Уводна реч "Борбе за веру":

Занимљиви су и веома корисни поједини текстови које Перић и Буловић пласирају преко свог сајта "Сунчаник". То су они текстови у којима врх БГ патријаршије (читај Перић и Буловић) сада пљују по онима који су годинама и деценијама заузимали високе позиције у Цркви и богословским установама, а који ту никако нису могли да буду без одобрења Буловића - сиве еминенције и правог патријарха од смрти патријарха Германа до данас (можда ћете се зачудити, али је и патријарх Павле био само марионета под контролом Буловића). У тим текстовима видимо потврду да је СПЦ разарана изнутра (што непрестано понављамо), преко убачених кадрова, послушника поменутог Буловића, који их се сада одриче, јер су стали на супротну страну у тренутној друштвено-политичкој подели у Србији. Упрокос покушају, Буловића, Амфилохија, Атанасија... не могу да оперу ни Сава ни Дунав, јер има оних чије информативно и документовано памћење слеже деценије уназад. То и такво памћење је сајта "Борба за веру"....

+ + +

Перишићево ћерање Митрополита Амфилохија (II)

Свештеник Владан Перишић се скоро четири деценије налазио на важним дужностима у, како је данас погрдно назива, „институционалној Цркви“.

 Прво асистент, па професор и декан на Богословском факултету, духовник у Цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану, духовник Дворске цркве Светог Апостола Андреја у дворцу Карађорђевића на Дедињу, члан разних синодских комисија и тела. На Богословском факултету је држао све конце скоро две деценије (2000.-2017.). Шта би данас био Владан Перишић да му није било Српске Православне Цркве коју сада клеветнички оптужује за све и свашта?

Ево још мало детаља о „чојству“ свештеника Владана Перишића као самозваног и самопроглашеног моралног судије. Ниже наведеним примерима нису потребна велика појашњења. 

Ћерање Митрополита Амфилохија

После доношења одлуке о повратку Богословског факултета на Универзитет у Београду, први на мети свештеника Владана Перишића нашао се Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), некадашњи декан и редовни професор овог факултета. 

Митрополит Амфилохије је 2004. године, одмах после повратка Богословског факултета на Универзитет у Београду, имао 66 година и испуњавао је услов за одлазак у пензију. То је редовна процедура и томе се нема шта приговорити. На дужности декана факултета се у то време налазио свештеник Владан Перишић.

На Богословском факултету је, негде у току академске 2004/2005. године, одржана  редовна седница Наставно-научног већа. Седницом Већа је председавао тадашњи декан Владан Перишић. У раду Наставно-научног већа учествовао је, заједно са осталим факултетским наставницима, и Митрополит Амфилохије. 

Седница Већа је текла нормално, а, према сведочењима неких од тадашњих учесника седнице, у неким моментима и веома еуфорично због коначног исправљања вишедеценијске неправде државе према факултету. Седница је завршена као и све претходне.

Декан Владан Перишић се, иако је пре седнице припремио и потписао решење о пензионисању Митрополита Амфилохија, на седници Већа правио као да се ништа не догађа. Основни људски и академски ред је био да Владан Перишић као декан саопшти члановима Већа информацију да је Митрополит Амфилохије испунио законски услов за одлазак у пензију, захвали се редовном професору Митрополиту Амфилохију на вишедеценијском наставном и научном доприносу факултету и пожели му добро здравље и дуг живот. Али, тадашњем, итекако и само „институционалном“, декану Владану Перишићу то није пало на памет. „Црква љубави“ тада није била у фокусу Владана Перишића. 

Уместо свега тога, декан Владан Перишић је решење о пензионисању Митрополита Амфилохија у коверти оставио код секретарице, а њој је наложио да митрополиту преда затворени коверат без икаквог објашњења. Перишић је, одмах по завршетку седнице, онако лежерно и разбашкарено упутио Митрополита Амфилохија да се јави секретарици и „преузме пошту“.

Митрополит Амфилохије је узео коверат од секретарице која, у страху од декана Владана Перишића, митрополиту ништа није рекла. Наравно, митрополит није одмах отворио коверат који је примио. То је учинио када је у вечерњим часовима стигао у зграду Патријаршије и у њему је видео какву му је несојску игранку направио декан Владан Перишић. 

