„Шта уједињује комунисте, кабалисте, сатанисте, екуменисте, лажне монархисте и све „исте“  - клеветање старца - Мученика Григорија Распућина“

Уредништво „Борбе за веру“

Сви који редовно прате овај сајт знају да смо више пута писали о ватиканском моделу канонизација у СПЦ. Србопаписти канонизују своје, да би њих канонизовали њихови. Покојни паписта Амфилохије је, 2015. године прогурао канонизацију епископа Мардарија Ускоковића, али му је пре тога "уподобио" аутобиографију; Амфилохију су, потом, још за живота осликали "икону" и написали тропар; разоритељ СПЦ Атанасије Јевтић се, такође увелико слика као "светац"; Буловић је преко свог Сабора (то је ово што се зове "Сабор СПЦ") убацио у календар свог "свеца" екуменисту Иринеја Ћирића, да би он био следећи "свети" Иринеј у календару. А када неког таквог прогласе са свеца, ко се сме усудити да његова учења доведе у питање?

ЛАЖНЕ КАНОНИЗАЦИЈЕ ЛАЖНИХ ПРАВОСЛАВАЦА

Канонизације  сумњивих људи који су проповедали јеретичка учења (нпр. Софроније Сахаров, Марија Скобцова, а код нас истакнути екуменисти, већ поменути Мардарије Ускоковић и епископ бачки Иринеј Ћирић ), имају за циљ да лажна учења попут екуменизма и модернизма, која су страна Цркви Божијој, прикажу као истинита и прихватљива у црквеној средини.

Ово је део стратегије непријатеља Православља који се труде да изнутра разруше Цркву преко својих инфилтрираних слугу.

МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ И „СЛОВЕНСКА ЦРКВА“

Мардарије Усковић се школовао у Петрограду и Москви (студирао је на Духовној академији у Петрограду), да би касније постао први епископ америчко-канадски.

Код Мардарија наилазимо на јако проблематичка схватања о Цркви. Мардарије је стављао некакво Словенство испред и изнад Православља - једине истините вере, и некакво земаљско уједињење изнад вечног спасења душа Словена које су завршиле ван Цркве у разним јересима и сектама.

Такво виђење се не може наћи код истинских Светих Отаца нашег времена - попут Светог Игњатија Брјанчанинова, Светог Теофана Затворника или Светог Амвросија Оптинског, у чијим делима се нарочито истиче значај праве вере за спасење душе.

ПАНСЛОВЕНСТВО И ЕКУМЕНИЗАМ МАРДАРИЈА УСКОКОВИЋА

„Како ми, Словени, замишљамо уједињено словенство, о чијем остварењу маштамо? На првом месту, свакако, освештано словенском Црквом. Ми се сећамо оних времена када је Света Црква дала свој први благослов словенским племенима на обалама Дњепра и на висовима Њитре, Велехрада и Вишехрада, када је у духу ујединила целу породицу словенских народа, и када су се скоро сви словенски народи, укључујући Пољаке, Хрвате и Словаке, нашли у окриљу једне Свете Цркве, мајке Словена.

Ма колико то необично звучало, не само ми, православци, него и Чеси, који су римокатолици, поштују Јана Хуса [Јан Хус је био претеча протестантизма и реформације у Чешкој, спаљен је од стране паписта као јеретик.] као заштитника старе словенске Цркве. Једном приликом, пре двадесет пет година, Чеси римокатолици који су живели у Москви замолили су и мене, свештеника Православне Цркве, да присуствујем помену Јану Хусу. На помен се сабрало велико мноштво људи, након чега је уследио величанствени излив словенских осећања. И мада је помен служен у Москви, самом срцу православља, ниједан православни јерарх никада није ни помислио да ми упути критику због тога што је одржан помен једном протестанту“.

