„Ко хоће да буде модеран у Цркви, тај већ сутра бива застарео. Ко хоће да буде веран Предању, тај је увек савремен.“

Свети Владика Николај

1. Литургија као центар живота Цркве

Света Литургија је најузвишенији израз живота Цркве. У њој верни постају једно Тело Христово, а време и вечност се сједињују у Евхаристији. Она није производ људске креативности, већ дар Божији, органски изграђен у недрима Цркве и потврђен саборним искуством векова. Зато је свако одступање од предањског литургијског поретка више од пуке „праксе“ — оно је теолошко питање које задире у саму природу Цркве.

Свети Игњатије Богоносац већ у 1. веку наглашава да је јединство Цркве неодвојиво од јединства у Евхаристији:

„Једна је жртва Господња и један је хлеб који се ломи, лек бесмртности“

(Посл. Ефесцима 20).

2. Канонска обавезујућост предања

Богослужење у Православној Цркви утемељено је на светом Предању, које је заједно са Светим Писмом један од два нераздвојива извора богооткривене истине. Канони Светих Сабора више пута наглашавају обавезу очувања предањског поретка у богослужењу.

Канонска свест Цркве сведочи да у питањима богослужења нема места индивидуализму. Седми Васељенски сабор јасно заповеда:

„Нека се држи оно што је предато од светих апостола и светих сабора, и нека се ништа не додаје или одузима од тога.“

Трулски сабор у 32. правилу упозорава да свако ко мења литургијске установе, уместо да их чува, бива лишен чина.

Свети Василије Велики у својим писмима подвлачи значај неписаног предања:

„Изостављање неписаних предања било би повреда Јеванђеља у самоме његовом главном делу“ (Писмо 160).

Из овога произилази да је литургијски поредак не само духовна већ и канонска обавеза Цркве, и да појединац — било свештеник или епископ — нема право на самовољне измене.

3. Историјско уобличавање Литургије

Литургијски поредак није настао једнократно, већ је вековима уобличаван у саборном искуству Цркве. Ране хришћанске форме, кроз дела Светих Отаца, попут Светог Апостола Јакова, Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог, добиле су своје коначне облике који су усвојени у читавом православном свету.

Српска Црква је у оквиру византијског предања добила свој јасан литургијски израз, који су кодификовали Свети Сава и касније српски архијереји. Од тада, све до XX века, литургијски поредак остајао је у основи непромењен, што је сведочило верност Предању и саборном духу.

Покушаји измена богослужбеног поретка јављали су се у разним Помесним Црквама, али их је Црква увек одбијала када су били плод индивидуализма или утицаја спољашњих идеологија (нпр. протестантских или модернистичких тенденција).

4. Опасности новотарија

Није у питању спор око „форма“ — већ питање саборности и јединства. Када један свештеник или епископ самовољно мења поредак Литургије, тиме се шаље порука да Предање није обавезујуће, већ да је богослужење ствар „личног укуса“. Последице су:

1. верни бивају збуњени: у једној парохији Литургија изгледа овако, у другој онако;

1. нарушава се јединство Цркве, јер Литургија није више једна иста за све;

1. слаби се осећај за светињу и благоговеније, јер новине увек делују као „покушаји прилагођавања“ духу света.
2. и најпогубније -
   
3. одгони се Благодат Духа Светога.

5. Новотарије у савременој пракси

У последњим деценијама у СПЦ су уведене појаве које одступају од предањског литургијског поретка, попут:

• служења Литургије на српском језику;
  

• служење све време са отвореним дверима;
  

• скраћивања или изостављања појединих молитава;

• неузимање времена на почетку Лигургије, што значи да  не читају молитве:

  - Царе небесни,

  - Трисвето,

  - Оче наш,

• певање произвољних антифона уместо блажена, са изменама у појању;

• избацивање целих јектенија;

• избацивање молитве Трећег часа;
  

• избацивања епиклезе;

• укидање обавезне исповести пред причешће;

• увођење латинске формуле "Тело Христово" при причешћивању 

• причешћивање верника честицама за живе и упокојене;

• измена у начину причешћивања верних (нпр. увођење обичаја да се сви причешћују на свакој Литургији без прописане припреме постом и исповешћу);

-поједностављивања и прилагођавања савременој „пракси“ у духу модернизма.