Митрополит Амфилохије је касније са тугом и сетом причао о томе како је на крајње нељудски и понижавајући начин без иједне људске и академске речи испраћен у професорску пензију – у режији и извођењу тадашњег „институционалног“ декана Владана Перишића. Митрополит Амфилохије је касније више пута говорио да се тако не испраћа ни хигијеничар на факултету, а не редовни професор и негдашњи декан.

За Перишића тада, а ни касније, није постојала „Црква љубави“, о којој данас пише разарујући јединство Цркве из политичких и крајње нецрквених разлога.

Ђаво на Филозофском факултету

Светислав Басара и свештеник Владан Перишић су данас, како видимо, на истом послу. И један и други, на свој начин, бљују по Српској Цркви. Овај двојац покушава да, атакујући на Српску Цркву, од почињених канонских и црквених кривица брани свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. 

Али, Басара и Перишић, колико до јуче, нису били тако једногласни као што су данас. Принципијелнији је, онакав какав јесте, био Басара, јер је 15. новембра 2009. године у „Данасу“, а 16. новембра 2009. године и на „Пешчанику“, објавио текст под насловом „Ђаво на Филозофском факултету“. Судећи по садржају текста, Басара је под ђаволом на Филозофском факултету видео и јавно приказао и прозвао протојереја др Владана Перишића са Богословског факултета!!!

Нека читаоци „Сунчаника“ не замере, али овде, ипак, треба цитирати тадашњег Басару:

„Асистенткиња са Филозофског факултета добила отказ. Радна књижица јој послата на кућну адресу“. Ако сте мислили да је ово вест из Брозових времена, преварили сте се. Сасвим је фришка. Др Јасна Шакота-Мимица недавно је у брозовском маниру најурена са факултета“. 

Наставља даље тадашњи Басара: 

„Збивања у академском свету изван су круга мојих интересовања, али вреди се мало позабавити тим светом за који се, онако бланко, без резерве, верује да је упристојен и привржен демократским вредностима. Елем, колико се зна, калварија госпође Шакота-Мимица почела је њеним противљењем да, због некомпетентности, предмет Историја филозофије II преузме поп Владан Перишић. Такав атак на царство небеско није могао проћи некажњено. Поп Перишић, неки Арсенијевић  и свештеник Којен (хеб. кохен – свештеник) пишу некакав извештај и одбацују асистенткињину докторску дисертацију насловљену „Декартово схватање телесног“. Шакота-Мимица пријављује докторат на Филозофском факултету у Новом Саду; тамо га прихватају. Али не лези враже, горепоменута академска свештена лица потежу у Нови Сад и врше – на срећу неуспеле – притиске да се асистенткињина докторска теза и ту одбаци“.

О прогону др Јасне Шакоте-Мимице на Филозофском факултету у Београду писано је и у недељнику „НИН“. У тексту Лидије Кујунџић под насловом „Неподобни Декарт“ (20. септембар 2023. године) стоји да је „све почело 2003/2004. године . Јасна се супротставила доласку јереја Владана Перишића, са Богословског факултета, на Историју филозофије II, јер се истом, како се касније испоставило, није готово уопште ни бавио. Чак је за два различита превода једне књиге мислио да су две различите књиге“.

Др Јасна Шакота-Мимица је 12. децембра 2009. године у „Данасу“ изјавила да се „супротставила довођењу јереја Владана Перишића, бившег декана Богословског факултета, на премет на коме је била асистенткиња. Као и у случају Леона Којена, ни Владан Перишић није имао никакве квалификације за звање ванредног професора и предавача на Историји модерне филозофије. Такво срозавање студија филозофије касније се, када су прављени нови студијски програми, показало погубним, јер је на Одељењу за филозофију „Болоња“ искоришћена не само за обрачун с „неподобним“ колегама него и за обрачун с „неподобним“ наставним предметима“.

Наравно, уследио је отказ и ћерање др Јасне Шакоте-Мимице са Филозофског факултета, а ова наставница и медији су, поред осталих, означили и Владана Перишића као узрочника њеног прогона и отказа.

Овде је веома интересантно да је Владану Перишићу оспоравана научна компетентност  на Филозофском факултету, али је зато на Богословском факултету добио да предаје предмете Патрологија и Хришћанска епистемологија. Перишић тек за ове предмете није компетентан, али шта је то њега било брига!

(Наставиће се) У.С.