У свом животопису Мардарије још наводи:

„На обали Которског залива, у самом подножју планине Ловћен, видео сам једном два хришћанска архијереја како шетају и воде жив пријатељски разговор. Један је био римокатолички бискуп Франо Ућелини, други православни Владика Кирил Митровић, обојица Словени по убеђењу. Словенство није могло имати веће пријатеље и поборнике од припадника клира који нису дозвољавали да се догматска питања испрече на путу међусобног разумевања.

Они који се воде било каквим другачијим начелом постају непријатељи словенства и његове будућности. Ма ко били, они не говоре нити делују у име Христово, макар и користили његово име.

Широкогрудост ће бити једна од основних одлика Цркве у словенском свету, након што Црква постане потпуно прожета духом Христовим и духом словенства. У овом тренутку све хришћанске цркве и њихови чланови допустили су себи да се превише удаље од духа Христовог, али Словени ипак можда мало мање него неки други хришћани, зато што их је живот натерао да успоставе међусобну сарадњу. А када буду прожети словенском љубављу, словенски народи ће схватити сву истину српске изреке: „Брат је мио које вере био“.

ЗА МАРДАРИЈА ПОСТОЈЕ "СЛОВЕНСКИ СВЕТИТЕЉИ", ТАКО ДА СУ ХРВАТИ, РИМОКАТОЛИЦИ И ПРАВОСЛАВНИ СВЕТИ ЗАЈЕДНО У РАЈУ

„Носиоци наше будућности корачаће стопама оних који су у прошлости пророчки проникли у будућност: словенских Светитеља Ћирила и Методија, руског Светитеља Тихона Задонског, Светог Јована Бугарског, Свете Јадвиге Пољске, Светог Саве Српског, чешког Јана Хуса и хрватских Јураја Штросмајера и Јураја Крижанића.

Тада, тек тада ће словенска Црква испунити своју уистину апостолску мисију међу члановима велике словенске породице, мисију чије скривене способности и плодове нико не може предвидети у потпуности. Биће то права Црква словенског народа, као што је била у давнини, Црква која ће постићи успех, као што га је постигла некада, тамо где ни Рим ни Византија нису били кадри“.

ИСТА "ЦРКВА" ЗА СВЕ СЛОВЕНЕ

„У свим словенским земљама Црква има освећујући улогу. Истински Словен пре сваког посла моли Бога за помоћ, он ниједан посао не заврши а да на олтар Свевишњега не принесе захвалности за примљену помоћ. He каже он узалуд: „Без Бога ни до прага“.

„У томе је њена мисија међу народима света. Време је да неко започне узвођење земље на небо и низвођење неба на земљу, како би дух Христов просветлио нашу овоземаљску судбину, тако мрачну да не знамо ни куд идемо, нити због чега идемо. А када словенска Црква оствари своју мисију међу Словенима, онда ће, убеђен сам, словенство испунити своју мисију у свету.

О ЖЕНИДБИ СВОГА БРАТА

„Ево и једног догађаја из Београда, главног града Југославије. Маја месеца 1926. године мој старији брат је решио да се жени. За венчање је све било спремно, али он је месецима чекао да дођем из Америке, с тим што ми није рекао ни реч док се нисмо видели. Када сам коначно дошао, казао ми је да се жени. Честитао сам му и рекао да је већ одавно време.

„Немој још да ми честиташ“, рекао је. „Можда ти се неће свидјети ђевојка. Ти си мој брат и православни Владика, па нијесам био слободан да учиним последњи корак без твог пристанка“.

„У чему је проблем са ђевојком?“, питао сам га.

Био је то непријатан тренутак за мог брата. Дао сам му времена да скупи храбрости, пре него што ми је тихим и несигурним гласом рекао:

„Она је римокатолкиња…“

„Па шта?, одмах сам га прекинуо. „Најважније je да je ти волиш. Ако је римокатолкиња – римокатолкиња је, и то је то. Чисте савјести благосиљам ваш брак“.

МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ: РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ ДОНЕЛА ЖЕЉЕНУ СЛОБОДУ, ПРИСТУПИТИ РЕФОРМИ РУСКЕ ЦРКВЕ

„Одмах након револуције, то јест у рано пролеће 1917. године - пише Мардарије - црквени кругови су почели да расправљају о потреби за сазивањем општецрквеног конгреса, на ком би били постављени темељи даљих реформи у Цркви. О могућим реформама се много разговарало и много писало, али никада није предузето било шта како би се спровеле у дело. Стотинама година читава машинерија промена у Цркви налазила се у застоју. Сада када је револуција, како су сви тврдили, Руској Цркви донела дуго жељену слободу, било је разумно што пре приступити неопходним променама.

*Конгрес је одржан од 1. до 12. јуна 1917. године. Сачинитељ није дочекао да учествује, као што ћемо то видети, на Сверуском конгресу свештенства и лаика (како је у историографији Конгрес остао упамћен), већ само на предсаборским скуповима и састанцима о којима овде и говори.

ДУХОВНА ТРОВАЧНИЦА САЈТ "СВЕТОСАВЉЕ" 

Цитати Мардарија Ускоковића које наводимо су из књиге "Недокучива Русија", са сајта "Светосавље", на коју су нам указали неки наши читаоци.

Овај сајт је један од најопакијих папистичких пројеката.

Најпростије објашњење о чему се ради је поређење са објектом чија фирма (назив) упућује да се ради о здравственој апотеци. Но у овој "апотеци" се скупа налазе и лекови и отрови са називима лекова. Шта се може десити ако пацијента пустите у овај простор? 

Тако се на духовној тровачници "Светосавље" налазе дела Светих Отаца, Житија Светих, зборници канона, Пролог... скупа са јеретичким написима Амфилохија, Буловића, Атанасија Јефтића (са његовим неписменим и фалсификаторским преводима Псалтира и канона), Софронија Сахарова, Антонија Блума, Александра Шмемана и многобројних других екумениста и новотараца...

КАД ХОЋЕТЕ ДА ОТРУЈЕТЕ ГЛОДАРА, ОТРОВУ МУ ПОМЕШАТЕ СА ХРАНОМ КОЈУ НАЈВИШЕ ВОЛИ!

МАРДАРИЈЕ И ЏОН МОТ

У свом већ поменутом делу „Недокучива Русија“, у 39. поглављу, Мардарије Ускоковић се хвали својим познанством са Џоном Мотом. На сајту "Светосавља" стоји ова слика Џона Мота...

Са овим потписом:

Др Џон Р. МОТ
(Dr. John R. Mott, †1955)
познат као “отац” Светског Савеза цркава (WCC).

Чег се православан стиди, тиме се сајт "Светосавље" поноси!

Џон Мот био је амерички протестантски лидер, један од најистакнутијих организатора студентских хришћанских (читај: екуменистичких) покрета почетком 20. века, масон, богоборац и идејни творац свејеретичког "Светског савета цркава", добитник Нобелове награде за мир 1946. као признање за рад на "међухришћанском зближавању".

1. Док је студирао у Русији (Петроград и Кијев) и касније у западној Европи, Мардарије је ступио у контакт са круговима "хришћанских студентских друштава", која су била део Мотовог покрета.

1. У својим сећањима (сачуваним писмима и записима), Мардарије изразито топло говори о Џону Моту као пријатељу и сараднику, дивећи се његовој харизми. У једном тексту (објављеном у српској емигрантској штампи у Америци) Мардарије истиче да је управо Мот био тај који је први схватио значај присуства православних у ширем хришћанском дијалогу.

1. Историјски гледано, Мардаријева веза са Џоном Мотом показује да је био један од првих православних јерараха који су свесно ступали у дијалог са екуменистичким покретом.
2.  Због тога се сматра да је Мардарије један од претеча учешћа православних у екуменистичком покрету.

О свом односу са Џоном Мотом Мардарије сведочи:

 „Догодило се тако да је др Мот одиграо важну улогу у мом животу када је, као да предвиђа вихор несреће који ми је претио, рекао: „Нама у Америци требају говорници као што сте ви. Ми имамо неколико милиона Словена којима би било драго да им се придружите“. Изговарајући ово, извадио је визит-карту из џепа, написао на њој своју адресу, пружио ми је и додао: „Ако икада дођете у Америку, биће ми драго да свратите код мене кући у Њујорк“. Топло сам му захвалио на љубазности, иако сам тада мислио да нема ни најмање шансе да икад одем у Америку. Али како је судбина већ то хтела, визит-карту сам ипак искористио".

 ЗАШТО ЈЕ МАРДАРИЈЕ МРЗЕО РАСПУЋИНА

И сада долазимо до тачке због чега пишемо овај текст.

У већ поменутој књизи, Мардарије је читаво поглавље посветио бљувању клевета, личних анимозитета и фрустрација против старца Григорија Распућина.

Мардарије не крије да мрзи Распућина.

За то постоји неколико разлога:

1. Старац Григорије је био најближи пријатељ и штит руске царске породице, која је сметала и комунистичким и црквеним револуционарима - од којих је био Мардарије - али и англосаксонцима за које је Мардарије радио;
   
2. 
   
3. Старац Григорије је био руски патриота и миротворац који се залагао за изалазак Русије из рата, што није одговарало Енглезима, који су на крају учествовали у ликвидацији старца (један од атентатора је био Енглез Освалд Рајнер, агент британске обавештајне службе SIS, који је Распућину пуцао у главу);

•  Старац Григорије је био за Црква Православну у којој нема „ни Јудејина ни Јелина“, за разлику од Мардарија који се залагао за фамозну „Словенску цркву“...

ВЕЋ ВИЂЕНО –  ПРАВИ РАЗЛОГ МАРДАРИЈЕВИХ НАПАДА НА РАСПУЋИНА БИЛО ЈЕ ЉАГАЊЕ РУСКЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ, ПОСЕБНО ЦАРИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ

Мардарије је старца Григорија – по сопственом сведочењу – први пут срео на једној вечери коју су уприличили неки чланови Синода.

Ускоковић описује Распућина као „неотесаног сељака“, који псује у присуству чланова Синода (и, замислите, нико на то Распућиново „просташтво“ не  реагује!!!): „Дођавола и ви и ваши Словени! Нека их носе Немци...  Ђаво да их носи све! Мир мора бити закључен!“ - наводно је хистерисао Распућин.

Да би опрао свој лажљиви и клеветнички језик, Мардарије се самохвалише да је човек који „има благу нарав“, али га је Распућинов наступ "огорчио".

Код Мардарија нема ништа ново, он само понавља клевете које је о Распућину увелико ширила антицарска пропаганда, оптужујући старца да је немачки агент, да наноси штету Руској Цркви, руској царској породици и Русији уопште, да његово деловање погубно по ослобођење словенских народа, да  је окружен женама поремећене памети...

Мардарије се био толико занео да је себе видео као силу које брани руски престо: А" ја сам све више био увучен у борбу за одбрану престола" од Распућина "који је подривао царски престо".

МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ – КЛЕВЕТНИК НА РУСКОГ ЦАРА И ЦАРИЦУ

Као и у другим сличним случајевима и Мардарије Ускоковић клеветањем Распућина заправо дискредитује царску породицу. По Мардарију испада да су Цар Николај и царица Александра заведени малоумници којима манипулише „неотесани, сумашедши, прљави и блудни сељак Григорије Распућин“. Руски цар, који има ОХРАНУ, у то време најмоћнију обавештајну службу на свету, не зна ко је Григорије Распућин, па му Црногорац Мардарије Ускоковић отвара очи!

ПОЗАДИНУ И ЦИЉ СВИХ НАПАДА НА СТАРЦА ГРИГОРИЈА НАЈБОЉЕ ИЛУСТРУЈЕ РЕФРЕН ПЕСМЕ РОК ГРУПЕ "БОНИ М":

"Ра Ра Распућин

Љубавник руске краљице

Та је жена заиста полудела

Ра Ра Распућин

Најбоља руска љубавна машина"

Зашто се у изругивање "блудном" Распућину меша руска царица?! Сви који су и данас тобоже поштоваоци руске царске породице, али су присталице клевета на Распућина,  НА ИСТОЈ СУ СТРАНИ СА ДЕЦОМ САТАНЕ СА ГОРЊЕ СЛИКЕ!

ЕНГЛЕСКИ АГЕНТ МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ ПРОТИВ РУСКОГ ПАТРИОТЕ СТАРЦА ГРИГОРИЈА - УЗРОЦИ МРЖЊЕ

Мардарије Усковић је био човек који је радио за англосаксонце, којима није било у интересу да се постигне мир, за шта се залагао старац Григорије (поред свеприсутног презира који су и владајућа и „духовна" аристократија  осећале према руској побожности и сељаштву које је оличавао Григорије Распућин).

1. Распућинов став – сепаратни мир

Распућин је, бар од 1915. године, саветовао цара Николаја II и царицу Александру да Русија треба да изађе из рата и да што пре склопи сепаратни мир са Немачком. Он је говорио:

1. да је рат „несрећа за Русију“,

1. да ће донети огромне жртве,

1. да ће угрозити саму монархију.

Ово је изазвало велико непријатељство у руским војним круговима, али и у савезничким дипломатским мисијама у Петрограду (британској и француској). Његов став је у савезничкој штампи представљан као „германофилство“.

2. Мардаријева позиција – подршка "савезницима"

Мардарије је у то време био активан у православној омладини, а касније и у дипломатско-црквеним круговима. Он је у Петрограду, а затим и у западној Европи, учествовао у иницијативама које су биле блиске званичној линији руске владе: да се рат мора наставити заједно са Британијом и Француском.

Посебно индикативно:

1. У богословским и црквеним круговима којима је Мардарије припадао, често се неговала блискост са англиканцима и симпатија према западним савезницима.

1. Постоје извештаји да је Мардарије, преко контаката са англиканским круговима, учествовао у промовисању ратне сарадње (нпр. чланци у англиканској штампи, јавни наступи у Лондону).

3. Суштински сукоб

Зато није чудо да је Мардарије мрзео Распућина – не само због наводних „саблазни“, него првенствено зато што га је доживљавао као човека који ради против англосаксонских ратних интереса, па чак и као „агента немачког утицаја“.

У руском јавном дискурсу 1915–1916. било је уобичајено да се Распућин приказује као издајник који подрива савезништво. За Мардарија, који је био идејно и духовно на линији англосаксонаца, то је било равно издаји.

4. Шири контекст

Распућин – као истински православан човек и руски патриота  био је за то да се Русија повуче из рата (у чему је ту проблем?!). Из тог разлога он је био  опасност по „свети савез“ Антанте.

Мардаријева црквена дипломатија била је у складу са званичном линијом Лондона.

Због тога се његов антагонизам према Распућину може читати не само као духовни, већ и као геополитички и идеолошки сукоб...

ПРОЧИТАЈТЕ НАШ ФЕЉТОН:

ОЛЕГ ПЛАТОНОВ, "ЖИВОТ ЗА ЦАРА" - ИСТИНА О СТАРЦУ МУЧЕНИКУ ГРИГОРИЈУ РАСПУЋИНУ

 1. део ОВДЕ:

2. део ОВДЕ:

3.  део ОВДЕ:

4. део ОВДЕ: 

5. део ОВДЕ:

6. део ОВДЕ: 

7.део ОВДЕ:

8. део ОВДЕ:

9. део ОВДЕ: 

10. део ОВДЕ:

11. део ОВДЕ:

12. део ОВДЕ:

13. део ОВДЕ: