О ЕПИСКОПУ КОЈИ СЕ ПОТУРЧИО

За време турске владавине, један епископ Цариградске патријаршије се потурчио. Док је неком приликом празновао Бајрам са својим истоверцима, они га наговорише да их засмеје ругајући се православној вери. Он их, по безумљу отпадника, послуша, и пође око стола за којим су седели његови истоверци. У рукама је имао путир. У једном тренутку, произнео је возглас: “Све вас да помене Господ Бог у Царству Своме“.

Они, уместо да се насмеју, бејаху као скамењени.

Бивши владика се изнервирао:

·  Шта је сад? Хтели сте шалу, а сад ме гледате укочено и не смејете се.

Један од њих рече:

·  Папа ефенди, док си изговарао те речи, лебдео си два лакта изнад земље.

Отпадник се замисли и, изашавши напоље, заплака горко:

·  Ја оставих Господа, а Он мене не остави. Још увек ме покрива Својом благодаћу.

И побеже тајно на Свету Гору, и остатак живота проведе у покајању као обичан монах. Само је његов духовник знао ко је он у ствари.

ПИРАТИ И МОНАСИ

Келија Јанакопула, у близини пештере Светог Атанасија Атонског, носи име по речи „јанакопеда“ – одатле су, по доласку Мајке Божје на Свету Гору, жене и деца, који су до тада живели на Атосу, отишли на Пелопонез.

У тој келији живели су врлински оци, на које су једном ударили пирати. И кад су видели благодатна лица монаха, поклонили су им се и рекли: “Дођосмо да вам наудимо, али видимо да сте добри људи и нећемо вас ни пипнути“.

Затражили су од калуђера да им дају само мало свеже печеног хлеба.

Они им, по својој доброј души, дадоше све што су испекли, а пирати их богато обдарише и одоше, и испуни се реч отачка:“Кад види врлину људи Божјих, и непријатељ им се диви“.

О ЧЕТИРИ МЛАДИЋА И ПОСЛУШНОМ МОНАХУ

Старац Хаџи Георгије испричао је руском јеромонаху Макарију о упокојењу његовог духовног чеда, 26-годишњег схимонаха Гаврила.

Боловао је Гаврило око две седмице, а онда му се јавише четири младића у блиставим одеждама и позваше га да пође са њима на путовање. Послушни Гаврило рече да би много волео да путује, али да прво мора да пита свог духовног оца, па, ако му он благослови, хоће. Јер, рече им, не смем да прекорачим праг келије без његовог благослова. Рекоше младићи да ће свакако причекати.

Болесни схимонах оде год оца Георгија, и исприча му:

·  Оче, дођоше четири млада ђакона у одеждама да ме са собом поведу. Видим да су добри људи, и да ме воле, и да би желели да живим тамо где су и они. Где год ме поведу, биће ми лепо са њима. Молим те, оче, благослови ме да што пре пођем са њима.

Хаџи Георгије је мислио да млади Гаврило халуцинира у болести, или је пао у прелест, па му рече:

·  Прекрсти се, изговори „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, и реци им: „Не могу поћи са вама, старац ме не пушта, јер ни он, ни ја, не знамо ко сте ви“.

Речено – учињено. Послушни Гаврило им саопшти реч свог духовног оца, а они ће њему:

·  Дајемо ти још три дана да размислиш и спремиш се за путовање. После тога те водимо хтео ти или не хтео.

Хаџи Георгије виде да му је духовни син миран и спокојан, и као да је оздравио. Ипак, знао је да није тако, па је јеромонаху њихове келије наложио да свакодневно причешћује схимонаха Гаврила и да за њега свешта масло, што је младић и сам хтео.

Када је дошао час његовог одласка, дође један монах из суседне келије и замоли Гаврила да му дарује нешто за успомену.

Овај рече:“Ти знаш да ја ништа своје немам, али узми из оног ћошка један од пет каменчића које сам држао у устима да не празнословим“.

Други брат, који ту беше, рече:

·  Оче Гаврило, ни ти каменчићи нису твоји, него Божији. Ни њих му не можеш дати ако твој старац то не благослови.

Болесник одговори:

·  Онда ми праштајте због самовоље.

После тога поче да дише све брже, да гледа лево и десно и да се осмехује.

·  Ево дођоше она четворица да ме узму и још један ђакон са њима. Па онда, оче, благослови ме да с њима кренем на пут.

·  Да те сами Бог благослови, чедо, да се преселиш у вечност. Иди и моли се Светој Тројици за нас грешне.

Тако је у Царство Небеско прешао схимонах Гаврило, који је, у савршеној љубави и послушности, на Светој Гори живео од 16. до 26. године живота.

