"Првослав Порфирије Перић, у својству поглавара СПЦ  (на тај положај је „канонски“ изабран под потпуном полицијском блокадом изборног сабора, укључујући и блокаду сигнала мобилне телефоније, о чему су, несвјесни тежине информација, тада извјештавали медији), дошао је у посјету мом родном граду Сарајеву. Том приликом је медијима изјавио да су се Срби у Сарајево доселили у 14. вијеку. Несрећниче, одакле су се доселили"

+ + +

Помаже Бог драга браћо у Христу. 

Током посљедњих неколико година објавили сте више текстова, чији је аутор извјесни г.Сотировић.

 Посљедњи од тих текстова је објављен прије неколико дана. Заједничко тим текстовима је тврдња да су Брозови партизани углавном били Срби ван авнојевске Србије и да су управо ти партизани окупирали авнојевску Србију и довели Броза на власт.

Српски партизани ван авнојевске Србије су самим тим одговорни за комунистичке злочине у Србији и све посљедице комунистичке окупације Србије. Такве тврдње су нетачне, увредљиве за Србе ван авнојевске Србије и њима се уносе раздори у српском народу. У њима се злоупотребљава чак и мученички лик и дјело Чича Драже и његових јунака. Надам се да г.Сотировић исто чини из неупућености, мада се бојим да употреба конструкције „Срби из НДХ“ свједочи о свјесној мржњи. Такве тврдње су увредњиве и за мене као Србина из Републике Српске али оне  неће довести до промјене мога става према Србији и Србима  из авнојевске Србије, јер, поред много других разлога, ни стотине таквих тврдњи нису вриједне једне капи крви, коју су само у Отаџбинском рату проливали добровољци са десне стране Дрине. Међутим, поред злонамјерности, потребно је указати и на извртање историјских чињеница. Страдање мојих предака током и након Другог свјетског рата, укључујући и погибије оних, који су се борили под командом ђенерала Драже и били припадници ЈВ, мене обавезује и даје ми право да се огласим о томе. Приписивање одговорности Србима са лијеве стране Дрине за најпогубнији период у познатој историји нашег народа, што комунизам несумњиво јесте, може бити учињено само са  крајње злом намјером. Тим прије, што је авнојевска Србија још увијек чврсто стегнута комунистичким раљама, што се грозним посљедицама издаје и поклоњења Брозу не назире крај и што се сваки Србин, који то увиђа, умјесто извртања историјских чињеница и стварања раздора, има чим бавити. (Није ли најбољи показатељ да је УДБА дошла до прага сваке српске куће, то што се у Београду још увијек брижно чувају Брозови остаци.)

У тим текстовима, са једне стране се злонамјерно истиче разлика између Срба са лијеве и десне стране Дрине ( у једном се иде чак до Боја на Косову), док се са друге стране, без поговора прихвата основно наслеђе комунистичке окупације, стварање авнојевске Србије и одређивање њених граница. Србија није авнојевска Србија и њене границе, иако су се мијењале кроз историју, нису авнојевске границе. Србија г.Сотировића и Србија ђенерала Драже нису исте и немају исте границе. Оне, који су током Другог свјетског рата показивали намјере  таквог омеђавања Србије, Чича је давао на пријеки војни суд.

Покушај извртања историјских чињеница кроз тврдње да су комунизам у Србију донијели српски партизани са лијеве стране Дрине и да међу Србима са десне стране Дрине готово да није ни било партизана, јесте зачуђујуће смио. Међу Брозовим бандитима је било Срба и са једне и са друге стране Дрине али се тај број, све до доласка Црвене армије и насилне мобилизације, не може ни поредити са бројем четника. Међутим, међу Србе преко Дрине комунистички покрет је  донешен  прије Другог свјетског рата из (авнојевске) Србије, гдје је , у различитим облицима, био присутан још од краја 19. вијека. Сликовит је податак да је  1942. године под командом Рада Радића (шира околина Теслића) било више четника него што је било укупно партизана под Брозовом командом.