Детаљан списак литургијских новотарија може се прочитати овде:

Иако се ове појаве понекад правдају потребом за „повратком изворној литургијској пракси“, у реалности оне су настале противно одлукама Сабора, самовољно, што је у супротности са канонским поретком.

Свети Јован Златоусти упозорава:

„Све што је у Цркви одређено, мудро је и са великим разлогом установљено; ништа није празно, ништа није сувишно“

(Беседа на 2. Солуњанима).

6. Теолошки проблем новотарија

Појава литургијских новотарија у савременом контексту најчешће се правда потребом за „оживљавањем богослужења“ или „повратком на изворе“. Међутим, ово оправдање почива на погрешном богословском схватању:

• ·  Литургија није подложна модернизацији. Њена сила није у „атрактивности форме“, већ у присуству благодати Светога Духа. Као што каже Свети Николај Жички: „Не мењај оно што је вечно да би удовољио пролазном.“

• ·  „Повратак изворима“ није реконструкција прошлости. Црква никада није поништавала свој органски развој. Оно што је данас Литургија — то је извор, јер је потврђено животом и свецелим искуством Цркве.

• Самовољне измене нарушавају саборност. Када у једној епархији Литургија изгледа овако, а у другој другачије, па чак и на нивоу парохија, губи се јединство богослужбеног живота.

 7. Одлуке Сабора СПЦ о богослужењу

У периоду 2006–2008 Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је три одлуке о богослужењу.  Сабор је, практично, био приморан да реагује, јер су протести народа били снажни. Тензије између верног народа и новотараца биле су толико велике, да су кулминирале физичким сукобима. Најпознатији је случај из јуна 2008. године из села Душковци у жичкој епархији, кад су новотарски свештеници тукли вернике који су клечали у храму молећи их да не служе новотарски.

Као што смо већ поменули, Сабор СПЦ је:

2006. године забранио било какве измене у богослужењу и инсистирао на остатку у устаљеном поретку, уз формирање комисије за питања литургије,

2007. поновио ту обавезу и упутио епископе да обавезно примене ову одлуку у својим епархијама,

2008. потврдио и понављања истих одредаба у још једном саборском заседању.

8. Неспровођење одлука Сабора

Одлуке Сабора "да се Света Литургија у свим храмовима СПЦ има служити по вишевековном богослужбеном поретку", није спроведена ни у једној новотарској епархији. То су, на пример, браничевска, бачка, шумадијска, жичка, заухумско-херцеговачка и многе друге. Самоља новотарских епископа је иша толико далеко, да је један од водећих новотараца, епископ браничевски Игњатије, изјавио да њему у његовој епархији не може нико да командује, па ни Сабор, који, по његовим речима, "није изнад епископа" (наравно, тако није говорио када му је Сабор био потребан да га хиротонише. Зашто, по својој "еклисиологији", није самог себе хиротонисао?!).

Овај и слични случајеви су били отворено расколнички, али је СПЦ већ била окупирана у тој мери да Сабор није имао снагу да примени каноне и црквено право и санкционише непослушне епископе.

9. Поступање епископа који су поштовали одлуке Сабора о богослужењу

Било је епископа који су јавно иступили против новотарија, као што су епископи Георгије (тадашњи) канадски (који је изабран за члана комисије за литургијска питања, која се, међутим, никада није састала), епископ бањалучки Јефрем и епископ банатски Никанор. Прва двојица су написали богословско-лигургичке текстове у којима су доказивали недопустивност промене Литургије, док је владика Никанор углавном наступао вербално, али ревнитељски и одлучно. Одржао је једно запажено предавање "О новотаријама у СПЦ" у јануару 2008. године у манастиру Липовцу, на коме смо били присутни и за које смо урадили транскрипт (овде:).

Шта се потом догађало? Сва тројица поменутих епископа данас мирне савести присуствују и саслужују на новотарским Литургијама. Владика Никанор је отишао толико далеко, да је 2022. године саслуживао и причестио се на новотарској Литургији еписпопа Игњатија, чији је најоштрији критичар био пре 15 година, на којој су саслуживали и Фанариоти,  покровитељи украјинских укрофашистичких секташа (овде:).

Данас у епископату СПЦ нема више ни једног противника и борца против новотарија. За њих литургијске новотарије више не постоје. Оне су постале "нова нормалност".

