Од библијских времена, преко византијског учења о симфонији, па све до руског царизма и учења монаха Филофеја о Москви као „Трећем Риму“, царска власт се схватала не само као политички поредак, већ као духовно и теолошко питање. У овом настојаћемо да прикажемо развој царизма као облика владавине и да анализирамо у којој мери је он схваћен као Богом благословен.
1. Библијски темељи царске власти
У Старом Завету, захтев народа за царем описан је у 1. Самуиловој 8, где Израиљци траже од пророка Самуила да им постави цара „као што имају сви народи“. Самуило упозорава да ће цар узимати синове и кћери, поља и усеве, али Господ допушта избор народа. Овај текст сведочи о амбивалентности царске власти: она је и Божије допуштење и истовремено казна.
У Новом Завету, апостол Павле у Посланици Римљанима (13,1–2) каже: „Свака душа да се покорава властима које су над њом; јер нема власти да није од Бога; и што су власти, од Бога су установљене.“ Овај текст постаје темељ за касније хришћанско схватање да световна власт има своје легитимно место у промислу Божијем.
2. Византијска симфонија
Основ византијског политичко-теолошког поретка налазимо у Јустинијановом законодавству (VI век). У Новели VI император каже:
„Највећи дар Божији људима, којим се земаљска ствар управља, јесу свештенство и царство; једно се стара за божанске, а друго за људске ствари, али оба служе истом циљу.“ (Corpus Iuris Civilis, Novella VI)
Јустинијан у Новели CXXXI додаје да цар има дужност да се брине о чистоти догмата и јединству Цркве. Тако се византијски модел темељи на симфонији две власти – духовне и световне.
3. Пад Цариграда и криза симфоније
Освајање Цариграда 1453. године од стране Османлија означило је крај византијског царства и крај једног модела симфоније између Цркве и државе. Патријарх је добио улогу етнарха под султаном, а идеал хришћанске царске власти постао је носталгични идеал који је тражио нови историјски облик.
4. Монах Филофеј и учење о Трећем Риму
Монах Филофеј из Пскова († око 1540) писао је посланице великом кнезу Василију III, у којима формулише учење о Москви као „Трећем Риму“. Ове његове речи постале су кључне:
„Два Рима падоше, трећи стоји, а четвртога неће бити.“
У другим местима он наглашава: „Ти си једини цар под небом за хришћане, чувар чисте вере.“ И још: „Пази, благочестиви царе, јер си ти последњи бедем.“ Овим Филофеј први пут у историји Хришћанске Цркве и Православља везује царску власт са есхатолошким послањем.
5. Есхатолошки аспекти Филофејевог учења
Филофејево учење има јаку есхатолошку ноту: Москва није само наследник Рима и Цариграда у политичком смислу, већ последњи бедем пре краја историје. Цар се схвата као чувар вере и као последњи земаљски владар Православља. Ова сакрализација власти представља помак од византијске симфоније ка идеји апсолутне, (наводно) Богом установљене монархије.
6. Поређење византијског и руског модела
- У Византији постоји динамична равнотежа између цара и патријарха.
- У Русији цар добија јединствену улогу чувара Православља.
- Док византијска симфонија подразумева сарадњу, Филофејев концепт носи елемент сакрализације апсолутне царске власти.
7. Филофеј и византијска симфонија: упоредна анализа
а. Византијско схватање власти („симфонија“)
Начело симфоније: постоје две власти у свету –
б. Световна власт (цар/император) – управља државом.
в. Духовна власт (патријарх/епископи) – управља Црквом.
Оне треба да буду у хармонији (συμφωνία), као две стране истог хора, да заједно служе Богу и спасењу народа.
Цар је „епископ спољашњих ствари“ – штити веру, али није изнад Цркве.
Цариград је „Други Рим“ и симбол јединства државе и Цркве.
8. Филофејево учење („Трећи Рим“)
Москва после пада Цариграда 1453. постаје нови духовни центар.
Цар (велики кнез, а касније „цар све Русије“) није само симфонијски партнер Цркве, него јединствени и последњи чувар православља.
Москва није само политички центар, већ и есхатолошки: „Два Рима падоше, трећи стоји, а четвртога неће бити.“
То значи да постојање Москве и цара има космичко-историјски значај – до краја света.
9. Главне разлике
Карактеристика - Византија - Филофеј (Русија)
Византија: наглашава равнотежу – цар и Црква су партнери.
Филофеј: наглашава јединствену мисију цара – Москва је последња и вечна тврђава вере.
У томе лежи разлика: византијска симфонија је динамички модел, док је Филофејева концепција есхатолошка и апсолутистичка.
Укратко:
Филофеј није измислио идеју да цар има духовну мисију – то је већ било у Византији. Али он је радикализовао византијско наслеђе и претворио га у догму руског царизма: цар као последњи чувар истине до краја историје.
Закључак
Развој царске идеје у хришћанству показује континуитет и преображај: од библијских текстова који признају али и ограничавају царску власт, преко византијске симфоније која истиче равнотежу између свештенства и царства, до руског учења о Трећем Риму где цар постаје есхатолошки чувар вере и наводно „онај који сад задржава“ (зацарење „тајне безакоња“). Тако царизам у руском облику добија димензију која премашује политику и постаје теолошко-историјски концепт.
Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
Литература
Свето писмо Старог и Новог Завета.
Corpus Iuris Civilis. Novella VI и Novella CXXXI.
Филофеј Псковски, Посланице великом кнезу Василију III, у: „Трећи Рим“ (прир. Д. Богдановић). Београд: Просвета, 1985.
Флоровски, Георгије. Пути руског богословља. Москва, 1937.
Meyendorff, John. Byzantine Theology. New York: Fordham University Press, 1974.
Obolensky, Dimitri. The Byzantine Commonwealth. London, 1971.
