123. Питање: Грех је непослушност, свако зло. Пре Адама, ниједан човек није сагрешио, и није ни на који начин ни био створен; био је мртав пре, а оживео је када је дошла заповест. Једна од две ствари: или је природа узрок греха, или је грех починио неко пре Адама.

Одговор: Престаните да говорите да је природа зла. Чини се да се грех све више противи и горко клевета, што је ђаволово  ђаволска лукавство. Адам се, не по природи, већ чином воље, променио на горе. Када је ђаво оклеветао Бога пред анђеоским хоровима, назван је „ђаволом“, то јест „клеветником“.

Сам анђео је пао из виших сфера и својим поступцима постао непријатељ пре него што је постојао овај видљиви свет, и пре него што је постојао човек, опрелешћен ђаволом. Он поново клевета, клеветајући Бога Адаму, како би му завидео. Ђаво лаже.

 Он не долази прво Адаму, већ Еви, као слабијој, и каже јој: „Шта значи то што је Бог рекао да не једете са сваког дрвета у рају?“ Лаж је садржана у самим питањима уништитеља. Ђаво је покушавао да од ње сазна са ког је дрвета Бог забранио јести; ђаво није знао са ког дрвета нити зашто је дата заповест. Ева је била директна, још неискусна у пракси, несвесна ђаволских лукавстава, да он наноси смртну рану. Јер је речено: „Једите са сваког дрвета у врту“ — тако је рекао Бог. Ђаво, да би оклеветао Бога, каже: „Јер Бог зна да ће вам се у дан кад једете с њега отворити очи и бићете као богови, познајући добро и зло.“

И тако, користећи клевету, ђаво наговара несрећну Еву да се причести забрањеним. И она је натерала свог мужа, који је желео да постане бог, да учини исто, лишавајући тиме њега и себе онога што су имали: бесмртност, нетрулежност, блаженство...

Мојсије, боговидац и божански законодавац, пише, износећи своје клевете у песми и ругајући се над лукавим. Јер је ђаво овако исто говорио када је клеветао Бога пред Адамом. „И Јаков једе и насити се, и би одбачен возљубљени.“ То јест, насити се, угоји се и напусти Бога, који га је створио; и окрену се од Бога Спаситеља свог. Тако је поступио са Јаковом, окрећући га једењу меса и пијанству, а затим га бацивши у службу идолима.

Мојсије је наоружао војску од двадесет три хиљаде против њега, и за један дан у пустињи је згњечио Јаковљеве људе као влати траве.

Али Бог, Човекољубац, непоколебљиво је дошао к нама да покори противника, заиста поставши сличан у заблуду уведеном Адаму, да се непријатељ не би дружио са њим.

Тај који се борио против људи био је побеђен од Бога, а сам човек је постао Бог.

И Бог је дошао да се бори за човека, као што је божанствени псалмопојац Давид прорекао пет стотина година раније:

„Благословен је онај који долази у име Господње. Ко је Он, о боговидче? Бог Господ, и Он нам се јавио.“

Зато Бог постаје Човек, могло би се рећи, да би „уништио непријатеља и противника, ђавола“.

Јер ђаво каже Богу: „Зар је Јов богобојажљви без разлога? Он је обасут великим богатством.“

А Јову је рекао: „Огањ ће сићи ​​с неба и прогутати све што је твоје.“

И опет је рекао Богу: „Само пружи руку Своју и додирни кости његове и тело његово.“

И опет преко Јовове жене: „Докле ћеш трпети у прљавштини и трулежи? Него реци једну реч Богу и умри - и бићеш ослобођен зала која су те обузела.“

Господ уништава овог непријатеља и осветника својим богочовечанским доласком.

Рекао је: „...ево, дајем вам власт да газите по змијама и шкорпијама и по свакој сили непријатељској...“