У селу Лепојевцу живела два брата: Миљко и Раденко Станићи. Старији брат Миљко имао је пуну кућу деце, а млађи Раденко само једно. Поделили очеву имовину напола, али Раденку је жена донела у мираз скоро још толико, те је он имао дупло више земље од свога старијег брата. Зато се овај реши да од Раденка отме десет бразда од њиве зване „у потоку“.

 Спор је дошао до суда. У одређени дан суд позове браћу. Миљко, по наговору циганке врачаре, узме у крпицу шаку своје земље и метне за појас. Кад се буде заклињао, он ће леву руку ставити на овај завежљај земље и заклети се да је то његова земља. У том случају његова заклетва биће права. А пошто се за време заклетве три прста десне руке стављају на свето еванђеље, он ће пустити да му израсту велики нокти, па ће њих ставити на еванђеље, а после заклетве нокте ће одсећи и бацити у реку. На тај начин његов грех однеће вода. На суду он тако и уради, иако га је судија претходно упозорио да је кривоклетство тежак грех и да њега испашта потомство кривоклетника чак до десетог колена.

После његове заклетве, суд му додели тих десет бразди братовљеве земље.

Пред подне, отприлике у исто време кад се Миљко криво заклео, његов најстарији син, младић од 17 година, отишао је да види шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини.

Затекне их око једне гранате, коју је војска што се ту вежбала заборавила или изгубила.

Ни слутили нису да је граната неиспаљена.

Један брат ушицом своје секирице ударао је по гранати, а она врхом све више улазила у земљу.

И најстаријег брата занимало је ово па се сагнуо и посматрао шта раде браћа.

У том граната страховито груне, земља се запуши, задими се и одјекне врисак најмлађег брата.

Кад су околни чобани дојурили, пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша.

Два старија брата била су мртва. Граната им разнела лица.

Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.

Брзо су нађена кола и сви пренесени кући. Писка и нарицање ојађене мајке и запевка родбине разлегала се селом, кад се Миљко вратио из суда кући.

Неочекиван и ужасан призор указао му се пред очима. Н

а одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати.

То га толико потресло и скрхало, да дуго није могао доћи до речи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи, кад је проговорио, биле су му: Убица! ... Крвопије! ... Ко ми уби децу? Осветићу се ја! ... Овамо оружје! ...

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили да је ово случајна несрећа и задржали да не учини неко зло.

Дуго се грувао у прса, чупао косе и крештећим гласом нарицао.

За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар један живот трећег детета.

Кад је прошао први, најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек могли испричати у појединостима несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је да извади убрус иза појаса, да обрише лице од суза, али он том приликом извади крпицу са грудом земље. Кад спази земљу, он поново зајеца, полети погинулим синовима и почне безумно грлити и љубити њихова унакажена лица. Сад му је било јасно ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама, тихо је нарицао:

„Децо, ... синови ... узданице моје... Опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небеском ... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха“...

Присутни кад чуше ову исповест, задрхташе, а шапат оде од уста до уста:

„Ово је прст Божји“

(Љуб. М. Богићевић, Прст Божји. Мисионар, број 11, 1938, стр. 307-312).