Чињеница је да је међу партизанима, нарочито у периоду до 1943. године, био огроман број Срба са десне стране Дрине ( други по бројности су били партизани из италијанске окупационе зоне а тек после њих партизани из НДХ). Тако у Хан Пијеску постоји партизански споменик са именима нешто мање од стотину погинулих јануара 1942. Међу погинулим је 6 Јевреја, 6 Словенаца, 4 локална Србина партизана, а сви остали су Срби партизани из Шумадије а ту је и Милан Илић-чича шумадијски. Ти партизани су били припадници 1.пролетерске бригаде, која је у свом саставу имала 2 црногорска, крагујавачки,  краљевачки,  шумадијски и београдски батаљон. 1.пролетерску је послао Броз на подручје источне Босне да би спријечили борбу четника из источне Босне против усташа и Нијемаца и даље ослобађање територије (већ крајем 1941. четници су ослободили готово цијели простор источне Босне). Ширење ослобођене територије, поред партизана, жељели су спријечити Нијемци и усташе. Крећући се од сјевера према југу, Нијемци су прво наишли на дио 1. пролетерске  и ликвидирали изненађене партизане (ови су се обично налазили у зони између четника и својих савезника усташа, због чега нису очекивали напад са те стране). Партизани, након догађаја код Хан Пијеска , одмах крећу у бјежанију (Игмански марш). Четници су скоро два мјесеца одолијевали надмоћним њемачким снагама, потпомогнутим Црном легијом, штитећи одступање цивила, док су се партизани 1.пролетерске, након опоравка од бјежаније,  придружили Францетићевим усташама и, сада са јужне стране фронта, раме уз раме се борили против четника (постоје сачуване фотографије о тадашњој заједничкој борби и опуштеним дружењима партизана и усташа). Након пада и посљедње линије четничке одбране, после скоро два мјесеца борбе, дошло је до покоља око 6000 српских цивила. Покољ је заустављен од стране Нијемаца, који су били згрожени усташким злочинима. Дакле, злочиначка 1.пролетерска, са својих 6 батаљона, је и након „неспоразума са Нијемцима“ наставила испуњавање постављеног задатка од стране Броза, спречавање четника из источне Босне у борби против окупатора. Тој злочиначкој партизанској јединици је командовао Коча Поповић (нема потребе трошити вријеме на разлагање ко је он био и одакле је био родом ).

На интернету се може пронаћи снимак, за ову тему,  занимљиве изјаве четничког наредника Гојка Даничића, мада његово  честито лице српске старине говори више од његових ријечи.  Тако он, као учесник и свједок четничке борбе током Другог свјетског рата, говорећи о личном искуству преласка четника са десне на лијеву страну Дрине крајем 1944. каже: „Четници у Босни су били јачи него у Србији, боље организовани су били, тамо су сви Срби били четници“.

Партизанска окупација се није ширила од запада према истоку српске земље, него обрнуто. Али не због броја Срба партизана, без обзира са које су стране Дрине они били рођени, већ због продора  Црвене армије. Нису Срби партизани (било да су са Космаја или из Лике) правили разлику у испуњавању задатих злочина према мјесту рођења жртава. Није ми нпр. познато ко је извршавао злочиначке задатке у случају мог даљег сродника, који је прије Другог свјетског рата, важио за једног од имућнијих београђана, али знам да га мјесто рођења није сачувало од мучења, које су проводили придошли партизански злочинци. Међутим, партизански злочини на простору авнојевске Србије нису дуго трајали, иако масовни и монструозни, док су преко Дрине такви злочини чињени годинама након рата. Мучење српског народа преко Дрине се почиње смањивати тек након 1955. односно, након смрти већине четника, који су се крили у планинама.

Као и прије Другог свјетског рата, комунисти су злоупотребљавали високу националну свијест код Срба преко Дрине тако што су, због лакше пријемчивости, комунистичку идеологију преносили из авнојевске Србије. Након рата, УДБА је у скоро свако веће српско село преко  Дрине, довела учитеља из авнојевске Србије. Више стотина освједочених комуниста и необразованих учитеља ( образованих на партијским курсевима), већином из јужне Србије, је доведено у оквиру тог задатка. Исти су немилосрдно и разним методама ширили комунистичку пропаганду (од силовања српских дјевојчица до пребијања непокорних дјечака). Занимљиво је да су имали јединствену казну за дјецу, која би се причестила, ( шамарчина од које би дијете из стојећег тренутно завршило у сједећем положају), а одлично су знали када је требало вршити истрагу (Часни и Божићни пост). Могла је УДБА поставити за учитеље неке Хрвате или Муслимане, али није. Поставила је учитеље из авнојевске Србије. Тај пројекат је био активан све до 1970.

