УВОД 

У последњих неколико текстова које смо посветили теолошко-канонско-историјској анализи царизма (овде: овде: и овде:), доказали смо да је он настао казна Божија обезбоженом народу Израиља, који није био задовољан освајањима "мишицом Господњом", већ је тражио од Госапода да има цара као околни народи. Или, како је то маестрално исказао монах Киријак Тишков  "Царска власт се појавила међу онима који су отпали од Бога, и Он ју је дозволио попут окова за лудаке".

Ови наши текстови, као што смо и очекивали, изазвали су бурну реакцију царебожаца. Једни нас вређају, други се гневе и вичу... Напрасно су заборавили на савет који су нам, колико до јуче, давали - да нам речи буду благе, а докази јаки.

ШТА КАЖУ ЦАРЕБОЖНИЦИ

А њихов једини аргумент  (јак као паучина) да је царизам од Бога, јесте прича да је „било и добрих царева“. Па набрајају - Светог Цара Давида, Светог Цара Константина и неке наше Немањиће. 

- Да, било је и добрих царева. Но, то не мења чињеницу да царевине нису по Богу већ по палом човеку, и да је једини Богом благословени поредак теократија, која се у Старом Завету завршила са пророком Самуилом, због отпадништва Израиља.

Па хајде да видимо какви су цареви били кроз историју.

Цареви као богоодступници у Старом Завету и јеретици у Византији

Идеја о царству у Библији и касније у хришћанској Византији увек је носила у себи двојаку могућност: цар је могао бити слуга Божији и чувар вере, али и њен издајник, ако би се удаљио од заповести и истине откривене у Цркви.

1.            Први цареви Израиља

Први израиљски цар био је Саул, који је изабран жребом. У  прво време свог царствовања поступао је по вољи Божијој, показивао се достојним свога избрања. Многим победама над непријатељима он је задобио за себе љубав народа.  Али, када је престао да испуњава наредбе Божије, постао је самоуверен, и Дух Божији га је оставио и Саул је постао мрачан и суров.

Пророк Самуило је туговао због безбожности Саула, па је пошао у Витлејем и, по упутству Божијем, помазао је за цара Давида, сина Јесејевог, из колена Јудиног. Дух Божији сишао је на Давида. Иако претходно убица и прељубник, Давид се покајао и својим каснијим животом посветио.

Следећи цар, Давидов син Соломон, био је један од највећих блудника у историји, а свој живот је завршио и као идолопоклоник.

„Али цар Соломон љубљаше многе жене туђинке осим кћери Фараонове, Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке. Од овијех народа за које бјеше рекао Господ синовима Израиљевим: не идите к њима и они да не долазе к вама, јер ће занијети срце ваше за својим боговима. За њих приону Соломон љубећи их. Те имаше жена царица седам стотина, и три стотина иноча; и жене његове занесоше срце његово. И кад остарје Соломон, жене занесоше срце његово за туђим боговима; и срце његово не би цијело према Господу Богу његову као што је било срце Давида оца његова. И Соломон хођаше за Астаротом, богињом Сидонском, и за Мелхомом, гадом Амонским. И чињаше Соломон што бјеше зло пред Господом, и не хођаше сасвијем за Господом као Давид отац његов” (1. Цар.11,1).

2. Богоодступни цареви у Израиљу и Јудеји

У Старом Завету нарочито упада у очи разлика између северног царства Израиља и јужног царства Јудеје. Писмо сведочи да су сви цареви Израиља били означени као зли и богоодступни.

Од самог првог владара, Јеровоама I, који је поставио златну телад у Ветилу и Дану да би спречио народ да одлази у Јерусалим, сви његови наследници ишли су „путем Јеровоама“ и скретали народ у идолопоклонство (1Цар 12,25–33).

Ахав је отишао и корак даље: под утицајем своје зле жене Језавеље увео је култ Вала и поклоњење идолима тамо где се претходно клањало Господу и убио многе пророке Господње. Само је Свети Пророк Илија избегао смрт (1Цар 18,17–40).

 Ахав је учинио још већа зла пред Господом више него цареви који су били пре њега. Не само да је починио исте грехе као Јеровоам, син Наватов, већ се и оженио Језавељом, ћерком Етвала, цара Сидона, и почео је служити и обожавати Ваала. У Самарији је саградио храм и жртвеник Ваалу. Ахав је такође саградио свети стуб за обожавање Ашере и, више од свих осталих израиљских царева који су били пре њега, чинио је оно што је разгневило Господа, Бога Израиљевог (види 3.Цар.16).

