О УЧИТЕЉУ УМНО – СРДАЧНЕ МОЛИТВЕ

Један млад монах хтео је да се научи умно – срдачној молитви, и потражио је учитеље: прво је ишао код старца Јосифа, а затим код старца Калиника Исихасте. Нису га примили, па је наставио да тражи даље. Нашао је келију трудбеника ове свете молитве, који су своју врлину прикривали јуродствовањем. Иако нису ловили, ни јели месо, по зидовима свог станишта окачили су неке старе пушке – кремењаче, и понашали се ван уобичајеног обрасца.

Када је њихов духовник видео да је младић загрејан са умно – срдачну молитву, благословио му је да пола монашког правила чита из књига, а пола да обавља на бројанице, и да му се после извесног времена јави. Овај је тако и урадио. Старац га је питао да ли му се, док се молио, јавио анђео – чувар, и кад му је млади монах рекао да није, он му је саопштио да се врати на уобичајено правило, из књига, јер нема дара за умно – срдачну молитву.

Овај старац имао је великo расуђивање. Једном је дошао у келију неке братије, која су код Светог Јефрема Сирина прочитала да се треба јавно исповедати, па су, пре но што приступе Светом Причешћу, гласно говорили своје грехе. Старац их је упозорио да тако не чине, јер могу да прљају ум туђим помислима. И ови га послушају.

КО СПРЕЧАВА МОНАШЕЊЕ?

За време Другог светског рата, један војник је дао обећање – ако га Бог избави од опасности, замонашиће се са оба своја сина. И тако буде – вратио се кући, узео синове и кренуо. Први пут лађа којом су ишли упадне у буру, и они се врате кући. Други пут – исто. Трећи пут доплове до Дафни, и крену у Кареју. Успут сретну једног монаха, који почне да грди оца:

Куд си, несрећниче, повео ту малу децу да се муче?

Овај се разгневи и каже му:

Иди од мене, сатано!

У том тренутку, тај тобожњи монах ( у ствари, ђаво који се прерушио ) нестане.

Отац и његови синови се замонаше, и подизаваху се у некој од келија Ватопеда. Један од синова његових, Мина, био је јеромонах и духовник.

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ЧУВА ОД ИСКУШЕЊА

Један светогорски старац је у сузама причао млађима како је 1950, у четрнаестој години живота, дошао на Свету Гору. Замонашио се три године касније, а у осамнаестој је примио велику схиму. Тада га је спопало искушење, и решио је да се врати у свет, својим родитељима.

Једном је придремао на клупици, и у лаком сну му се јавила једна узвишена Госпођа, која га је питала:

Шта је са тобом?

Искушење. Решио сам да се вратим у свет.

А ко те је довео овамо?

Мајка Божија.

Ако сам те ја довела овамо, зашто се предајеш искушењу?

Од тог тренутка, искушење је престало да се више никада не јави.

О МОНАХУ КОЈИ СЕ ПОКАЈАО ЗБОГ ИЗЛАСКА СА АТОСА

Старац Јефрем Катунакијски причао је о врлинском јеромонаху који је живео у манастиру Дионисијату, и служио Свету Литургију са највећим страхом Божјим и скрушеношћу. Једном је у манастир дошао митрополит пирејски, и када је видео како служи, помислио је колико би тај пастир могао да спасе душа у његовој епархији, само кад би дошао и почео да служи, проповеда и исповеда.

Обратио се игуману Гаврилу Дионисијатском, да му овај „уступи“ тог јеромонаха.

Игуман речe епископу да је дотични дошао да спасе душу на Светој Гори, и да му га он не може „уступити“ противно вољи тог подвижника. Због тога му отац Гаврило изнесе предлог митрополита пирејског, и јеромонах, сматрајући да је то послушање ( тако му је митрополит рекао), пристаде и оде у Атину.

Двадесет дана је проповедао и исповедао, а онда му дође нека жена сва у очајању – већ дуго је удата, а не може да има децу. И тада овог јеромонаха спопаде телесна помисао, и благодат Божја одступи од њега. Истог дана он напусти Пиреј и врати се у Свету Гору. Двадесет дана Дионисијат се тресао од његовог плача и ридања, а двадесет првог дана је умро од покајничке туге, тако да се цео манастир чудио и дивио.

Расуђивали су да се кајао тачно онолико дана колико је провео у Пиреју, и да је умро када је принео покајање јер је целог живота био прави девственик и љубитељ целомудрија.

НЕПРЕБРИСИВОСТ МОНАШКЕ СХИМЕ

Отац Макарије се родио 1892. године у Аргосу. На Светој Гори се замонашио у Григоријату, али га је ђаво преварио и он се вратио у свет, где се оженио и добио сина. Заборавио је монашке завете и живео као да их никад није ни дао.

Једном се играо са дечаком, и он га је упитао:

Тата, шта ти је то црвено на грудима?

Шта, сине?

