Да ли сте некад размишљали о томе кроз какве смо сциле и харидбе искормиларили овај сајт у претходних 18 година? Искушења је било безброј, а један од темеља за опстанак било је - сложити памет и ставове и самих чланова Уредништва и сарадника, којих је годинама било пар десетина (на жалост, већина се у међувремену упокојила – царство им небеско).

  О искушењима бисмо могли да напишемо пообимну књигу. Будите уверени, да је мало оних који не би одустали од овог посла  суочени са многобројним личним и породичним страдањима. Свако ко иоле познаје духовни живот зна да свако добро дело прати бар једно искушење. Колико искушења прати мисионарство – кад реч Божију, реч спасења, свакодневно достављате хиљадама људи, не зна се ни броја. Колико сила непомјаничких удара на оне који врше такву мисију?

То што још увек постојимо (буквално: што смо живи), само је захваљујући Господу: Људима је то немогуће, али Богу је све могуће (Мт.19,26).

Молимо вас да ово обраћање не схватите погрешно. Није ово жалопојка нити кукумавчење. Јер, нас нико није натерао да радимо ово што радимо. Радимо својом вољом, зато што то сматрамо нашим призивом у Господу.

Разлог због чега ово пишемо је следеће...

Овај сајт, последње три године, опстаје захваљујући донацијама неколицине читалаца. Донатора нема пуно, има их, рецимо, толико да све њихове мејл адресе знамо напамет.

Да ли је могуће да сви који нам помажу буду у свему једномислени са нама? – Не, то није могуће. Једномисленост у свему немамо ни у самом Уредништву, а камоли са сарадницима и плус са нашим доброчинитељима. Што се круг више шири на читаоце, тачке неслагања прогресивно расту.

Уколико бисмо поставили циљ да будемо једномислени у свему у Уредништву, са сарадницима и приложницима, сајт би тренутно пропао. Јер, свако има неку своју идеју и мишљење о свакој теми.

Богу хвала и њима хвала, постоји једно мало језгро наших приложника, који знају за ту истину, да је битно да се слажемо у догматским и питањима исправности богослужења, јер су то ствари од којих зависи наше спасење. У свим осталим стварима можемо и да се не слажемо. Ту су могуће сугестије, предлози, размена мишљења, корекције...

Више наших некадашњих приложника је престало да нам помаже, не из догматско-богослужбених разлога (јер у томе је "Борба за веру" беспрекорна), већ зато што се сајт држи уздржано према темама које они сматрају битним. На пример – према политици.

Или, на пример, једна сестра (која је помогла пар пута) се јавила и извређала нас зато што на сајту објављујемо беседе старца Дамаскина (кога је, такође, тешко извређала) и што објављујемо афирмативне прилоге о старцу – Мученику Григорију Распућину. Ево неких момената из њеног писма:

„...Још једна ствар. Ко је отац Дамаскин светогорац? Који меша бабе и жабе, као правоверан је али у сваком тексту нешто забрља и лупи, те се види да на силу пише. А да ли је Богу угодно то што одвојено служи Литургију? Па да ли ми требамо да изађемо из Цркве и правимо своје или да протерамо Перићеву банду? Дакле они требају да изађу или да се покају и врате на прави пут покајања и истине а не ми, као обичан народ преко чијих леђа иде све...  А поврх свега почели сте величати оног несрећника Распућина, демонизованог револуционара и смутљивца и лажљивца; (учествовао у завери против св. Мардарија кад је овај боравио у Русији, хтели да га убију па је он побегао за Америку преко далеког истока и Тихог океана, иако је његова канонизација дискутабилна с обзиром да је дошла од Амфилохија, ал то је друга тема...“

Не знамо зашто ова сестра мрзи старца Дамаскина, за кога поуздано знамо да је беспрекоран и у правоверју и у правоживљу (нећемо износити чињенице како га не бисмо увели у искушење сујете), а његови текстови су врхунац теолошко-подвижничког изражаја (гледано у односу на остале наше духовнике). Шта то, по њој, отац Дамаскин „забрља и лупа“ није рекла. Међутим, с обзиром на „смирење“ којим је проткано њено писмо, нисмо имали потребе да се дубље упуштамо у њене разлоге... Навешћемо само шта смо јој одговорили поводом ограђивања  оца Дамаскина од јеретичке јерархије:

"Из Цркве никада нико од светитеља није протеривао било коју «банду», већ се од «банде» ограђивао због јереси. Ту имамо најочитији пример Светог Максима Исповедника (али и Светог Марка Ефеског који је својим ученицима оставио аманет да му се ни на сахрани не појављују унијати). Свети Максим се оградио од јеретичког цара и патријарха и престао да општи са њима, због чега је мучен, прогнан и убијен. Толико о ставу и путу оца Дамаскина." Од Цркве отпадају они који падну у јерес, а Црква су они који су у истини. Тако се "избацује" односно одсеца болесни уд од Богочовечанског организма који је Црква.