Утемељеност српског идентитета у православној вјери је био и остаће предмет напада наших непријатеља.   Не треба заборавити да је Броз добио потпуну подршку Запада тек након пријема код папе 1944. (У Рим је одведен са Виса од стране Енглеза. Постоји сачувана фотографија са тог пријема, на којој Броз стоји готово у ставу мирно пред папом и кардиналима, који сједе). Историја нас учи да је унутрашња издаја био најсигурнији метод за постизање тог циља. Подсјетићу на чињеницу фанариотске продаје западне Херцеговине фрањевцима. За само два вијека, та територија је, од потпуног непостојања римокатоличких вјерника, постала искључиво римокатоличком. (Западна Херцеговина је данас језгро хрватског национализма, а све то због унутрашње издаје.) Дефинисање стратегије уништавања Светосавља је извршено нешто прије Другог свјестског рата. Та стратегија је требала бити провођена паралелно са авнојевским распарчавањем српског народа. Њена основа је била подјела СПЦ на тзв. републичке цркве. Реализација је започета већ током Другог свјетског рата, а највише се постигло на простору Старе Србије (данас Сјеверне Македоније). Према објављеним документима из архиве Секретаријата за вјере из Београда, уложени су огромни напори за стварање републичких цркава. Поред значајног напретка у осталим републикама, због упорног отпора Срба из БиХ, Секретаријат за вјере је морао привремено одустати од реализације плана, али је СПЦ у БиХ била изложена освети и кажњавању. (Блокада враћања одузете имовине, која није била економског карактера, ускраћивање помоћи за обнову порушених објеката током рата итд. Мада је држава била дужна исплаћивати помоћ за обнову вјерских објеката, јер је иста средства наплатила кроз међународну ратну одштету, иако са далеко највише порушених објеката, СПЦ у БиХ је по износу била симболично обештећена. Више средстава је добила јеврејска заједница(!!!) а са муслиманима или католицима се не може ни правити било какво поређење.) Међутим, прије неколико година, Првослав Порфирије Перић, у својству поглавара СПЦ  (на тај положај је „канонски“ изабран под потпуном полицијском блокадом изборног сабора, укључујући и блокаду сигнала мобилне телефоније, о чему су, несвјесни тежине информација, тада извјештавали медији), дошао је у посјету мом родном граду Сарајеву. Том приликом је медијима изјавио да су се Срби у Сарајево доселили у 14. вијеку. Несрећниче, одакле су се доселили?! Да то није био неки заостали контигент одрпанаца из „украјинских“ мочвара?! Чије су биле цркве из ближе околине Сарајева, јер су њихови археолошки остаци потврдили да је ријеч о црквама из 8. или 9. вијека ( Хрвата ту није било до 19. вијека, а нису могле бити ни богумилске)?!  Како је краљ Драгутин могао имати љетни двор на тридесетак километара од Сарајева и када и гдје је он владао (потврђено археолошким истраживањима, која су покренута на основу локалног народног предања)?! Тако нешто се није дрзнуо да каже ни Алија Изетбеговић, током рата, а Првослав Перић  је то рекао. Неки ће можда покушати да га оправдају његовим незнањем, али то не може бити оправдање, јер, када би његово незнање и било у толиким размјерама, ако  може себи приуштити савјетника, који је унук официра гестапоа и  син тјелохранитеља Анте Павелића (тјелохранитељ је био за вријеме Антовог скривања у Аргентини и до његовог сусрета са Благојем Јововићем), може приуштити и неког српског историчара за савјетника. Но, да ту није ријеч о незнању потврдили су муслимански политичари, тако што су на првој следећој сједници предсједништва  БиХ покренули процес признавања Исламске заједнице, као једине аутохтоне вјерске заједнице у БиХ. Иницијатива је покренута у понедјељак, а Перић је дао ту изјаву у суботу. Будући да не постоји законска могућност да су муслимани извршили предвиђену административну припрему за сједницу предсједништва за два дана, једини могући одговор јесте тај  да је све  синхронизовано и учињено у договору са Перићем. Све то су и медији и политичари из Републике Српске прећутали, због превелике срамоте и бола што су суочени са чињеницом да немоћно чекају да им неко из Београда, попут некада фанариота, прода Цркву. Кажем да немоћно чекају, јер нису узалуд поднијели  толике жртве да би очували национално и црквено јединство, и једноставно сами не могу и никада неће моћи раскидати то исто јединство (могу бити и побијени и протјерани али већински никада  неће издати ни Светосавље ни Србију). Није то једина јавна потврда Перићевог непријатељског рада против Срба из Републике Српске. Ту су и сусрети са освједоченим србомрзцем из Британије Стјуартом Пичом, док се нелегитимни високи представник и неонациста Шмит, јавно хвали признавањем од стране Перића (поред органа Републике Српске истог не признаје ни Русија ни Кина, али га зато Перић признаје). Није то први пут да су особе из Београдске патријаршије злоупотријебили повјерење Срба из Републике Српске. Слично је било и током процеса изнуђивања пуномоћи Слободану Милошевићу за заступање Републике Српске на преговорима у Дејтону. Нећу се сада упуштати у детаље али је чињеница да наш народ у Републици Српској још увијек много страда због мањкавости мировног споразума, којих није морало бити (зато и јесте било битно да С. Милошевић добије пуномоћ).