ЗБОРИШТЕ ДЕМОНА

Један монах је живео у старој келији Фалакру, близу Колице, и једном је, за време пуног месеца, чуо неки жагор у близини тамошњег извора. Мислио је да су неки људи, али се нису разилазили. Кад је пришао источнику, имао је шта да види – свађају се демони.

Он викну:

·  Шта радите то?

·  Расправљамо како да лакше набацимо уларе на игумане, да би нам тако и сви калуђери били послушни.

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА УЧИ МОНАХЕ РУКОДЕЉУ

Један монах живео је побожно у Новом Скиту, али је био невешт у руке и ништа није умео да ради. Њему се јави Пресвета Богородица и пита га:

·  Што ти живи од милостиње и ништа не радиш?

·  Шта ћу кад не знам никакав посао…

Мајка Божја му рече:

·  Дељај кашике.

Показа му како се дељају дрвене кашике и у једној кутији му поклони прибор за рад. Та кутија се, веле, и данас налази у Новом Скиту.

Монах, дакле, треба да ради, а не само даживи од милостиње, јер ће својим радом помоћи потребитима.

ИСТОЧНИК МАЈКЕ БОЖЈЕ

У једној келији на Капсали, која припада манастиру Пантократору, живела су четири румунска подвижника. Тројица реше да оду, јер не том месту није било воде. Онај један, који није хтео да напусти место свог пострига, молио их је да не иду, него да се помоле Мајци Божјој да нађу извор. Сам он се молио непрестано, не желећи да братија оду и попусте пред искушењем. Видећи врлину смерног старца, Пресвета Богородица му се јави и показа где да копају. Закопаше мало, и нађоше источник, који до дана данашњег постоји. То је свети источник капсалске келије Рођења Мајке Божје.

Ипак, она тројица су отишла, а онај, веран подвигу, остаде на свом месту.

ПРЕОБРАЖЕНИ СТАРАЦ

Један млад монах на светогорској стази срете старца који беше сео да се одмори. На леђима је имао велику врећу, а у руци бројанице. Преуморан, сав у голој води од презнојвања, имао је лице препуно светлости и радости.

Младић га упита како се зове и где живи. Овај рече да се зове Геронтије, и каза му где му је келија.

Тада монах схвати да он одлично зна Геронтија и да зна где му је келија, али га није препознао, јер је блистао светлошћу преображеном, духовном. Пресвета Богородица му је давала такву утеху због превеликог подвига – имао је седамдесет пет година, а сваки дан је, да би се изнуравао, носио на леђима џак од четрдесет кила и молио се на бројанице.

КАКАВ ДВОРАЦ ЧЕКА ПРАВЕ МОНАХЕ

Један скромни калуђер Бугарин испричао је, у својој простосрдачности, виђење које је имао, и то управо старцу Геронтију. Његов анђео чувар га је одвео на неко прекрасно место и показао му дворац, лепши од свега што се могло видети на земљи.

·  Чији је то дворац, питао је старац.

·  Твој, али ћеш се у њега уселити тек за три дана.

Три дана касније, чобани који су пасли стада на Светој Гори и уз то ловили, случајно су упуцали монаха Бугарина. Тако се он, по речи свога анђела, преселио са земље и уселио у онај дворац.

О УЧЕНИЦИМА ХАЏИ ГЕОРГИЈА

Када се растурило братство Хаџи Георгија, два врлинска калуђера, оци Херувим и Захарија, настанише се у скиту Светог Василија Великога. Били су добри подвижници, испосници и молитвеници, али се оцу Захарији није свиђало што су сваки дан монаси ишли да лове рибу. Решио је да оде у скит Свете Ане, а, да би се лакше уклонио, почео је да јуродствује. Кад су то видели калуђери из Светог Василија, послаше оца Херувима да га убеди да се врати.

Овај дође и рече свом брату:

·  Јуродиви су били монаси који су имали мозга, а ти мозга немаш. Зашто се онда правиш да си јуродив?

Старац Захарија се застиде и врати се у скит.

БЛАГОДАТ И ДВЕ КАШИЧИЦЕ ШЕЋЕРА

Старац Калиник Исихаста причао је о једном монаху из руског манастира Светог Пантелејмона који је имао благодат непрестане умно – срдачне молитве. Једном је свог послушника замолио да му скува чај и стави две кашичице шећера. Кад је после тога стао на молитву, благодат је била одступила – осећао се суво, мрачно, потиштено. Дошао је да пита оца Калиника о чему је реч.

·  Шта си радио пре но што си изгубио молитву?

·  Ништа, само сам попио шољу чаја.

Старац Калиник му је рекао како да се подвизава, и да дође после пола године. Када је Рус дошао, духовнику је било јасно о чему је реч: овај је изгубио благодат која га је духовно наслађивала јер се насладио шећером. Неки, говорио је отац Калиник, могу да поједу џак шећера, али ко се храни сладошћу небеском, па потражи сласт земаљску, губи оно што је стекао.