Било је то 1889. године. Јосиф Кожакин, кафеџија у Полумиру, код Рашке, имао је неку дрвену грађу за продају, па је ради тога у пролеће, пред Ускрс, погодио људе да ову грађу спусте сплавовима низ Ибар до Краљева. Пред полазак кафеџија да људима пола литра ракије као част. Један од сплавара захвали кафеџији, рекавши:

 „Хвала ти Јоцо, кад даде да се прекрстимо и Богу помолимо, јер ћемо на воду“.

На то други сплавар, Славко Вукосављевић, из Засада, подругљиво одговори своме другу: „Коме да се молим?“

— Па Богу, Славко, додаде кафеџија.

— Шта да му се молим, шта ми може? одврати Славко и продужи да ружи и вређа Бога.

Један побожан сељак, који се ту нашао, чувши шта Славко говори, рећи ће неколицини око себе: „Мене је страх да слушам овакве речи а камоли да говорим. Овај човек, браћо, видећете, неће добро проћи“.

 После ручка сплавари су отишли да пуштају сплавове. Сви су се пре рада прекрстили и призвали Бога у помоћ.

Само Славко то није хтео да учини, него је тим поводом почео да исмејава своје другове и врећа Бога.

Сплавови су кренули низ Ибар и лепо путовали све до Маглића. Ту се Славков сплав некако изврне и Славко падне у воду и почне да се дави. Због велике воде његови другови нису били у стању да му помогну и он се удавио. Остали су срећно доспели до Краљева.

 Овај догађај дуго се препричавао у околини Рашке и допринео да се умањи вређање Бога и верских светиња у оном крају (Поп Божић, Весник Српске Цркве, свеска за новембар 1891, стр. 10291030).

Гром убио псовача а дете остало неповређено.

Године 1910. у селу Великој Врбици живео је сељак Антоније Петровић, познати псовач и хулитељ имена Божјег и осталих верских светиња.

Једног пролећног дана он пође у поље да обиђе раднике на својој њиви.

Спазивши на земљи унуче од године дана, он га узме и почне да се игра са њим.

Намести га да седне за врат и тако почне да га носи по њиви.

У то се на хоризонту укаже један облачак и зачује потмула грмљавина.

Уколико се облачак све више приближавао и грмљавина бивала све јаснија, утолико је старац Антоније, бојећи се града из облака, почео све више и гадније да псује и облак и Онога који га је створио.

 Још облак није био ни дошао над њиву Антонијеву нити је киша почела да прска, гром удари Антонија и убије на месту, а детету, које је седело за његови вратом, ништа се није догодило; оно је остало неповређено (Сава Којић, Не псуј. Хришћанин, број 16, за 1911, стр. 150-151)

Још један хулитељ имена Божјег погинуо од грома.

Васил Ћувтевић, земљорадник из села Бегнишора, Вардарска бановина, имао је обичај да псује име

Божје и светиње.

Једне недеље пође на њиву да ради.

На путу га сретне његов свештеник и почне одвраћати од рада у недељу, јер се то противи заповести Божјој.

Уместо да послуша свештеника, он почне да псује и ружи Бога и заповести Његове и оде на њиву да ради. До подне је дан био леп, ведар, али се око подне наоблачи и почне да грми.

У једном тренутку муња сене и погоди Васила. Увече су га нашли мртва, опаљена лица.

То је било 1927. године (Мисионар, свеска за јануар 1937, стр. 25-26).