 О Григорију Распућину - према коме показује мржњу ништа мању од комунистичких и западних сатаниста - очито зна само оно што је чула из песме сатанистичке групе „Бони М“ и још неке детаље из писања епископа Мардарија Ускоковића, који је из личних разлога мрзео Распућина, о чему смо детаљно писали

 //borbazaveru.info/

Поводом Распућина сестри смо одговорили:

"О њему (Распућину) довољно говори чињеница да су га убили Британци (у сарадњи за аристократама - издајницима царске породице), и да је то био увод у Октобарску револуцију и убиство руске царске породице. Твој став о њему заснован је на комунистичкој и западњачкој пропаганди кроз медије, музику и филмове, а не из историјских чињеница. Препоручујемо ти да прочиташ књигу «Живот за Цара» великог руског верника и патриоте Олега Платонова о Григорију Распућину, па ћеш онда моћи реалније да формираш своје мишљење.

Други један читалац и приложник нам је, између осталог, написао ово:

„ На крају да кажем да пратим годинама ваш сајт и временом је за мене остао једини православни сајт у који имам велико поверење. Како рекох горе, свиђа ми се што пратите дешавања у свету и посебно што немате длаке на језику. Али ми се нимало не свиђа што игноришете збивања у Србији и не критикујете власт која нас је довела до ивице грађанског рата.“ 

Овом брату смо одговорили овако:

„Што се тиче унутрашње политике, немамо благослов да се тиме бавимо. Пре свега из разлога што свако не само од наших сарадника, већ и сваки читалац има своје мишљење о унутарполитичким темама (а нема тог Србина који не мисли да је баш он у томе најпаметнији), што би довело до аверзије и дистанцирања од сајта оних наших читалаца који не мисле исто као ми. Или, укратко, што би рекао наш духовник — ако би се на пустом острву нашла само два Србина, они би се међусобно истребили не око хране и другог битног, већ око политике, односно ко ће од њих двојице да влада на острву.

Такав став је очувао «Борбу за веру» до сада, иако је још давно — пре 15 и више година — било покушаја неких наших тадашњих сарадника да се сајт гурне у политичке воде. Касније су нам, пак, говорили: «добро је што то нисте урадили».  Као што и сам кажеш, «Борба за веру» је јединствен сајт — јединствен је (по много чему) али пре свега тематски. Таквих више нема — ни једног јединог, а сајтова који се баве политиком има сијасет.  И као што кажеш да у «Борбу за веру» имаш велико поверење, имају га — то је очигледно — и многи други. Али, ако бисмо ускочили у брлог политике, верујемо да би велики број наших сарадника, приложника и читалаца то поверење изгубио.“

Читалац је потом, између осталог, написао:

„Несумњиво сте паметнији од мене и сигуран сам да вам је јасно да је такав став благо речено лицемеран. По том принципу не би требало да критикујете ни Порфирија ни бројне владике али ипак то радите... Ја сам грешан човек и како за себе говорим "православац у покушају". Али апсолутно мирне савести вам кажем да имамо посла са тешким злом. И шта сада? Да ћутимо јер ће неки Миле да се наљути на вас и оде са сајта. Такви и не читају ваш сајт. То гарантујем! Они који подржавају ону банду су или криминалци као и они или ситни шићароши који би продали веру за вечеру. Такви не знају ни да постојите.“

Онда смо му одговорили:

„Ето видиш докле би нас довело бављење политиком? После два мејла о политици већ нас вређаш и називаш «лицемерима». А како би тек било када бисмо почели да се споримо око неких политичких одлука или појединачних политичара?

Иначе, наш став није нимало лицемеран. Тематика овог сајта су Православље и догађања у Цркви, па је — стога — сасвим логично да је наш фокус на ономе што ради Првослав Перић и епископат, пошто од њихових поступања зависи спасење сваког појединачног верника и институционални опстанак наше Цркве...