Последњи цар Израиља, Осија, није донео преокрет, већ је наставио у непослушности, што је довело до коначног пада Самарије и ропства у Асирији (2Цар 17,1–6).

Ситуација у Јудеји била је сложенија.

Тамо налазимо цареве који су се трудили да остану верни Богу, попут Асе, Јосафата, Језекије и Јосије, који су уклањали идоле и обнављали богослужење у Храму (нпр. 2.Цар 18; 2.Цар 22–23).

Али исто тако било је и царева који су падали у дубоке грехе.

Манасија је најпознатији као „најгори“ међу јудејским царевима: постављао је идоле у самом Храму Господњем и ЖРТВОВАО СОПСТВЕНУ ДЕЦУ ДЕМОНСКИМ СИЛАМА (2.Цар 21,1–9).

Да је царевИна Богом благословен облик владавине, зар би се могло десити оваква гнусност – да цар жртвује своју децу демонима?

Ахаз је, такође, уводио незнабожачке култове (2Цар 16).

Последњи цареви Јудеје – Јоаким, Јојахин и Седекија – такође су били зли у очима Господа, што је на крају довело до Вавилонског ропства и разорења Јерусалима (2Цар 24–25).

Из овог библијског сведочанства јасно је да духовна верност или отпадништво владара није била само његова лична ствар, већ је одлучивала о судбини читавог народа.

Свето Писмо сведочи да су цареви Израила и Јудеје били мерени једним јединим мерилом – верношћу Богу. Када би цар био побожан, народ је уживао мир; када би био отпадник, цело царство трпело је последице.

Свети Јован Златоуст истиче да је власт дата ради служења Богу и добру народа, а не ради самовоље:

1. „Када цар заповеда оно што је Божије, треба слушати; али када он заповеда супротно Богу, онда треба одбацити заповест његову.“[^1]

Тако отпадништво Ахаза или Манасије није било само лични грех, него саблазан која је водила у пропаст читав народ (2Цар 16; 21,1–9).

3. Јеретички цареви у Византији

У хришћанској историји, а нарочито у Византији, појављује се слична појава: цар као онај који је позван да чува веру, али и као онај који може да буде њен кваритељ. За разлику од Израиља, овде се не ради о идолопоклонству, већ о јересима које су угрожавале јединство Цркве.

 У хришћанској епохи, дакле, улога цара добија ново значење:

1. он је „епископ спољашњих послова Цркве“ (како каже Свети Евсевије Кесаријски)[^2], али никако није изнад вере.

Када цар покуша да се уздигне над Црквом и да диктира веру, неминовно упада у јерес.

Тако Свети Максим Исповедник каже, поводом монотелитизма који је подржавао цар Ираклије:

1. „Ако и сам цар заповеда да се држи јерес, он је за мене странац и туђин, јер ја познајем једног Господара – Христа, који је рекао: ‘Који се постиди мене и мојих речи, тога ће се постидети и Син Човечији.’“[^3]

У доба иконоборства, Свети Јован Дамаскин оштро је разобличавао цареве иконоборце, наглашавајући да вера није у власти државе:

„Цар није постављен за учитеља Цркве, него да управља државом. У питањима вере, треба да слуша епископе и пастире, јер они су наследници апостола.“[^4]

А Свети Теодор Студит је у својим посланицама храбро истицао:

„Ако цар заповеда оно што је противно Богу, онда је он непријатељ Божији. Ми се молимо за цара, али ако он гони Цркву, не можемо бити саучесници његовој неправди.“[^5]

У хришћанској историји, а нарочито у Византији, појављује се слична појава: цар као онај који је позван да чува веру, али и као онај који може да буде њен кваритељ. За разлику од Израиља, овде се не ради о идолопоклонству, већ о јересима које су угрожавале јединство Цркве.

4. ПОСЛЕ ДОБРОГ ЦАРА – СВЕТОГ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ, ДОЛАЗИ ЈЕРЕТИК

Већ у 4. веку цар Констанције II, син Светог Константина Великог, приклонио се аријанству, штитећи јеретике и прогонивши православне епископе, међу којима и Светог Атанасија Великог.

У 5. и 6. веку цареви Зенон и Анастасије I наклоњени су били монофизитима, покушавајући политичким компромисима (као што је Зенонов Хенотикон) да смире поделе, али заправо уносећи нова искушења.

У 7. веку Ираклије и његов наследник Констанс II наметали су монотелитизам као званичну доктрину, што је изазвало велике кризе у Цркви.