Видим црвени крст са неким словима и цртежима…

Овај је одмах схватио да је дете видело обличје монашке схиме, и да га благодат Господња, упркос одступништву, није оставила. Пољубио је дете, и, ником се не јавивши, вратио се на Свету Гору. У Григоријату је био покајнички узор свима. Кротак, озбиљан, ћутљив, племенит и пун љубави, коју је нарочито испољавао као манастирски гостопримац, упокојио се 1975. као истински узор покајања.

СМИРЕНИ ИГУМАН ГРИГОРИЈАТСКИ

Једном приликом, док је са игуманом григоријатским Атанасијем разговарао у његовој старешинској соби, неки монах, трудољубив и вредан, али гневљив, разљутио се на свог старешину и ошамари га. Овај се нимало не разгневи, иако је и из манастира могао да га избаци, узе свој жезал и пође у храм, где је управо почињала вечерња служба; стао је за певницу и појао.

Онај калуђер, који је, упркос гневљивости, вредне ствари учинио за Григоријат али и друге манастире, после много година паде у постељу и покаја се због негдашњег преступа, па позва оца Атанасија, направи пред њим велику метанију и целива му руку на благослов, молећи га за опроштај због страшне дрскости негдашње.

Отац Атанасије му рече:

Оче мој, цео си живот уложио у изградњу нашег манастира и подворја, али да ли си се спремио за страшни час који наступа?

Опрости ми, опрости, говорио је овај калуђер, гушећи се у сузама.

Опростио сам ти још онда кад си ме ошамарио. Али је добро што си ме позвао. Дај да ти очитам разрешну молитву.

Тако се брат удостојио праведне кончине, у миру и покајању.

ГДЕ СУ ПОСТРИЖЕНЕ ВЛАСИ, ТУ НЕКА САХРАНЕ И КОСТИ

Један старац је причао како је ђаво на њега три пута дизао буру да га изагна из обитељи његовог пострига.

Први пут је то било када му се, као младом, учинило да у манастиру није све како треба. Тада се обратио двојици духовника. Они су га питали да ли је примио велику схиму у својој обитељи, и, пошто је заиста био великосхимник, рекли му:

Можеш да одеша само ако ћеш на себе узети још веће и озбиљније подвиге.

Знајући да их не може узети на себе, он је остао у обитељи.

После извесног времена, опет га је спопало искушење. Опет је питао угледног духовника, и овај му је рекао:

-Да ли ти стварно мислиш да је напуштање обитељи у којој си пострижен нешто неважно?

Тада је осетио тугу какву син осећа кад треба да оде из родитељске куће, и опет је остао у свом манастиру.

После неколико година, наступило је најтеже искушење. Као да више није могао да живи ту где јесте. И онда је сањао огроман трг, на чијем крају су била одшкринута врата, кроз која се видело звездано небо. Поред себе, монах је угледао понор у који су људи падали и гинули. Поред оних одшкринутих врата стајала су два моћна и красна чувара двери, и изгледало је као да ће да их затворе, а њега да пусте да полети у бездан. У последњи час је прошао кроз двери, и оне су се затвориле.

Како се пробудио, унутарњи глас му је рекао да су то двери његовог манастира, и да не сме ни да мрдне из обитељи свог пострига.

После тога, ђаво је покушао да га плаши, јављајући му се у виду косматог мајмуна, али он није одступао од свештене обитељи своје до краја живота.

КОРИСТ ОД МОЛИТВЕ ЗА УПОКОЈЕНЕ

У манастиру Светог Павла живео је побожни старац, монах Констанције, родом са острва Кефалоније. Његовом земљаку, оцу Димитрију, стигло је писмо ( тада није било телефона ), у коме га обавештавају да му се упокојила мајка, која се звала Марија. Отац Димитрије је дошао код монаха Констанција и замолио га:

Оче, од срца те молим – помињи моју мајку на бројанице четрдесет дана.

Добро, рече он, и почне са помињањем, јер је био прави подвижник и ноћи је проводио молећи се на бројанице.

После четрдесетодневице, када је отац Констанције, обитавајући у својој келији, говорио „Господе Исусе Христе, помени слушкињу Твоју Марију“, одједном је видео једну жену ( била је то покојница ), како му улази у келију и учтиво се обраћа:

Оче, благослови.

Бог те благословио. Откуда ти овде?

Старче, немојте се узнемиравати. Сами Бог ме је овде послао.

И шта хоћеш?

Ништа не желим. Дошла сам да ти се захвалим за бројанице које си окренуо за моје упокојење. Твоје молитве су ми донеле огромну корист, и стекла сам покој. Хвала ти старче, хвала ти…

И тада је нестала.

АКО ХОЋЕ МАЈКА БОЖЈА

Једном су старац и двојица његовох послушника били у некој келији за Благовести Пресвете Богородице. После службе и послужења, кренули су натраг у своју келију. Док су пролазили кроз Кареју, послушник упита старца да ли да сврате и купе мало рибе, пошто је то једини дан у Великом посту кад типик разрешава рибу. Овај му рече:“Ако Пресвета Богородица сматра да треба да окусимо рибу, сама ће је послати“.

