Основ свих проблема очувања јединства целокупне Православне цркве, која представља носећи стуб хришћанског идентитета, који је суштински услов за опстанак сваког хришћанског народа а тиме и државе у целини, лежи у директиви упућеној америчким службама безбедности под насловом „ДОКТРИНА АМЕРИЧКЕ БОРБЕ ПРОТИВ ИСТОКА“, чији је аутор Ален Далс (Allen Welsh Dulles), први цивилни директор ЦИА.

Циљ америчке доктрине је да се угаси национална свест грађана православних земаља и сломи војна моћ словенских држава. Исти циљ је био дефинисан и у тајном споразуму од 11 тачака, који су потписали Ватикан, САД и Немачка 1976. године, од којих се једна децидно односи на неопходност «уништења православља»! Ово је обелоданила једна од најугледнијих професора Правног факултета у Београду, проф. др Смиља Аврамов, на конференцији за штампу 2014. године.

Један од примарних циљева «уништења православља» је био и остао, фрагментација тј. распарчавање Православне цркве, који се реализује путем давања Томоса о признавању аутокефалности цркава у новонасталим државама које су створене као последица дезинтеграције СССР-а и СФРЈ. Осим тога, појаве јереси и неканонског деловања у неким помесним аутокефалним православним црквама, представљају убачене токсичне клице од стране истих инспиратора - у циљу елиминације изворних вредности Православне цркве првог миленијума, заснованих на апостолским правилима, предању светих отаца и одлукама Васељенских сабора. Све се то чини из разлога, што по њиховом мишљењу,  Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер представља једини хомогенизујући чинилац православних земаља, који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела.

Према проценама верских и политичких аналитичара, најсигурнији и најефикаснији начин јесте, да се искористи Цариградска патријаршија и њен утицај у православном свету који је уживала још од времена Византијског царства, а ради остваривања западних геополитичких и геостратешких циљева.

У том контексту, портал председника Црне Горе је пренео вест да је председник Јаков Милатовић 11.09.2025. године учинио званичну посету васељенском патријарху Вартоломеју, током које је истакао «историјски значај и поштовање које ужива Васељенска патријаршија». Председник Милатовић је упознао Васељенског патријарха са чињеницом да је «Доношењем Закона о слободи вероисповести и темељним уговорима са верским заједницама, Црна Гора на савремен начин уредила питање верских права и слобода». Том приликом је додао да је «Црна Гора грађанска и секуларна држава, утемељена на принципу одвојености цркве и државе. Са верским заједницама градимо партнерство кроз очување културних добара, као и заштиту и представљање богатог духовног и културног наслеђа које смо стварали вековима». Крај цитата.

Током разговора је истакнуто и дугогодишње пријатељство које је патријарх Вартоломеј неговао са блаженопочившим митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем.

Такође, и портал «ИН4С» је пренео исту вест, која је изазвала бурне реакције у руској штампи. Наиме, медиј Рускаја линија („Русская линия” - rusk.ru) истиче да посета председника Црне Горе Цариградском патријарху има прикривени циљ, а то је да се “изврши притисак на Српску православну цркву (СПЦ) како би се постигао уступак у вези признавања украјинских расколника“. У прилог томе, портал указује да „Фанар кује заверу против СПЦ у Црној Гори“, и наводи чињеницу да је састанку са председником Милатовићем присуствовао и главни фанариотски идеолог инвазије на Украјину и признавања украјинских расколника, митрополит Емануил Халкидонски.

Са своје стране, ми постављамо питање, да ли би овај сусрет могао да буде «увертира» давању аутокефалности тзв. Црногорској православној цркви и наставку даљег распарчавања СПЦ, пошто нас развој догађаја неодољиво подсећа на «предигру» давања аутокафалности тзв. МПЦ-ОА.

Да ли челници, али и верници СПЦ и даље не виде шта се пред њиховим очима догађа, или стављају главу у песак, бавећи се прећуткивањем ћутања које нас сигурно води ка гробној тишини!!!