10. Последице литургијског експериментисања

Литургијске новотарије нису безазлене. Напротив, оне су се по Цркву показале погубним, како смо и упозоравали. После 30 година од њиховог почетка, шта смо добили:

·  довеле до смутње међу вернима, јер богослужбени живот постаје непредвидив и разнообразан;

• ·  изазвале су раскол и разједињеност унутар Цркве, нарушавајући јединство које се највидљивије изражава управо у једнообразном и заједничком служењу Евхаристије;

Свети Симеон Нови Богослов опомиње:

„Ко мења установе Цркве, тај уноси смутњу у Тело Христово, и то не мању од јеретика.“

11. Веза новотарија и екуменизма

Један од дубљих узрока савремених литургијских новотарија јесте екуменистички покрет. Тежња да се богослужење „приближи“ римокатоличком довело је до скраћивању служби, изменама у поретку и појању и наглашавању „једноставности форме“. То је последица духа модернизма који мери Литургију мерилима практичности и психолошког утицаја, а не благодати и светотајинског предања.

Историјски гледано, управо овако је почео процес у Римокатоличкој цркви, који је кулминирао Другим ватиканским концилом (1962–1965). Литургијска „обнова“ увела је језике народа, поједноставила службу, скратила текстове и изменила њен ток у духу „отворености према свету“. Резултат је био — дубока криза идентитета и масовно напуштање богослужбеног живота.

Православна Црква, која је - по речима Христовим - "стуб и тврђава Истине", није смела себи дозволити сличан пут. Јер ако се Литургија прилагођава ради „међухришћанског дијалога“, онда се губи оно што је суштински православно: верност Предању.

Свети Јустин Ћелијски јасно је упозоравао:

„Екуменизам је свејерес нашег времена… Он хоће да све сведе на најмањи заједнички именилац. Али, Црква Христова не може бити умањена — јер би тиме престала бити Црква.“

12. Историјске паралеле у другим помесним Црквама

Литургијске новотарије нису појава ограничена само на Српску Цркву. У 20. веку оне су се јавиле у више помесних цркава:

Руска Црква (после Октобарске револуције): Све новотарије инсталиране у Српској Цркви, већ су примењиване у Руској Цркви од стране обновљенаца; најпре се почело са преводом Свете Литургије на руски језик;

·  Грчка Црква (1960-их). Под утицајем западних литургичара, поједини кругови почели су да уводе скраћене Литургије и „реформе“ молитви за оглашене. Сабор Грчке Цркве није одобрио радикалне измене, али је оставио простор за појединачне праксе, што је довело до конфузије.

·  Руска Загранична Црква. Под притиском емиграције и западног окружења, појавиле су се иницијативе за „модернизацију“. Међутим, унутар РЗЦ управо су конзервативни кругови одбили такве тенденције, чиме је сачувана верност руском богослужбеном предању.

·  Румунска и Бугарска Црква. Иако су и тамо постојале дискусије о „ажурирању“ богослужења, званични став је остао јасан: никакве самовољне промене нису допуштене без одлуке Сабора.

Историја показује: где год је прихваћена „пракса експеримената“, тамо је настала подела међу вернима и удаљавање од саборног јединства.

13. Закључак - пут Цркве

Православна Црква никада није чувала веру новотаријама, већ верношћу Предању. И кад је било потребно уносити измене (као што је било у историји), то је увек чињено саборно, са много опреза и благоговенија. Никада самовољно, никада науштрб јединства.

Литургија није поље за експерименте, већ сама икона Царства Божијег. Њено нарушавање кроз новотарије није само литургичко питање, већ богословско и саборно. Веза са екуменизмом показује да иза новотарија често стоји дух модернизма и релативизма, који су туђи православном Предању.

Историјске паралеле сведоче да су новотарије увек водиле у кризу и раздоре. Пут Цркве је, као и увек, верност Светом Предању, које је „једном за свагда предано светима“ (Јуд. 1,3).

Зато је и нама данас позив да останемо верни духу Светога Саве, Светог Јована Златоустог и свих светих који су нам предали овај свети поредак. Једино тако Литургија остаје оно што јесте: пут ка Царству Божијем, а не поље људских експеримената.

Јер, како каже Свети Владика Николај:

„Ко хоће да буде модеран у Цркви, тај већ сутра бива застарео. Ко хоће да буде веран Предању, тај је увек савремен.“