Кад су дошли до келије, видеше изнад врата окачену посуду са рибљом чорбом и кесу са прженом рибом, да мачке не могу да дохвате.

У великом умилењу, захвалише Богородици за њену бригу и старање.

ГОРДОСТ И ЂАВОИМАНОСТ

Старац Агапије Капсокаливит дошао је на Свету Гору у двадесетој години живота, а упокојио се у деведесетој. Никада није изашао са Атоса. Много се подвизавао, много боловао, али није одступао од Бога.

Једном је прихватио горду помисао:“Да ли и други оци имају оволико молитава и подвига као ја?“ У том тренутку, постао је ђавоиман, и монаси су га, због побеснелости и страшних испада, затворили у манастирску кулу, где су му доносили храну.

Када је било бденије у част Светих Сила Бестелесних, служашчи јеромонах је изашао на царске двери и замолио оце да се за брата Агапија сви моле на бројанице. Док су се они молили, Свети арахангел Гаврило се јавио старцу Агапију и истерао ђавола из њега. Овај се вратио својим подвизима, али у највећој кротости и смирењу.

МОНАХ НИЈЕ СВОЈЕВОЉНИК

Неки образован човек дошао на Свету Гору да се замонаши. Примио га је расудљиви старац, и ускоро повео на свеноћно бденије у неку од келија. Кад су се враћали, пред њима су била два путића: дужи и краћи. Послушник потрчи краћим путем, и каже:

Види, оче, ја бржи од тебе.

Расудљиви старац схвати да је овај самовољан, и каже му да иде. Памтњаковић оде у Есфигмен, и они се одушеве. Говорили су његовом бившем старцу да он није човек, него анђео: за две године је примио велику схиму и напредовао у свим подвизима.

Старац је само рекао:

Видећемо шта ће бити.

И заиста – после извесног времена, овај је напустио Свету Гору и оженио се. А духовник га је препознао по реченици:

Види, оче, ја бржи од тебе.

О ПАЛОМ У ПРЕЛЕСТ

У манастир је стигао један из Америке, али је био крајње самовољан и непослушан. Творио је само своју вољу. Причало се да је у претходном животу као мирјанин имао неке везе са масонима, што је на њему оставило духовног трага. Кад му братија кажу да нешто уради, он одговори:

Не могу, имам превише послушања – и у горњој башти, и у воденици…

Почео ја да се бави умно – срдачном молитвом, да виђа светлост и анђеле, али су монаси знали да је то прелест. У цркву је ретко ишао. Једном је пао у очај, помисливши да се не спасава и да ничим није угодио Богу. Игуман га је упозорио да се смири и скромно живи у обитељи, али је овога ђаво навео на најстрашнији грех – скочио је са манастирског балкона и разбио се.

На његовом мртвом телу седела је мачка.

ПОХВАЛА И ПРЕЛЕСТ

Био један ревносни монах у Дионисијату, који је пекао просфоре и сва послушања радо творио. Једном младом сабрату је говорио:“За све што овде учиниш, наградиће те Свети Претеча“. Када је био на исповести, открио је духовнику да прави по хиљаду великих метанија. Овај, уместо да га смири, рече:“Зар тако много?“ што ревносника доведе у стање гордости и он паде у прелест, јер је помислио да је нешто велико пред Богом.

Братија приметише да је почео да их гледа са висине, а онда је сасвим полудео: скинуо је мантију и у трегер – мајици дошао пред икону Мајке Божје да пева „Достојно“. Неки су видели како му из уста сукља пламен, а у храму се осетио страшан задах.

Обукли су му лудачку кошуљу и одвели га у душевну болницу, где је постао свестан свега. Вратио се у манастир, и у манастирској болници оплакивао свој грех гордости. Дуго није могао да умре: седам дана душа није хтела да напусти тело. Уочи бденија у част Светих апостола, игуман је замолио братију да се за њега моле на бројанице, и он се мирно преселио у вечност уочи Свете Литургије.

РАЗГОВОР СА ПРЕСВЕТОМ

Један старац је стигао на Свету Гору 1943, у деветнаестој години. Нашао се у келији која је припадала скиту манастира Ксенофонта. Он и братија су из келије отишли на Свету Литургију у саборни храм скита, и када се он вратио први ( требало је да свим келиотима спреми храну ), чуо је глас из црквице која је припадала келији. Пришао је и видео њиховог старца Јоакима, који није ишао на Литургију због болести, како стоји пред иконом Мајке Божје и прича. Он је пришао по благослов, а старац га је питао да ли види Пресвету Богородицу. Затим јој се обратио:

Узми ме, Госпођо Богородице, не могу више.

Тада је стигао и келиотски јеромонах Антим, Јоакимов рођени брат, и питао га шта види.

Видим, вели, неку лествицу, и људи се по њој пењу. Куда сви они иду?

После неколико дана замолио је да се над њим обави Света Тајна Јелеосвештања. Затим се причестио и мирно упокојио. Оци Јоаким и Антим били су јеромонаси, рођена браћа из места Чанак Кале.