Јаков Николић, дућанџија из Осечине, испричао је овај случај. Члан сам братства Православне хришћанске заједнице од почетка, и канцеларија братства била је у мојој кући. Мој син такође је побожан и црквен. Али моја сна никако није марила ни за веру, ни за цркву.

 Просто је мрзела наше братство, и гунђала је против нас кадгод би ми пошли у цркву на молитву.

А нашу побожну браћу исмевала је и обасипала поругама.

 Године 1935. ја сам отишао на наш годишњи сабор у манастир Студеницу. То је било о Малој Госпојини.

Кад је свршено повечерје и многи народ изишао из велике цркве, ја останем с једним другом клечећи и молећи се Богу пред светим ћивотом све до зоре, док није ударило клепало за полуноћницу.

 Шта се у то време догодило у мојој кући, ја, наравно, нисам знао.

Кад сам се вратио, тад сам дознао.

Нађем снају полуделу, везану и затворену.

Шта се догодило?

Кад сам ја био у Студеници на молитви, моја сна седела је у дућану.

Уђе у дућан једна наша рођака, па запита моју снају: „Где је бато?“ Тако ме она звала.

На то јој моја сна подругљиво одговори:

„Отишао у Студеницу — у лудницу!“ Како то изрекне, њој се одузме разум, те почне викати, лупати и кршити све по дућану, дерати хаљине на себи и у свему лудовати. Везали су је и затворили.

Одведемо је одмах у болницу у Ваљево, а из Ваљева, по савету лекара, преведемо је у душевну болницу у Београд.

Ту је држана два месеца. Давали су јој неке инјекције. Но то ништа није помогло.

Мој син, а њен муж, одлазио је сваке недеље у Београд да је обиђе, али га она није могла познати.

Онда мени неко рече да би добро било да полуделу снаху одведем у манастир светог Наума.

Чувши то, ја помислим: она се није огрешила о свети Наум него о Студеницу, коју је назвала лудницом, те свакако пре би требало да је водим у Студеницу. Тако и учиним.

Кад смо је одвели у свету Студеницу, њој се поврати памет.

И хвала Богу, ено је сад здрава.

И што је најглавније: сад зна за Бога.

(Епископ Николај, Студеница није лудница него лечионица. Емануил, стр. 121-123).