Одговоре на бројна питања везана за неканонско деловање Цариградске патријаршије - тј. неканонско давање аутокефалности расколницима у Украјини (тзв. „Православној цркви Украјине“); неканонско упадање у поље јурисдикције канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије; мешање у унутрашње послове епархија друге помесне аутокефалне православне цркве – Руске православне цркве (РПЦ) - у Литванији; директно утицање на одлуку Српске православне цркве да се самовољно одрекне своје јурисдикције и тиме уступи аутокефалност, једном од својих најзначајнијих духовних и административних делова – Вардарској бановини, коју су следбеници комунистичке идеологије после Другог светског рата  преименовали у новоформирану републику, тзв. „Македонију“ (злоупотребивши име грчке Македоније) и др. - добили смо из опширног интервјуа који је патријарх Вартоломеј дао француској телевизији а који је 10.09.2025. г. Orthodox Times пренео под насловом: Патријарх Вартоломеј: „Неће бити одустајања од давања украјинске аутокефалности“!

У интервјуу француској телевизији патријарх Вартоломеј је био децидан да достојанство Цариградског патријарха има „одређене привилегије које ниједан други примат не поседује“. Цитирам: „У том погледу, то је sine paribus (први без премца, прим. аут) – као и да ове привилегије припадају искључиво Васељенском патријарху. Па ипак, ни моји претходници ни ја никада нисмо користили те привилегије да бисмо наметнули своју вољу или своје мишљење другим Црквама. Уместо тога, користили смо ове прерогативе Цариградског престола да бисмо помогли другим Црквама у њиховом свакодневном животу, посебно када су се суочавале са пастирским изазовима – не у духу ауторитета, већ служења“.

Цариградски поглавар је био веома јасан и прецизан када је рекао да „Према Васељенској патријаршији, Украјина има право да добије аутокефалију, као и свака друга суверена држава која има право на своју независну помесну Цркву. Са друге стране, само Васељенска патријаршија – и нико други – не поседује овлашћење да додели аутокефалију....“.

Грчки православни медији су скренули пажњу на оно што описују као најновији покушај Цариградске патријаршије да створи поделу унутар Православне цркве, овог пута у Летонији, пратећи сличне обрасце виђене у Украјини, Литванији и другде.

Потом, грчки сајт „Ромфеа“, преноси да је недавна посета патријарха Вартоломеја Летонији од 11. до 13. септембра 2025. године званично била најављена да ће се бавити искључиво еколошким питањим, док је „дневни ред јасно укључивао црквено-политичка питања“. Грчки сајт указује да се патријарх састао са политичким руководством земље, иако су се ови састанци догодили „са одлазећом владом, непосредно пре избора за нови Парламент Летоније“. Наглашава се да то осветљава историјски контекст, наводећи да „до данас, Васељенска патријаршија није успела да стекне значајно упориште у Летонији“, посебно после 2019. године и неуспелог покушаја стварања такозване „Летонске православне аутономне цркве“ под Васељенском патријаршијом од стране игумана Виктора Контузорова, када је полагала право на 10 парохија које су „пропале након његовог упокојења“!

На жалост, из поменутог интервјуа за француску телевизију, уверили смо се да Цариградски поглавар ни најмање не одступа од својих ставова, на које сам ја упозоравао, у својој књизи под насловом „ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“, Београд 2024.

Уместо коментара на овакав став Цариградског патријарха, којим присваја неканонско и недогматско право на статус – primus sine paribus (први без премца) – и на тај начин негира принцип саборности који је засновао Господ Исус Христос, уместо успостављеног канонског статуса – primus inter pares (први међу једнакима), подсетићемо на речи блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, које је изрекао после Критског сабора 2016. године.

Његове речи су: “Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољској патријаршији на то, да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ и положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела одлуку, која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије.

Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помагало Константинопољу, царска Русија је помагала и нама у Црној Гори, како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1922. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Имајући то у виду, како може Константинопољ да игра исту улогу коју је играо у империјалном периоду?“

Износећи лични став по овом питању, желим да нагласим да ако сам ја као поносити православни Грк, пореклом из Мале Азије (Кесарије, Кападокије), знајући ову чињеницу коју је изрекао блаженопочивши митрополит Амфилохије, смогао снаге да савладам бол у своме срцу и души, бол коју сам описао у својој књизи «КРВ МАЛЕ АЗИЈЕ» која је изашла из штампе 2007. године у Београду, онда би и данашњи паписти, екуменисти, либерали, модернисти и Авнојевски атеисти морали да прихвате ту чињеницу, без обзира на бедан и ситан ћар и корист коју имају у овом пролазном и прекратном животу!