Најтежи и најдуготрајнији удар на православље било је иконоборство.

Цар Лав III Исавријанин покренуо је овај покрет 726. године, а његов син Константин V Копроним био је један од најжешћих прогонитеља поштовалаца икона, чак сазвавши 754. године „лажни сабор“ у Хијерији, где су иконе осуђене.

Њихови наследници Лав V Јерменин и Теофил наставили су иконоборство, све док коначно цариградска царица Света Теодора није 843. године обновила поштовање икона, што је Црква слави као „Победу православља“.

КАО РЕЗИМЕ ПРЕТХОДНОГ ПОГЛАВЉА ДАЈЕМО ПРЕГЛЕДНИЈИ ПРИКАЗ ВИЗАНТИЈСКИХ ЦАРЕВА ЈЕРЕТИКА

-Констанције II (337–361) – подржавао аријанце и гонио православне (св. Атанасија).

-Зенон (474–491) – издао Хенотикон (482), покушај компромиса са монофизитима, што је изазвало Акакијанску шизму.

-Анастације I (491–518) – наклоњен монофизитима.

-Ираклије (610–641) – промовисао монотелитство.

-Констанс II (641–668) – издао „Типос“, забранио расправу о вољама у Христу.

-Јустинијан II (685–695, 705–711) – покушао наметнути каноне Квинисекстског сабора (692) који нису били прихваћени на Западу.

-Исавријска династија – иконоборци:

-Лав III Исавријанин (717–741) – започео иконоборство.

-Константин V Копроним (741–775) – жестоки иконоборац.

-Лав V Јерменин (813–820) – обновио иконоборство.

-Теофил (829–842) – последњи велики иконоборац.

5. Паралеле

И у библијској и у византијској историји видимо исти образац: не постоји аутоматизам безгрешности царске власти - када је цар остајао веран Богу и Цркви, народ је уживао благослов и стабилност; када је, пак, цар постајао богоодступник или јеретик, наступале су катастрофе, било у виду освајања, ропства или духовне кризе. Владар је увек схватан као кључни посредник између вере и државе, а његова одговорност била је огромна.

И у Старом Завету и у Византији видимо да власт без вере постаје оруђе саблазни. Као што је Манасија својим идолопоклонством довео Јудеју до катастрофе, тако је Константин V Копроним својим иконоборством изазвао дубоку рану у Цркви.

Али Црква увек показује да цар није апсолутни господар вере. Вера се чува у Сабору и у сведочанству светих, а не у царској вољи.

Свети Григорије Богослов то сажима у чувеним речима:

> „Не припада све цару. Јер није све царско: царска су дела телесна, а духовна припадају пастирима.“[^6]

РЕЗИМЕ И ЗАКЉУЧАК

Тако Стари Завет и историја Византије сједињено сведоче да царска власт, сама по себи, није по Божијем благослову, већ по допуштењу и казни. Без верности Богу и истини, царизам постаје не само лични пад владара, већ и саблазан, тиранија и несрећа за читав народ.

И, по свему судећи, многи царебошци ће дочекати да виде и осете благодети царизма ког обожавају - владавину врховног понтифекса и цара света - Антихриста!

Фусноте

[^1]: Свети Јован Златоуст, Homiliae in Acta Apostolorum, 23 (PG 60, 186).

[^2]: Евсевије Кесаријски, Живот Константинов (Vita Constantini), IV, 24.

[^3]: Свети Максим Исповедник, Opuscula theologica et polemica, PG 91, 33–36.

[^4]: Свети Јован Дамаскин, Contra imaginum calumniatores, I, 12 (PG 94, 1245).

[^5]: Свети Теодор Студит, Epistulae, PG 99, 1321.

[^6]: Свети  Григорије Богослов, Oratio 4, contra Julianum, PG 35, 589.

Изабрана библиографија

1.Библија, Стари Завет (Књиге Царева, Летописа), превод Ђуре Даничића.

2.Евсевије Кесаријски, Живот Константинов, прев. Г. Драгутиновић, Београд: Братство Св. Симеона Мироточивог, 2005.

3.Теофан Исповедник, Хроника, крит. изд. C. de Boor, Leipzig, 1883.

4.John Meyendorff, Byzantine Theology: Historical Trends and Doctrinal Themes, New York: Fordham University Press, 1983. 

5.Јован Златоусти, Тумачења Дела Апостолских (PG 60).

 6.J. Pelikan, The Christian Tradition, vol. 2: The Spirit of Eastern Christendom (600–1700), Chicago: University of Chicago Press, 1974.