Како разликовати православно духовништво од "православног" гуруизма

УВОД

У православној традицији, духовник заузима место оца и лекара душе. Он није власник човека нити господар његове савести, него сведок и чувар Христове истине, постављен да верника води ка спасењу. Послушност коју духовно чедо пружа духовнику није слепа нити насилна, већ се темељи на слободи и љубави.

УЛОГА И СЛУЖБА

Служи у Цркви: духовник је канонски постављен свештеник или монах који прима благослов да исповеда и духовно руководи вернике. Његов ауторитет није приватни, већ потиче од благодати Светога Духа у Цркви.

Тајна исповести: духовник је пре свега исповедник. Он не поседује власт над животом другога, већ помаже човеку да нађе пут покајања и исцељења.

Сарадња са слободом личности: духовни отац нуди савет, усмерава, али никада не гази слободу. Суштински циљ је вођење ка Христу, а не везивање личности за себе.

Христоцентричност: све упућује на Христа, Цркву и Свете Тајне.

НАЧИН ФУНКЦИОНИСАЊА

Духовник делује у оквиру саборности: подређен је канонском поретку, Предању.

Његов ауторитет је пастирски, а не апсолутни.

Кључни критеријум је: духовник стоји „поред“ верника као сапутник ка спасењу, а не „изнад“ њега као господар.

 ДУХОВНИШТВО У УЧЕЊУ СВЕТИХ ОТАЦА

1. Ава Доротеј (VI век)

У својим Поучењима¹ наглашава да је послушност духовном оцу лек против сопствене воље и гордости.

Међутим, та послушност је увек усмерена на смирење и на раст у љубави Христовој, а никада на ропство личности:

> „Послушност није ради тога да човек изгуби своју слободу, него да је очисти и исправи.“ (Поучење VI)

Духовни отац је „лекар душе“, а ученик је слободан да му открије све — поверење је суштина, а не присила.

 2. Свети Јован Лествичник (VII век)

У Лествици (ступањ 4) говори о „послушању“:

1.  „Онај који се преда духовном оцу предаје се у руке Христове.“

Али додаје:

1.  „Испитуј добро кога примаш за руководитеља; јер свако слепо вођење може у понор пасти.“

То значи да духовник није апсолутан господар — ученик мора да буде расудљив и да се увери да је духовник истинит слуга Божији.

3. Свети Симеон Нови Богослов (X–XI век)

Наглашава неопходност духовног оца као посредника у духовном животу:

1. „Онај који нема духовног оца, има за вођу своју сопствену вољу — а она је најгори тиранин.“ (Катехезе, 33)

Али у исто време упозорава: духовник није извор светлости сам по себи, него само онај који води ка Христу, Једином истинском Учитељу.

4. Свети Варсануфије Велики и ава Јован (VI век)

У својим Одговорима наглашавају да духовни отац не сме да влада над савешћу ученика:

1.  „Не приморавај га, него предложи, да он сам изабере; јер Бог жели слободну љубав, а не принуду.“ (Одговор 62)

Духовни савет је путоказ, а не закон који укида слободу.

5. Кључни заједнички моменти код отаца

Духовни отац је лекар, а не господар.

Послушност духовнику јесте лек за егоизам, али увек у духу слободе и љубави.

Духовник упућује на Христа, а не на себе.

Ученик има дужност да „испита“ духовника и да га прати само ако види да живи у духу Јеванђеља.

ПАРАЛЕЛА СА ГУРУИМА – ВОЂАМА СЕКТИ

Сасвим другачија слика појављује се у сектама. Тамо гуру постаје апсолутни ауторитет, извор истине и мерило стварности. Његови следбеници не живе у слободи, већ у зависности. Личност гуруа често се обожава, а од ученика се тражи потпуна покорност, која неретко укључује и финансијску, психолошку, па чак и физичку експлоатацију. Због тога је однос гуруа и следбеника углавном однос моћи и контроле, а не љубави и служења.

Дакле: Аутономни ауторитет: гуру делује самопостављено, без саборне контроле. Његов ауторитет није проверен од заједнице, већ произлази из харизме, самопроглашеног „знања“ или мистичног искуства.

КУЛТ ЛИЧНОСТИ:

1. гуру често постаје центар заједнице. Његов живот, мишљење и воља постају мерило „истине“.

Уништавање слободе: следбеници губе личну одговорност; гуру уређује њихов живот у најситнијим детаљима (бракови, имовина, исхрана, свакодневне одлуке).

Антропоцентричност: тежиште се помера са Бога на човека — гуруа. Спасење или просветљење везује се за њега лично.

КЉУЧНА РАЗЛИКА ДУХОВНИКА И ГУРУА

Зато је кључна разлика између духовника и гуруа у томе што духовник треба увек да остане смирени слуга Христов, а не господар човекове личности. Он не везује чедо за себе, већ га упућује Христу, „Једином Истинитом Учитељу“ (Мт. 23,8).

Гуру, напротив, своје следбенике везује за сопствену личност и своју вољу, чинећи их духовно зависним и обеслобођеним. Тамо где духовник лечи, гуру поробљава; где духовник гради слободу у Христу, гуру изазива зависност и страх.

Православно предање нам тиме оставља јасан критеријум: свака духовна веза која гаси слободу личности и не води ка Христу, већ ка човеку као апсолутном ауторитету, носи обележје лажног духовништва.

 СВЕТИ ОЦИ О ЛАЖНОМ ДУХОВНИШТВУ

Свети Оци су овакву појаву препознали и јасно је осудили.

1. Свети Јован Лествичник упозорава: „Ко слепоме предаје себе да га води, заједно ће с њим пасти у понор.“²

1. Слично томе, Свети Симеон Нови Богослов каже: „Ко се слепо повери неосвећеном вођи, пао је у руке непријатеља.“³

Такви ЛАЖНИ ДУХОВНИЦИ, уместо да човека упуте Христу, постају преграда између човека и Бога, и ГРАДЕ КУЛТ СОПСТВЕНЕ ЛИЧНОСТИ.

Варсануфије Велики наглашава:

1. „Није свака реч коју чујеш од онога што се назива старцем Божија реч, него испитај да ли је у складу са Јеванђељем.“⁴

Ове речи јасно показују да се ни духовништво у Цркви не схвата као апсолутна власт човека над човеком, него као служба у Духу Светоме, чији је критеријум увек Јеванђеље.

 САВРЕМЕНА ИСКУСТВА

Савремено искуство, нажалост, сведочи да понекад и унутар Цркве духовници могу попримити понашање слично гуруима. То се догађа када духовник излази из оквира Предања, када гради сопствени ауторитет мимо саборности Цркве и када од својих духовних чеда захтева безусловну покорност и безгранично поверење у себе.

Свети Игњатије Брјанчанинов управо о томе пише:

1. „Највећа опасност јесте кад неискусни руководилац почне да верује у своју непогрешивост и тражи безусловну покорност.“⁵

КАРАКТЕРИСТИКЕ ФУНКЦИОНИСАЊА ЛАЖНОГ ДУХОВНИШТВА

Делује изван саборне Цркве.

Често користи технике психолошке манипулације (страх, осећај кривице, обећања о „вишем знању“).

Његов ауторитет постаје апсолутан и некритикован.

1. Зато је кључна разлика између духовника и секташког гуруа у томе што духовник треба увек да остане смирени слуга Христов, а не господар човекове личности. Он не везује чедо за себе, већ га упућује Христу, „Једином Истинитом Учитељу“ (Мт. 23,8).

Гуру, напротив, своје следбенике везује за сопствену личност и своју вољу, чинећи их духовно зависним и обеслобођеним. Тамо где духовник лечи, гуру поробљава; где духовник гради слободу у Христу, гуру изазива зависност и страх.

Ауторитет духовника је пастирски, а не апсолутни.

Кључни критеријум је, понављамо: духовник стоји „поред“ верника као сапутник ка спасењу, а не „изнад“ њега као господар. 

РЕЗИМЕ И ЗАКЉУЧАК

У Православљу духовник је икона Христова која помаже вернику да расте у слободи и љубави, увек у оквиру саборне Цркве.

У секти, гуру постаје замена за Бога, апсолутни ауторитет који разара слободу личности и претвара духовно вођство у манипулацију.

Учења Отаца и православно предање нам тиме остављају јасан критеријум: свака духовна веза која гаси слободу личности и не води ка Христу, већ ка човеку као апсолутном ауторитету, носи обележје лажног духовништва.

Фусноте

1. Ава Доротеј, Поучење VI, PG 88, 1696A; срп. прев. Врњци 1979, 132.

2. Свети Јован Лествичник, Лествица, ступањ 4, PG 88, 680A; срп. прев. Београд 1979, 49.

3. Свети Симеон Нови Богослов, Катихезе 33, SC 113, 268–270.

4. Свети Варсануфије и Јован, Одговори, PG 65, 153B; срп. прев. Београд 2005, 78.

5. Свети Игњатије Брјанчанинов, О прелести, Сабрана дела, том I, Москва 2002, 248.

Библиографија:

Православна духовност и улога духовника

1.Свети Игњатије Брјанчанинов, О прелести, Манастир Хиландар, 2002.

2. Свети Теофан Затворник, Шта је духовни живот и како се на њега навикавати, Београд: Светигора, 1993.

3. Отац Јустин Поповић, Пут Богочовека, Београд: Манастир Ћелије, више издања.

4. Христијан Станилоае, Православна духовност: аскетика и мистагогика, Београд: Светигора, 2000.

О гуруима и источним традицијама

1.Mircea Eliade, Yoga: Immortality and Freedom, Princeton University Press, 2009.

Критичка поређења:

1.Seraphim Rose, Orthodoxy and the Religion of the Future, St. Herman of Alaska Brotherhood, 1996.