Нажалост, поступци насилничног и папистичког отимања парохија Помесних аутокефалних цркава од стране Цариградске патријаршије у циљу ширења своје јурисдикције, нису се односили само на Руску православну цркву. Током двадесетих година прошлог века Константинопољска патријаршија је од Грчке Цркве успела да укине њено црквено присуство у САД и Аустралији, да би 1986. године угасила постојање егзархата Александријске Цркве и ставила га под своју јурисдикцију. Коначно, 2008. године патријарх Вартоломеј I је издејствовао одрицање Јерусалимске цркве од њених парохија у САД, које је ставио под своју јурисдикцију.

   На срећу, нису сви покушаји Цариградске патријаршије били успешни. Као пример може да послужи неуспешни покушај константинопољског патријарха Фотија II, који је 1931. године безуспешно покушавао да под своју јурисдикцију стави парохије Српске цркве у расејању. Он је патријарху Варнави писао: „Све црквене заједнице које се налазе у дијаспори и ван граница Православних аутокефалних Цркава, које год националности биле, морају у црквеном односу да буду потчињене нашем Најсветијем патријаршијском Престолу“. Међутим, у то време Српска Црква се није повукла пред овим захтевима, баш као ни Румунска.

Поступак патријарха Варнаве из 1931. године би требало да послужи као светао пример који би морали да следе данашњи високодостојници СПЦ (у првом реду, идеолог и главнокомандујући у СПЦ, владика Иринеј Каранушић-Буловић а потом и патријарх Порфирије), а не да затварају очи и крију се од јавности пред очигледном могућношћу трагичних последица дезинтеграције СПЦ, која је започела управо њиховом одлуком од 5. јула 2022. године давањем Томоса у Саборној цркви у Београду, о аутокефалности тзв. Македонској православној цркви – Охридској Архиепископији.

  Потпуно је наивно и неприхватљиво на брзину састављено објашњење, које кружи под сводовима српске Патријаршије и Православно богословског факултета, да је СПЦ била приморана на овакав чин, како би предупредила «Цариградску патријаршију која се припремала да прогласи аутокефалност Охридске архиепископије, по истом рецепту како је учињено са расколничком Православном црквом Украјине, што би довело до прекида евхаристијског општења СПЦ са Цариградском патријаршијом и малобројним црквама које њу подржавају».

Да ли се ико у СПЦ упитао по ком канону би то могао да учини патријарх Вартоломеј Први? И коначно, после оваквог непромишљеног и брзоплетог поступка давања аутокефалности аутономној Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, сличан поступак би, вођен сличном логиком, могао, не дај Боже, да се односи и на Црногорско-приморску митрополију или новоосновану Православну хрватску цркву? Поготово после недавне посете председника Црне Горе Цариградском поглавару, када је и даље остала енигма, о чему су насамо разговаралa двојица саговорника у Кабинету патријарха Вартоломеја I?

После свега реченог, остаје нам да упитамо патријарха Порфирија Перића и његовог духовног оца владику Бачког Иринеја Каранушић-Буловића, да ли су до сада наведене скандалозне поступке самовољно и свесно предузимали против интереса Српске православне цркве, или им је неко диктирао шта и како да чине?

Исто тако, остаје отворено питање, како је могуће да упркос саопштењу Светог архијерејског синода од 13. септембра 2023. године поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора у Јасеновцу, у којем се поред осталог каже: „У овом контексту се мора истаћи да је Свети архијерејски синод - чим је епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну, по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети архијерејски синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању“.

Упркос томе, на недавно одржаном, 11. по реду симпозијуму уприличеном у Српској православној општој гимназији у Загребу, у оквиру централне прославе Светих новомученика јасеновачких, који су уз Епархију, организовали Музеј жртава геноцида из Београда и Одбор за Јасеновац Светог архијерејског сабора СПЦ, у расправи која се повела након излагања Иве Голдштајна са Филозофског факултета у Загребу, о мучењу, умирању и смрти у Јасеновцу, владика Јован Ћулибрк, епископ славонско-пакрачки, нагласио је да су све тврдње о 700.000 жртава тог логора „неутемељене и увредљиве за жртве“!

