Неки сељак Брајовић, у срезу студеничком, био је веома осион човек и у завади са многима. Једном се погна по судовима са неким својим суседом око међе на имању. Суд позове Брајовића да се закуне да је спорно имање његово а не суседово. И Брајовић се закуне криво.

 Истог дана, у исто време, његов син секао је дрва испред куће. Том приликом једна цепка одскочи, удари га у око и истера му око. И тако младић због очевог греха остане ћорав за навек (Епископ Николај, Повест о кривоклетнику. Емануил, стр. 113).

Крива клетва на чудесан начин обелодањена

Неки Јеврејин имао је пријатеља хришћанина.

Једном приликом полазећи на далеки пут Јеврејин преда хришћанину на чување свој ковчег са 1,000 златника у њему.

Како се на путу дуго задржао, хришћанин намисли да примљено благо присвоји, и тако и учини.

Кад се Јеврејин вратио и затражио своје злато, хришћанин му одрекне, рекавши да му он ништа није поверио на чување.

 Јеврејин се веома ожалости и, напослетку, му рекне: „Брате, о томе нико не зна осим једног Бога. Ако ти одричеш да сам ти дао новце на чување и велиш да их ниси примио од мене, онда одреци то са заклетвом. Хајдемо у цркву светог Мине и тамо се закуни да од мене ниси примио ковчег са новцем“.

Хришћанин пристане, оду у цркву и закуне се.

По свршеној заклетви изађу заједно из цркве, појашу сваки свога коња и пођу.

Али хришћанинов коњ тако се разбесни, да га никако није могао умирити нити зауставити.

Коњ у бесу искида узду и у дивљем трку збаци свога господара на земљу. Приликом пада хришћанину слети прстен са руке, а из џепа испаде кључ од Јеврејиновог ковчежића са новцем.

Хришћанин то не примети, већ устане, једва ухвати коња, појаше га и са Јеврејином продужи пут.

 Јашући неко време дођу до неког доброг хлада.

Тада хришћанин предложи да сјашу и мало се одморе, а коње пусте да се напасу лепе траве.

Јеврејин пристане.

Тек што су сели, хришћанин одједном угледа пред собом свога слугу и на његовом рамену Јеврејинов ковчежић са златом, а у руци кључ од ковчега и прстен.

Видевши то, он се препане и викне на слугу:

„Шта је то?

Слуга одговори:

„Један страшан ратник дојахао је до твоје куће, дао твојој госпођи прстен и кључ и рекао:

„Пошљи што брже ковчег Јеврејинов, да твој муж не би допао велике беде“.

И госпођа ми даде да ти ово донесем, као што си заповедио“.

Кад је Јеврејин ово чуо, задивио се веома и радосно са хришћанином пожурио натраг цркви светог Мине, поклони се светитељу и одмах замоли да буде крштен, а хришћанин се помолио Богу и светитељу за опроштај, што је преступио заповест Божју.

По милости Божјој обојици је дато што су молили — једноме крштење а другоме опроштење, и сваки оде своме дому славећи Бога и Његовог угодника Мину

 (Не куни се лажно. Календар „Православље“ за 1933, стр. 52-54).