Перићева улога у продужавању посла, који су давно започели слуге и сарадници УДБЕ из СПЦ, се недвосмислено и јавно показује и на издаји Јасеновачких мученика, издаји Цркве у Старој Србији... У вези са Брозовом македонском црквом, у којој се и даље са фресака уклањају докази о српском поријеклу или, ако то није могуће, ти објекти се препуштају пропадању, поред многих истинитих  аргумената, који су изрекли вриједни и честити борци за истину и праву вјеру, морам нагласити још нешто. Наиме, у својој накарадној и издајничкој одлуци, Перић Брозовој цркви даје назив Јустинијана Прима! Јустинијана прима је Црква, која је имала посебан и повлашћен канонски статус (такав статус је велики цар Јустинијан могао дати само Цркви свога народа и никоме другом, а сматрала се и насљедницом Сирмијске-сремске митрополије, која је била једна од најзначајнијих  митрополија у првим вијековима Цркве). На тај начин, Перић признаје преимућство Брозовој цркви у односу на СПЦ  и даје јој основ за територијалну експанзију и јурисдикцијске претензије (Јадниче, па чак се ни сам град Јустинијана Прима не налази на простору Сјеверне Македоније и да ли уопште знаш гдје је). Међутим, мислим да све то има и дубљи, духовни значај, тим прије ако имамо у виду однос Светога Саве према Охридској архиепископији са једне стране, и са друге стране однос Перића према Светосавској Српској Цркви. Свети Сава је проклео будуће издајнике Хиландара, а какво ли је тек проклетство намијењено издајницима Свтосавске Српске Цркве у цјелини.

Очигледно је колико може нанијети штете фалсификовање и злоупотреба историје, колико је лако на лажним основама градити погубне конструкције. Тежак је гријех правити непотребне раздоре међу браћом, а страшно проклетство је бити издајник своје вјере, свога народа, својих предака и њихових жртава.

Ко су, дакле, били српски партизани или још боље речено, ко су српски комунисти (данас и у прошлости)? Имајући у виду да  за Србе нису постављани посебни услови да би постали комунисти, одговор је прилично једноставан. Наиме, за Србина није било потребно да добро познаје комунистичку идеологију (социјализам, марксизам, анархизам...) па чак ни да  исту реализује у свакодневном животу (нпр. сарадници УДБЕ на високим положајима у СПЦ), било је потребно само то да се Србин одрекне своје вјере и народа кроз поклоњење Брозу. Према томе, српски комунисти су трајни издајници Светосавља, а било их је, и још увијек их има много, нарочито у Београду. Српски комунисти су потпуни издајници и то је њихова најсадржајнија дефиниција. Њихово поријекло није  посебно битно и оно не дефинише њихов идентитет, било да су из Пљеваља, Трстеника, Приједора, Коренице... јер они су се одрекли својих предака и њиховог наслијеђа. Они се називају Србима само ако то морају и зато су тако лако постајали Југословени. Њихов идентитет се темељи на издаји, а темељ српског идентитета може бити само Светосавље.        Колико је данас српски народ светосавски народ, толико је међу нама оних, чији праг ( или праг његовог оца, или његовог ђеда) није прешла УДБА.  Постојање више дијалеката, разлика у менталитету итд. је знак, макар некадашње, величине српског народа, а не основа за лажне оптужбе и подјеле.

Мр Жељко Лубарда