А. М., вредна и разборита сељанка из Грбља, у Боки Которској, која није била вољна да се објављује њено име, испричала је радо пред председником црквене општине которске, Тодором Суботом, и неколико угледних сељака из Грбља ове своје доживљаје.

Још из детињства имала сам обичај да радим недељом, ма да сам после сваког рада у недељу осећала неку тегобу и главобољу.

Кад ми је било 14 година, кренула сам једне недеље пред подне 1914. године да накупим дрва у брежуљку више куће. Пролазећи поред цркве, која је била на крај села, видела сам пред црквом неку женску прилику у белим хаљинама, која је ишла испред мене ка истоку. Ухватио ме неки силан страх, те сам из свега гласа викала своју комшинку, иако у близини никога нисам могла видети. Ова женска прилика затим је прошла поред олтара цркве и нестала. Окретала сам се да видим куда је пошла, али је нигде нисам могла опазити.

После десет година, 1924, узела сам из куће рубље недељом и пошла да га оперем на једном потоку испод куће. Са рубљем сам понела и крчаг за воду, да га напуним на сеоској чесми при повратку кући. Кад сам рубље опрала и дошла на чесму, ставила сам рубље на камену плочу близу чесме док напуним крчаг воде. Пунећи крчаг окренула сам се рубљу и угледала велику змију жуте боје, која је подигнуте главе гледала право на мене, а својим репом почивала на моме опраном рубљу. Одмакла сам се преплашена на страну, чекајући да змија побегне, али она је остала тако непомична, окренута к мени, десетак минута. Узела сам један камен и бацила га у правцу змије, да би се она поплашила и побегла, али се није помакла с места.

Бацила сам се каменом на змију и по други пут, али забадава, змија ме је а даље посматрала не крећући се.

Трећи пут нисам смела да плашим змију каменом, бојећи се да ме не нападне.

Прекрстила сам се и помолила Богу и тек што сам рекла: Помози ми, Боже, и света Недељо! змије је одједном, нестало, као да је у земљу пропала.

Вратила сам се кући и трудила, колико сам најбоље могла, да недељом ништа не радим.

Једног недељног дана у октобру месецу 1934. године пошла сам на воду и опрала хаљине својој деци. Кад сам ноћу заспала, видела сам у сну како је кроз врата куће ушла млада жена особите лепоте, пришла к мени и ставила ми руку на прса. Другу руку пружила је у правцу опраних дечјих хаљина и запитала:

„Шта си ово урадила?

— Опрала сам хаљине деци, одговорила сам.

— „А шта је данас?“ упитала је.

— Данас је света недеља, одговорила сам ја.

— „А ваља ли радити у свету недељу?“ упитала је.

 — Не ваља, рекла сам, али од велике невоље и инокоштине морала сам то данас да урадим.

 — На то ми је она рекла:

„Ја сам дошла да ти дам једну велику казну: ставићу ти две страшне гује на оба рамена, да се помамиш“.

Ја сам узела њену руку, примакла је устима и пољубила, молећи је да то не учини. На моју молбу одговорила ми је:

„Ово је трећи пут да те опомињем, и више ти нема опроштења, нити ћу те оставити док ми не обећаш да никад више у недељу нећеш радити“.

После мога обећања, жена ми је рекла: „Видиш ли како су многи оставили да не славе своја крсна имена? То је грехота. Али је још већи грех не поштовати закон Божји, јер је дан за одмор остављен од постанка света, а тај дан одмора је недеља, који треба светковати, не радећи тога дана ништа ни у своме дому ни ван дома“.

 Затим ме је упитала да ли бих хтела видети шта се догађа са онима који раде недељом.

 Кад сам јој ја одговорила да бих желела, она ме је одвела на неко пространо поље, на коме сам видела мноштво народа како гори у великом пламену, мучећи се веома. Чули су се разни узвици. Страшан огањ, као кад се запале суве смреке; горели су у пламену, али нису могли да сагоре.

 Пошто сам све ово видела, жена се окренула к мени и наредила ми да се убудуће строго држим онога што ми је казала, ако желим да ме не снађу овакве муке и сачувам душу своју од вечне пропасти.

 Рекла ми је да и другима кажем све што сам видела, па је тренутно нестала испред мојих очију.

Док се све ово збивало са мном у сну, нимало се нисам бојала. Али кад сам се пробудила, спопао ме је велики страх, скочила сам са постеље и пробудила мужа, коме сам испричала све што сам у сну видела. Нисам се могла смирити нити заспати све до сванућа, када сам устала и прихватила се посла. Одонда ми увек лебди пред очима све оно што сам видела и на јави и у сну и служи као незаборавна опомена да недељом никакав посао не свршавам

(Максим Л. Јововић, Три опомене за светковање недеље. Мисионар, број 2, 1941, стр. 56-59).