Непобитно и општеприхваћено схватање је да је дипломатија увек била незаменљива делатност која је човеку свакодневно била потребна, како у породици и на послу, тако и у међународним али и црквеним односима. Општепозната чињеница је да рат представља наставак политике другим средствима, док дипломатија дејствује како у мирнодопским тако и ратним временима. Зараћене стране кроз историју никада нису прекидале дипломатску комуникацију, чак и уколико би се десило да званично прекину дипломатске односе. Другим речима, дипломатија је увек била главни канал општења тако да је њена функција трајно била актуелна.

Ако анализирамо тренутна геополитичка кретања, у којима религија има једну од значајнијих улога, можемо констатовати да је њено увлачење у геополитичке токове од стране западних либералних кругова, негативно утицало на канонски поредак и међуцрквене односе! Другим речима, у многим помесним православним црквама, запажамо неканонско давање Томоса о аутокефалности новонасталим црквеним организацијама (тзв. Православна црква Украјине и тзв. Македонска православна црква-Охридска Архиепископија), присуство бројних јереси као и кршења црквених канона.

Једна од најозбиљнијих последица таквог стања, представља прекид евхаристијског општења између Константинопољске и Московске патријаршије!

У том контексту, указујемо на недавни интервју Цариградског патријарха Вартоломеја I који је дао француској телевизији (10.09.2025), а који је Orthodox Times пренео под насловом: Патријарх Вартоломеј: „Неће бити одустајања од давања украјинске аутокефалности“! Заправо, патријарх Вартоломеј је био децидан у изношењу свог ригидног става, рекавши да достојанство Цариградског патријарха има „одређене привилегије које ниједан други примат не поседује“. Тим поводом је додао: „У том погледу, то је sine paribus (први без премца, прим. аут) – као и да ове привилегије припадају искључиво Васељенском патријарху...» Цариградски поглавар је био веома јасан и прецизан када је додао да „Према Васељенској патријаршији, Украјина има право да добије аутокефалију, као и свака друга суверена држава која има право на своју независну помесну Цркву. Са друге стране, само Васељенска патријаршија – и нико други – не поседује овлашћење да додели аутокефалију....“!!!

Овим је угашена и последња нада у могућност постизања иоле прихватљивог компромиса, деловањем црквене дипломатије у циљу очувања јединства Православне цркве.

Поготово ако узмемо у обзир податак, као што наводи проф. Владимир Димитријевић у свом чланку под насловом „ВАСЕЉЕНСКИ АНТИНАЦИОНАЛНИ САБОР“, да су се крајем 1993. године на дневном реду конференције Мећуправославне комисије за припрему Васељенског сабора у Шамбезију, нашла три крупна црквеноправна питања: православна дијаспора, аутокефалија и начин њеног проглашења и црквена аутономија и начин њеног стицања.

Куриозитет представља и чињеница, да су оба документа потписали и чланови делегације Српске православне цркве (СПЦ): епископ бачки Иринеј Каранушић-Буловић, као вођа делегације, и професор Богословског факултета у Београду, и тада јеромонах Игнатије Мидић, данас епископ пожаревачко-браничевски, као стручни саветник. Готово невероватна чињеница је да Сабор Српске православне цркве (СПЦ) уопште није расправљао о том „стратешком питању“. Документи су врло брзо објављени у листу „Епискепсис" (бр. 498, од 30. новембра 1993), који издаје Православни центар Цариградске патријаршије у Шамбезију.

   На то су реаговале Руска, Румунска, Пољска и Антиохијска црква, истакавши да питање дијаспоре прети „јединству православља“, као и да свака аутокефална црква има право да брине о сопственој дијаспори, без обзира на њену величину, древност или место у диптисима.

Међутим, Цариградска црква је остала доследна израженим „папистичким" тежњама у документу који је потписан у Шамбезију, чему су допринела и двојица наведених представника СПЦ.

Упркос томе, руски емигрант и угледни професор Правног факултета у Суботици, Сергије Троицки, указивао је да Цариграду ниједан васељенски сабор није дао право управљања и суда над другим Помесним Црквама, већ је Четврти васељенски сабор овај патријаршијски трон изједначио с троном римског епископа, папе (који је у то време био православан) – по части, и то из политичких а не „мистичких“ разлога (тада је у Цариграду било седиште Византијског цара и његовог сената). Троицки је, на основу канонског предања Цркве, доказао да Цариград нема право ни на једну од дијаспора других аутокефалних Цркава.

   Исто тако, један од највећих историчара-канонолога и научни саветник Историјског института САНУ, др Миодраг М. Петровић, у свом чланку о дијаспори, објављеном у часопису „Држава“ 1994. године подвукао је узајамну једнакост свих епископа, истичући да „није случајно да је Св. Теофан Исповедник (+817), све патријаршије назвао васељенским као и то што се ни у канонима нико од епископа не назива васељенским“. Апостоли, који су власт предали епископима, нису имали једног представника, гласноговорника или координатора, него су, сви скупа, били „учитељи васељене“.

   Такође, на сву погубност папистичких тежњи Цариградског поглавара Вартоломеја I, указао је и потписник ових редова у својој књизи „ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“, Београд, 2024. године.

***

По богомудрим речима великог руског подвижника и писца, учитеља православно-хришћанског благочешћа, светитеља Игњатија (Брјанчaнинова), које би применили на данашње време, гласе: жалосни „прогрес“ који се данас одвија пред нашим очима, јасно сведочи о приближавању краја! Логично је упитати се: куда ћемо поћи даље, уколико и они којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде НЕ ка спасењу, већ ка вечној пропасти? Зато нам је неопходна велика опрезност како не би лакомислено поклонили поверење онима који могу да погубе нашу душу одводећи је лажним путем. Данас је време велике оскудице у духовним учитељима, као што су били мудри „старци-учитељи“ из раних векова хришћанства. У овако смутним временима, много је сигурније руководити се Светим Писмом и делима светих отаца.

   Свети Тихон Задонски је приметио, да отпадници који су се намножили, око истинских хришћана плету многе интриге, и на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Господу Богу. Свети Тихон пророчки указује, да ће прави монаси у последње време (то се односи на све истинске хришћане) са тешком муком да пронађу било какво удаљено и непознато уточиште, да би слободно могли да служе Богу, и избегну притиске Отпадништва и отпадника који воде у служење сатани.

   До скоро је изгледала готово немогућа оволика бестидност у погледу духовног живота, којој данас сведочимо, као и овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Да ствар буде гора, све се ради јавно, и отворено спроводи гоњење и исмевање свих који исповедају истинску веру Христову. У доба раног хришћанства, хришћане су прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, док данас, разјарено и огорчено прогоне Христову веру они који добро знају Христа и Његово учење. Готово по правилу, реч је о отпадницима од вере, онима који су душу продали сатани, у замену за земаљска блага.  

   Драматично упозоравајуће делују речи светог Игњатија, посебно за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, то јест оне који без обзира на све очигледности остају слепи, не желећи да виде недвосмислене доказе за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољење похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље!

   Овај текст нека послужи као опомена за све, јер ћемо страшан одговор добити уколико лакомислено затворимо очи уверавајући себе и друге да се ништа нарочито не догађа. Поготово, ако покушамо да убедимо себе да је све нормално и са тим треба да се помиримо у души, не плашећи се ничега и ништа не предузимајући, већ да пловимо низ матицу и пратимо корак времена које нас силовито и сигурно носи ка Антихристу.

   На крају, неопходно је сетити се речи једног од носећих стубова наше свете Цркве, светог Григорија Богослова, који је рекао: „ЋУТАЊЕМ СЕ ИЗДАЈЕ БОГ“. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је спасење људске душе.

Присетимо се речи Архиепископа Аверкија Џорданвилскиа у тексту под насловом: „Кад со обљутави“.

„Кад со обљутави Црква престаје да буде Црква, тада настаје лажна црква која ће примити Антихриста као свог ‘Месију’, осим малог остатка истински верујућих којих је сваким даном све мање”.

Диогенис  Д. Валаванидис

председник

„ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА“