Дана 27. новембра 2019. године, Константинпољска патријаршија у Истамбулу, на седници Синода којом је председавао патријарх Вартоломеј, донела је одлуку да „у календар Православне Цркве уврсти архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача Светог патријаршијског и ставропигијског манастира Часног Претече Јована у Есексу, Енглеска (овде:). „Једног од најблагодатнијих монаха 20. века“, како су рекли јеретици са Фанара.

Руски сајт  «Благодатный Огонь» објавио је информацију да је канонизација архимандрита Софронија (Сахарова) требало да се одржи у Руској Православној Цркви још 2022. године. Одложена је због почетка рата Русије и Украјине.

Већ смо неколико текстова посветили показивању јереси у учењу Софронија Сахарова. Наравно, у стварности, чак и након канонизације особе која исповеда јереси или лажна учења, те јереси и лажна учења не престају да буду таква. Међутим, њихове присталице могу се ослонити на чињеницу канонизације овог човека као основу за признавање јеретичких мишљења као православних.

Подсетимо се једне чињенице из живота јеромонаха Софронија (Сахарова), који је живео на Светој Гори од 1925. до 1947. године.

Током немачке окупације Свете Горе 1941. године, Свети кинот Свете Горе послао је писмо Адолфу Хитлеру са захтевом да се спасу светогорски манастири од уништења и да се на Свету Гору уведе немачки гарнизон. Поред тога, чувени атонски мајстор дрворезбарења, монах Арсеније Ксилоглиптис („резбар“) из скита Мале Ане, вешто је изрезбарио дрвену икону Хитлера са натписом „o Adolf o megas vassilias“ („Адолф - велики краљ“), која је поклоњена Фиреру заједно са поруком из Кинота.

31. јула 1941. године, тј. након што је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, група немачких официра и научника на челу са Францом Делгером, професором византијских студија на Универзитету у Минхену, стигла је на Атос на позив Светог Кинота. Ову експедицију Аненербеа подржао је министар источних територија Алфред Розенберг и фокусирала се на историјска, уметничка и теолошка питања. Како се сећао монах Герасим Дионисијатис, многи официри били су веома образовани људи и познавали су не само европске језике, већ и старогрчки. Група немачких официра и научника настанила се у Кареји, а гарнизон у Великој лаври и на Вигли. Поред Кареје, Делгерова експедиција је посетила и руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори, где им је свечано примио игуман Русикуса, архимандрит Јустин.

Током пријема ове делегације, јеромонах Софроније (Сахаров) је предводио Немце у царском архондарику до супротног зида, где су висили портрети руских царева и патријараха, испод којег је, на најистакнутијем месту, висио... портрет Хитлера (видети фотографију испод), на који јеромонах Софроније (Сахаров) показује руком. Како се види на видео-клипу, Немци плове до Атоса и посећују манастир Великомученика Пантелејмона. Дочекује их игуман манастира Великомученика Пантелејмона, архимандрит Јустин. Монах који води Немце по манастиру није нико други до сам „старац“ јеромонах Софроније (Сахаров).

Касније је професор Ф. Делгер оставио сведочанство о својој посети Атосу 1941. године, у пратњи вода СС митраљезаца:

„Вероватно нема другог места на свету где посетилац са Запада не би био потпуно јасно убеђен у постојање правог понора између западног и источног мишљења, између западне и источне побожности. Сама природа на Атосу је освећена историјом, све је уроњено у мистику и симболику. За православног монаха, ова места су испуњена нечим узвишеним, што превазилази границе грешног постојања. Ова узвишеност, божанство Атоса се доживљава не као игра маште или лажна сличност, већ са потпуном озбиљношћу, у духу касноантичког неоплатонског учења о бићу.“

Ево одломка из „Поруке Кинота Свете Горе Атонске 1943. године“, који сведочи о отвореној сарадњи духовног руководства Свете Горе Атонске са нацистима:

„Синод Свештених општина на Светој Гори Атонском искрено захваљује немачким окупационим властима… Са великим изненађењем пратили смо храбру борбу немачке војске и њених савезника за ослобођење Русије од безбожног бољшевизма. Где год немачке трупе уђу, обнавља се верски живот и црквена звона поново почињу да звоне. Немачка и њени савезници су на себе преузели одбрану хришћанства… свештена заједница на Светој Гори Атонском са поверењем чека победу браниоца хришћанства – Немачког Рајха и његових савезника. Она се моли да Господ благослови победоносно оружје Вође Рајха и шаље верницима у Источном региону своје најсрдачније честитке и најискреније жеље за добро“ (Црквени преглед, 1943, бр. 6. стр. 8).

Године 1947, архимандрит Софроније (Сахаров) је напустио Атос (према другим изворима, протеран је са Атоса). У књизи „Нико да вас не превари“, архимандрит Рафаил (Карелин), одговарајући на питање читаоца о архимандриту Софронију (Сахарову) и његовом одласку са Атоса, износи следећу опаску:

„Уопштено говорећи, напуштање Атоса, ако није повезано са нужношћу и благословом, највероватније указује на то да се човек није нашао на Атосу и да га је Атос метлом протерао из својих граница“ (Арх. Рафаил. О интелигенцији, стр. 283).

Иза „одласка“ архимандрита Софронија крије се нека веома озбиљна тајна (доживотно изгнанство без права посете Светој Гори). Како сам архимандрит Софроније пише, после 1947. године путовао је по целој Европи („Писма Русији“, стр. 164), али истовремено никада више није посетио Свету Гору! Обратимо пажњу и на чињеницу да у списима „високо духовног“ интелектуалца Софронија нигде не видимо да се дивио Атосу или цитирао било ког од атонских отаца (осим старца Силуана, наравно).