Рад је заповест Божја људима. Пошто је створио прве људе, човека и жену, Бог их је поставио за господаре земље и свега што је на њој: риба у мору, птица у ваздуху и животиња што се мичу по земљи, настанио их у врту Едемском и заповедио им да га раде и чувају (1. Мојс. 1, 27-28; 2, 15).

На тај начин, рад је прва заповест Божја људима.

Пример Сина Божјег, светих апостола и светитеља

Син Божји Исус Христос дао нам је себе за пример свих врлина па и трудољубља. До почетка свога јавног искупитељског рада Он је својим рукама, као дрводеља у Назарету, зарађивао хлеб за себе и своју божанску Мајку. А кад је започео своју јавну службу, вршио ју је неуморно, дан и ноћ, не обазирући се на глад и жеђ, умор и неспавање (Марко 3, 20; Јов. 4, 31-34).

Његовом примеру следовали су свети апостоли: трудили су се и радили и рукама својим зарађивали свој хлеб. Ово нарочито истиче свети апостол Павле (Дела ап. 20, 3334), па и хришћанима заповеда да живе од дела руку својих; а ко неће да ради, тај и да не једе (2. Сол. 3, 6-12).

За примером Сина Божјег и апостола ишли су светитељи, који су највећи део времена, сем најнужнијег за одмор, проводили у телесном труду и молитви. Зидали су ћелије, нивелисали земљиште, крчили, гајили поврће, плели асуре и котарице итд. Неки од њих, кад нису имали шта да раде, само да не би били беспослени, преносили су гомиле камења с једног места на друго. И за време телесног рада њихов ум био је заузет богомислијем и молитвом. Јер беспослен ум и беспослене руке ђаво брзо запосли — говорили су они, знајући ово из свога искуства.

Плодове свога труда светитељи су делили са другима

Нико од светитеља није живео само за себе и плодове свога труда сам уживао, него је ове делио са другима. Само најнужнији део, обично трећину, задржавали су за себе, а остало давали цркви и сиромашнима. Тако су чинили сви од реда, па их зато није могуће поименично наводити.

Рад је потребан и користан

Творац човеков знао је најбоље колико је рад потребан природи човековој, кад му је заповедио да ради. Без рада тело човеково било би млитаво, тромо, тешко покретно, неотпорно, уколико не би остало кржљаво, неразвијено. Рад је услов телесног развића и здравља и још — обезбеђује средства за живот. Према томе, рад је неопходно потребан и двоструко користан.

Лењост је тежак грех и води у пропаст

Од лењости болује само људски род, међу животињама она није запажена. Зато старозаветни мудрац укорава лењивце међу људима примерима животиња и позива их да се на њих угледају (Приче Соломонове 6, 6-11; лепше и потпуније у словенској Библији). Заиста је чудно, и за укор разумним људима, кад мале животиње, као што су мрав и пчела, неуморно обављају од Творца намењене им послове, а човек гази заповест Божју, избегавајући своје дужности. Лењост човека у вечну пропаст води. Она је оружје којим зли духови убијају људске душе. Јер лење руке ђаво брзо запосли злом.

Зато шест дана ради, а седми дан и дане празника Богу посвети

 Ради, јер и Бог ради. Свој рад сматрај као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло него добро. Пре сваког посла помисли да ли ће Бог радити тај посао. Јер у главноме Бог ради све, а ми му само сарађујемо. Читав свемир је огромна радионица у којој све ради одређени од Творца посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом. Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто и твоје руке не би радиле? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио? Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?

У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо своје на товаре. И кад га упиташе на што ће му толико благо и толика мука, он одговори: Мучим се да бих синове осигурао, те да се они не би мучили.

Чуше то синови, па се олењише, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац да дође из оног света и види како му живе синови без муке и зноја. И Бог му допусти те сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на врата, неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор да су његови синови на робији. Нерад их је одвео пијанству, ово свађи, а ова паликућству и убиству.

— „Ах, уздахну, луди отац, ја сам мислио да створим рај за своју децу, међутим, ја сам им створио пакао“. Па зађе луди отац по граду и поче учити све родитеље: „Не будите луди, као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци никаква имања. Научите их раду, и то им оставите у наслеђе“.

Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени да се великим наслеђима више радује ђаво него анђео. Јер ничим ђаво не квари људе лакше и брже него великим наслеђима. Зато ради и научи децу своју да раде, да цене рад и уживају у њему, да им рад буде задовољство а не наметнут кулук, да радом користе себи и друштву.

Ради шест дана, а седми посвети Господу Богу своме: мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Још седми дан одреди за доброчинства ближњима: самохране и сирочиће обиђи и помози, болеснике посети и послужи, инокосне и слабе послушај. Тако се крунише и позлаћује минула седница.

Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботни посао и у недељу. И док се у недељу цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, а клону и његова стока. И кад цело село беше на њиви, он сећаше код куће преморен и мрзовољан и очајан

(Епископ Николај. Први Божји закон, стр. 23-29).