Да није реч о усамљеном ставу већ о синхронизованим активностима, доказ је и црквени календар за 2025. годину, у којем се више не помиње децидно да је реч о 700.000 Јасеновачких мученика!!!

Такође, питамо се, да ли је ико у Српској првославној цркви (СПЦ) приметио да патријарх Вартоломеј I у свом обраћању јавности више не користи израз Српска православна црква, већ «Православна црква Србије», што говори да Цариградска патријаршија признаје СПЦ само у оквиру државно-правних граница Републике Србије?

Да ли су српски Патријарх Порфирије, његов духовни отац и портпарол СПЦ владика бачки Иринеј Каранушић-Буловић, као и остали великодостојници и чланови Светог ахијерејског синода, приметили да је давањем аутокефалности тзв. Македонској православној цркви – Охридској Архиепископији (МПЦ-ОА) и то од стране Мајке-цркве, СПЦ послала сигнал Фанару о својој слабости и неодлучности, тако да он наступа даље, и целокупну дијаспору СПЦ (која се налази ван званично признатих државних граница Републике Србије) намерава да „стави под јурисдикцију Цариградске патријаршије“! Зар поступак признавања расколничке Православне цркве Украјине, затим, варварско понашање према светињи руског Православља – Кијевско печерској лаври као и секуларно отимање митрополије Руске Православне цркве у Летонији, нису били довољан разлог како би се извео закључак да би евентуално исти принцип могао да се примени и према СПЦ? Зар нико није приметио да на делу имамо примену јеретичког учења Источног папизма које шири лажну догматику, литургику и канонику, што утиче на духовно тровање великог броја душа, помоћу јеретичког учења о смртности душе, потирању подвига и етике, признавању содомита, епископоцентричности Цркве и других јереси.

Коначно, СПЦ је оваквим поступком довела и до подела у оквиру саме Православне цркве. То се најбоље види из чињенице што су неке помесне аутокефалне цркве одбиле да новопризнату аутокефалну цркву признају са одредницом МПЦ, друге су је признале с обзиром да се Мајка-црква добровољно одрекла свог великог административног дела – Вардарске бановине - Јужне Србије, док трећи број цркава још увек није изнео став по овом питању. Тиме је СПЦ додатно урушила свој углед у Православној цркви, која се данас суочава са много већим изазовима него икада пре у својој дугој историји.  

Нажалост, нисмо дуго морали да чекамо како би се уверили у сву трагичност оваквог поступка високодостојника СПЦ. Већ 19.12.2022. године је стигла вест да је српско културно благо и задужбинарство краљице Драге и краља Александра Обреновића заувек нестало, тј. иконостас који је красио олтар цркве Св. Тројице у Куманову трајно је уклоњен, на чије је место постављен нови – мермерни. На тај начин је трајно измењена слика ентеријера цркве у Куманову? На иконостасу српског краљевског брачног пара су биле представљене иконе Св. Саве српског, Св. Богородице са Христом на престолу, Исуса Христа Пантократора, Св. Јоаникија српског (првог српског патријарха), српске кнегиње Милице, српског кнеза Лазара, Рађање и Васкрсење Христово, четири фигуре високих српских црквених достојанственика, Св. Николе и Св. Стефана Првовенчаног (Немањића), Св. Симеона Мироточивог (Немањића) са круном итд. Данас је остало само сећање на задужбинарство, борбу и жртву наших предака како би о(п)стали и поносно сачували сећање на славне српске светитеље и владаре.

Нажалост, тзв. МПЦ-ОА је наставила са скрнављењем српских светиња, тако да као последње бележимо преименовање српских светитеља на фрескама у манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке, где су Свети Никодим и Стефан Првовенчани постали Константин Кавасил и Јустинијан Први.

Исто тако, намеће се логично питање, због чега ОДЛУКА Светог ахијерејског синода СПЦ о признавању аутокефалности МПЦ-ОА није објављена у ГЛАСНИКУ СПЦ, већ је објављена само ИНФОРМАЦИЈА. И сами знамо да било која информација има само информативни карактер, док ОДЛУКА има знатно већу тежину, јер је правно обавезујућа, и заведена под одређеним бројем. Уколико је све учињено у складу са канонима наше свете Цркве, чему овакав маневар који не може донети ништа друго, већ само сумњу у њену исправност? Због тога се и питамо, да ли је о овом питању уопште било расправе на Сабору? Кључно питање је због чега се у Гласнику, не наводи АС број и датум, као и број записника и датум. Није објављено ни ко је гласао на Сабору, нити како је донета одлука.

   Ми добро знамо, да када се доносе одлуке Светог архијерејског сабора, које су канонског или догматског карактера, оне морају бити објављене у Гласнику па макар то било у виду извода из записника. Овако, како је ова информација представљена у Гласнику, стиче се утисак да је учињен покушај да се неке чињенице прикрију?

   Све до сада наведено представља више него уверљив разлог, због чега верујући свет хрли у храмове где се исповеда права православна вера, као што је манастир Рукумија и његов игуман о. Симеон, као један од малобројних ревнитеља Цркве Христове.

***

   С обзиром на драматичност тренутка у коме се нашао цео српски народ, догодило се нешто неочекивано и запрепашћујуће, а то је да је о овако великом и суштински важном верском и националном питању – целокупна српска јавност заћутала, готово занемела?

На то је упозоравао и бивши министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић, који је у отвореном писму упућеном Светом архијерејском синоду рекао да «већ пословично глувонеме на све догађаје изван својих на најужи начин схваћених надлежности, у леденој тами своје удаљености од скоро свих горућих проблема државе и народа, тихују некада значајне институције, установе и појединци, САНУ, Матица српска, универзитети, академије, институти за важна и мање важна питања, владине и невладине организације различитих профила и надлежности, историчари, књижевници, песници, социолози, филозофи, антрополози, архитекте, рестауратори, као и већина културних уметника и посленика и уметника свих профила који су етаблиране звезде јутарњих и других ТВ програма. Углавном, традиционално брбљива и логореична Србија ћути. И то гласно ћути.»

Никаквог трага, нити једног шума нисмо чули као реакцију на описане догађаје, како од црквених тако ни од државних институција или појединаца.

Поштовани пријатељи, имам потребу и обавезу да вам се обратим и укажем, да у моменту када се човечанство налази на граници суноврата а људски род у дубоком моралном и духовном паду, нико нема право на инертност и спокој, на мир и одмор, на неутралност и незаинтересованост, јер се данас брани суштина нашег битисања на овом свету. Свако ћутање и тиховање у леденој тами своје самодовољности биће ход по путу који води у неизбежну пропаст.

У том контексту, на овом месту ћу да парафразирам речи Светог Владике Николаја Велимировића, који је рекао да у борби истине и лажи и правде, бити неутралан значи помагати злу. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе, рекавши: «Ко није самном, против мене је». Другим речима то значи да они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни. Тешко је замислити хришћанина који се у оваквим околностима понаша неутрално, а два пута теже je  замислити православног Србина, да може стајати по страни и безчасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа.

Свети Владика Николај Велимировић сведочи да Срби од пре око 100 година нису ни приближно били тако образовани као што су данашње генерације. И поред те чињенице, они се нису жалили на зло, већ су се борили против зла. Свети Владика истиче да данашњим генерацијама недостаје јунаштва. У том контексту подвлачи да су данас људи велико ватриште без ватре, и констатује да је бољи и један угарак који гори, него хрпа дрва у снегу, која је исто тако хладна, као  снег. Јунаштво је огањ који пали наше срце и греје нашу душу.

Закључујући, сматрам да СПЦ и држава Србија морају бити стално будни и опрезни, јер се пред српским народом налази период великих изазова. Готово је сигурно да ће бити све теже а не све лакше народима да опстају у историји. То се посебно односи на народе који су бројчано мањи као и оне који живе у антагонизованом окружењу.

Због тога и позивам на опрез, јер Србија испуњава оба услова!

То је неопходно, јер прећуткујући ћутање, на путу смо ка гробној тишини!

Диогенис Д. Валаванидис

Председник

«ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА»