Нажалост, Сампсон (Сиверс) је лажни старац и лажни светитељ. Навешћу конкретне чињенице које поткрепљују овај суд. У православљу постоје критеријуми за светост који служе као основа за накнадну канонизацију подвижника:

1. Морална чистота живота.

2. Чистота догматског учења које је исповедао.

3. Сведочанство Цркве.

У вези са првим критеријумом, како се односи на јеромонаха Сампсона (Сиверса), може се приметити тужно неслагање. Почнимо са чињеницом да је он био самозванац, намерно узевши титулу грофа и презиме „Сиверс“. У ствари, такозвани „старац“ је рођен од резервног заставника и свештеника (РГИА, Ф. 515, Оп. 73, Д. 662, Л. 27-32). Касније ће стварати легенде о свом пореклу, називајући свог оца „грофом, пуковником и начелником штаба генерала Рузског“.

Међутим, приписивање грофовске титуле Самсону (Сиверсу) није лаж првог реда. Означавање „старца“ као јеромонаха, односно носиоца светих чинова и монаштва, такође је обмана, будући да се он писмено одрекао свештенства, монаштва, па чак и православне вере још 1936. године.

Тако је у изјави упућеној начелнику регионалног одељења НКВД Вороњешке области од 10. августа 1936. године, тадашњи јеромонах Сампсон (Сиверс) написао:

„Овом изјавом по други пут изјављујем да чином свог свесног покајања за оптужбе које је против мене изнела истрага, на којима сам признао, детаљно откривши своју кривицу, као свесни грађанин, а не непријатељ истине и правде ствари радничке класе у земљи Совјета. Подносим оставку на звање и професију службеника религијског култа, кајем се за свој чин непромишљене тврдоглавости и кратковидости, једном када сам то постао.

Надам се да ће овај чин (потврда мог покајања) послужити као олакшавајућа околност на суду приликом одређивања моје казне и да ће ми у будућности пружити прилику и право да користим своје знање и добру писменост како бих донео друштвену и државну корист земљи бескласног друштва. Намеравам да у наредних десет дана објавим путем штампе одговарајућу изјаву о свом одрицању од професије и звања служитеља религијског култа“ (Архива УФСБ Руске Федерације за Вороњешку област. Д. 1934.)

Према канонском праву Православне Цркве, сваки свештеник који се добровољно одрекне свог чина екскомуницира се из Цркве и, у случају покајања, може бити примљен у црквено општење само као лаик. Ево шта о овом питању каже 62. апостолски канон:

„Ако се ко од свештеника, из страха од човека, Јеврејина или Грка, или јеретика, одрекне имена Христовог: нека буде одбачен из цркве. Ако се одрекне имена служитеља цркве: нека буде свргнут из свештенства.“ Ако се покаје, нека буде прихваћен као лаик.“

Тако је од 10. августа 1936. године за православне хришћане потпуно неприхватљиво да Сампсона (Сиверса) називају свештеником у чину јеромонаха, иако је он, вративши се у службу четрдесетих година 20. века, ћутао о чињеници свог одрицања. Управо из тог разлога, свештеник који је саслушао „старчеву“ исповест на самрти одбио је да му обави опело као јеромонаху.

Што се тиче чистоте Сампсоновог (Сиверсовог) моралног живота, вреди подсетити се једног озлоглашеног инцидента који се догодио крајем 1950-их, током његове службе у Стаљинграду (касније Волгограду). Он је угрозио не само целокупно стаљинградско свештенство већ и Цркву у целини. Овај инцидент вреди размотрити само зато што се Сампсон (Сиверс) данас погрешно поштује као „свети старац“.

Дана 22. маја 1958. године, локалне регионалне новине „Стаљинградскаја правда“ објавиле су фељтон под називом „Два житија оца Симеона“ (касније је примио Велику схиму са именом „Сампсон“. Постоје и докази о томе: сам се постригао у схиму, што се сматра самосвјатством - самотајинством). Након тога, епископ астрахански и стаљинградски Сергеј, након спровођења истраге, отпустио је јеромонаха Сампсона из Казањске катедрале, ставио под забрану свештенодејства и пребацио га у Одески манастир са казном затворништва од 15 година.

Повод за тако радикалне мере било је писмо „старца“ једној од његових „духовних кћери“, извесној Ани Козолуповој, из града Саранска, које је случајно доспело у руке редакције новина и које су они објавили у сврху антирелигиозне пропаганде.

Из контекста писма постало је јасно да је „старац“ имао интимну везу са овом женом, што је потврђено извештајем епископа Сергија Његовој Светости Патријарху Алексију I.

Штавише, касније је откривено да је Самсонов стан у Стаљинграду, где су боравиле девојке и жене из целог Совјетског Савеза које су долазиле код њега „на исповест“, он користио за завођење и блуд са њима.

Други критеријум — чистота догматског учења — такође се не може применити на Сампсона (Сиверса). Чак и површна анализа његовог учења, објављена у књизи: „Старац јеросхимонах Сампсон (гроф Сиверс) 1892–1979. Биографија. Разговори. Учења“ (Москва: Библиотека часописа „Держава“, 2002. — 904 стране), сведочи о чињеници да је Сампсон (Сиверс) једноставно јеретик. Ево неких његових изрека:

„Девственик има посебно преимућство пред Богом. Она је услишен. Може чак и да се моли за свет, чак и без рукоположења. А ако поседује и посебну благодат свештенства или епископства, или ако је девственик монах, то је посебна моћ пред Богом. Ако томе дода смирење срца и кротост, и трпљење из смирења и вере, онда често чак постаје чудотворац још за живота. Чудотворац. Чудотворци долазе у различитим облицима. Додиром своје руке, он исцељује болесне. Има дар прозорљивости, дар виђења. Управо девственици. Они имају посебан слух, посебан ум.“ „Имао сам занимљив случај. Један свештеник се верио са својом невестом и венчао у цркви, и сачували су своју девствену и младалачку чистоту око пет година. Служио је литургију. Она је била са њим, као брат и сестра. И бринули су се једно о другом. Показивао је посебне, невероватне дарове, дарове благодати Светог Духа. Био је дубоко религиозан. Осећао је молитве људи из даљине, а и сам се молио као што се моле старци. Невероватно је волео да чита акатисте и да се припрема за литургију. Али догодила се несрећа: обостраним пристанком постали су муж и жена. И он је изгубио све. Почео је да једе месо, почео је да пије вотку. Имали су много деце. И види: пре свега, потребно је здравље, здравље, здравље, па онда благодат. И сада га не можете препознати. Чак је изгубио и свој пређашњи изглед, израз у очима, усне су му постале другачије. Сада је обичан човек света, страст, страсти.“

Који се закључци могу извући након читања ових редова?

Прво, Самсон (Сиверс) подлеже духовној епитимији (покајању) због уздизања девствености изнад брака.

Канони Гангријског сабора недвосмислено говоре о томе:

1.  Канон 1: „Ако неко осуђује брак и презире верну и побожну жену која је сједињена са својим мужем, или је осуђује као неспособну да уђе у Царство, нека је анатема.“

1. Канон 9: „Ако неко остане у девствеништву или се уздржава, повлачи се из брака, као онај који га презире, а не због саме доброте и светости девствености, нека је анатема.“

1.  Канон 10: „Ако се неко од оних који остају у девствености Господа ради уздиже изнад оних који су се венчали, нека је анатема.“

 Други закључак, који постаје очигледан након читања наведених учења, тиче се неправославности самог Самсона (Сиверса). Очигледно уздизање девствености изнад брака дисквалификује бившег јеромонаха да се назове православним хришћанином и идеолошки га сврстава са персијском гностичком сектом манихејаца. Његов дуалистички поглед на свет, који манифестације људске духовне природе своди на Царство светлости, а живот тела (укључујући брак) повезује са Царством таме, искључује да се Самсон (Сиверс) сматра православним старцем.

Што се тиче трећег критеријума – сведочанства Цркве о светости подвижника – савремено народно поштовање Сампсона (Сиверса) не може се сматрати исправним, јер његова духовна личност не испуњава прва два критеријума. Управо зато је, када је Синод Московске патријаршије 1998. године примио захтев за канонизацију јеромонаха Сампсона (Сиверса), он одбијен.

Али шта је са „чудима“ која се дешавају на Самсоновом гробу? Чудо само по себи није знак светости, јер чуда чине и шамани паганских религија, будистичке ламе, врачари и видовњаци. Чудо само сведочи о чињеници да постојање није сводиво на материју и да духовни свет постоји ван његових граница. Али овај свет није хомоген. Пали духови такође могу чинити чуда, и стога се чудо мора посматрати у контексту осталих критеријума. Али као што смо видели горе, нема разлога да се сматра да су „чуда“ Самсона (Сиверса) за његовог живота и после његове смрти дошла од Бога.

Превод: „Борба за веру“

Извор: https://pravoslavie.kg/ (Сајт бишкекске и киргистанске епархије РПЦ)