Чак и са магарцем треба „преговарати, а са машином не

Главно искушење неуронских мрежа јесте да имитирају комуникацију са живом особом. Али то је само имитација. Потребно је договарати се са живим бићем, пронаћи заједнички језик.

Чак и са магарцем треба „преговарати“ да би се кретао, са коњем треба успоставити поверење.

Али не треба преговарати са машином.

У том смислу, свака технологија је замена за органско, живо.

Права комуникација са особом захтева труд, понизност и љубав. Са вештачком интелигенцијом не треба да се смиравате и учите да волите. Она је поуздана - слаже се, хвали, прилагођава се кориснику.

 Недавна трагедија са бившим топ менаџером Јахуа Штајн-Ериком Селбергом, описана у „Волстрит журналу“, показује тамну страну неконтролисане комуникације са вештачком интелигенцијом.

Особа која је пролазила кроз личну кризу почела је да доживљава чет-бота као блиског пријатеља, верујући његовим речима. Машина, не будући особа, немајући ни саосећања ни одговорности, подржавала је његове болне сумње и на крају, према речима рођака, индиректно га гурнула на кобан корак.

Такође је већ потврђено истраживањима да стална интеракција са вештачком интелигенцијом доводи до когнитивних промена: особа као да се одриче дела свог интелекта и статуса ствараоца.

Није тајна да су формати испоруке информација на интернету посебно усмерени на развој зависности: кратке дозе допамина, стална обавештења, одржавање пажње. Наша биолошка природа се показала рањивом, а велике корпорације то намерно користе, измишљајући нове начине да „закаче“ човека.

 Ова „дрога“ нашег времена је посебно деструктивна за децу, иако не сваки одрастао човек има довољан имунитет.

Штавише, за нас, хришћане, нема ништа ново у начинима развоја унутрашње заштите – на крају крајева, то је основни аскетски минимум неопходан за свакога.

Прво, јасно формиран поглед на свет: ко сам ја, ко смо ми, ко ми је пријатељ, а ко непријатељ, зашто живим, коме служим и ко је мој Бог.

Друго, веза са материјалним светом: спорт и ручни рад.

Треће, способност саморефлексије: праћење својих унутрашњих покрета и жеља и покајање.

Наравно, вештачка интелигенција нам у томе неће помоћи, јер у њеном коду пише супротно - да каже оно што корисник жели да чује, да оправда, да подржи, док вас саморефлексија тера да гледате тамо где не желите да гледате.

Коначно, пост (уздржање) у дигиталној сфери је још један универзални алат који може да вежба вољу против зависности и да врати слободу човеку.

Уопштено говорећи, приликом развоја технологија, увек морамо да говоримо о психологији, структури мозга, биолошким механизмима повратне спреге и њиховој рањивости.

На крају крајева, чак и тамо где не говоримо о зависности, већ о једноставној употреби технологије, постоје опасности: алгоритми могу да произведу грешке, искриве чињенице и замене стварност.