великомученице Марине, Огњене Марије, црква су напунила калуђерима. Монах се чудио томе, јер толико монаха у манастиру није било, а није била ни манастирска слава.

Када је завршена осма песма канона, и када је јеромонах изашао да кади у част Пресвете Богородице, они „калуђери“ почеше да, гурајући се, излазе из храма. Последњи од њих приђе младом подвижнику и намигну му:

-Видиш ли, будало, да сви излазе, само ти остајеш?

– Е, вала, нећу изаћи до последњег отпуста.

У храму остаде само десетак монаха. Ови који су отишли били су демони, који нису могли да чују како се, после осмог канона, пева Пресветој Богородици, а био је то последњи покушај да саблазне подвижника и наведу га да изађе из храма. Он није пристао и, Божјом помоћу, победио је.