Ти си ствари поставио наопачке: није узрок ономе што нам се догађа у држави њена власт, већ оно што што нам се догађа у Цркви. Новотарије, екуменизам, папофилство — све то доводи до тога да се Благодат Божија повлачи из нашен народа, а онда су нужне последице јасне. Очит пример је Израиљски народ. Када су се кајали, као народ су се уздизали, када су одступали од Бога, бивали су снажно бичевани. Тако је рекао и Свети Владика Николај, говорећи о српском ропству под Турцима: «Да је Бог имао гори народ од Турака послао би на Србе».

Такође, погледајмо политичко стање у време Господа нашега Исуса Христа. Његов народ — јеврејски — је био под римском окупацијом. И какав је став Господа Исуса био према Римљанима — окупаторима? Није против њих упутио ни једну једину реч, а против фарисеја (то су код нас Порфирије, епископат и већина свештенства) је «грмео» свакодневно! Једино што је Господ рекао о Римљанима, односно о власти  је случај када су га фарисеји искушавали питањем да ли треба давати порез ћесару, рекао је — "подајте ћесару ћесарево а Богу Божије". Такође  — кад му је суђено у Преторијуму — признао је законитост Пилатове власти, рекавши: «Не би ти имао власти надамном када ти не би било дано одозго». Замисли, признао је власт која је Га је потом разапела — Сина Божијег! Па да ли је било горе власти у историји људског рода?!

Даље, ми нисмо компетентни да се бавимо лоповима и другим преступницима, као што ти од нас тражиш. И уопште нећемо прљати сајт таквим стварима. И о црквеним личностима ми пишемо, првенствено, начелно: занимају нас њихова догматско-канонска застрањења а не лични греси, пошто ће за њих лично одговарати Богу (може се десити да поменемо нечији владичански двор или џип, али то су ствари ретке и само онда уколико је тај отворени отпадник а докази су очигледни).

Па шта очекујеш од нас у погледу бујања педера и њихових клубове и удружења, пошто нам и то замераш? Да их ми зауставимо? Понављамо: и то је последица повлачења Духа Светога, и опет и опет разлог томе је у Цркви.

Свима нама је, првенствено, потребно оцрковљење, оправослављивање ума, да бисмо могли исправно да расуђујемо о ономе што нам се догађа, а не да нам власт имајући постану опсесија која нам помућује разум и расуђивање.

Последње статистике, на пример, говоре, да свега 0,2% Срба који се изјашњавању као православни чита Свето Писмо! Ко је крив за то? Власт?“

Брат је потом написао:

„Не знам више ништа. И слажем се са вама и не слажем. Јесте кључ  у оцрковљењу али и ту је мука. Ви то добро знате посматрајући врх цркве, а ја гледајући обичне људе, мирјане. Познаника и другова  на десетине, да не кажем стотине, који не знају ни Оче наш... И питање је да ли би људи били ближи Богу након смене власти. Бољим животом а сигурно би био бољи, би се можда још више удаљили од Бога. Без невоље... Само ме нервира неправда, толико да бих дигао револуцију против Римљана што је наравно погрешно. Живим у Београду од рођења и неправду, бахатост, све већу апатију, нервозу сада већ виђам буквално, понављам, буквално на свакох пар сати. И други то виде и констатују исто. Да не буде да сам луд или превише осетљив.  Како год, боље би ми било да спашавам себе јер ћу пропасти бесмислено бринући за опште добро. Ни рођеног брата не могу да убедим да редовно крене у цркву, како ћу друге? Почиње пост ускоро, желим вама исто као и самом себи да нам наредне недеље пролазе у миру и да будемо бар корак ближи спасењу.  Убеђен сам да је човечанство при крају. Стотине знакова указује на то свуда по свету, ту не узимам Србију као репер, а већ десетак година их пратим. Само разлог више да се спашавамо и припремимо за искушења која следе. Нека нам је Бог на помоћи свима!“

Ето тако, драги наши читаоци, само два момента са чиме се све суочавамо.

Зато, хвала Богу што постоје  наши приложници који виде дубље и даље него они који сматрају да у свему морамо бити једномислени, који нас после неслагања око споредних ствари извређају и напусте (посебан је случај колико је таквих због нашег разобличавања секташке пропаганде о доласку руског цара).  

Понављамо: исправна догматика и богослужење су камен међаш. Све док смо у томе исправни и док се у томе слажемо, ми скупа и поуздано корачамо ка Небеској Србији. Све остало су мање-више трице и кучине...