Већина светогорских манастира одбацила је поглавара ПЦУ, упркос притиску Цариградске патријаршије. Почетком октобра 2025. године, поглавар ПЦУ, Епифаније Думенко, обавио је четвородневну посету Светој Гори. Вођа ПЦУ представио је своју посету као „редовно ходочашће“ и објаснио да је на Гору стигао „као смирени монах“.

Међутим, судећи по фотографијама Думенка у епископској одежди, као и по извештајима Светогораца да је приступ Кареји (административној престоници Свете Горе) био блокиран током посете поглавара ПЦУ, није било помена о монашкој смирености.

Већина атонских монаха реаговала је на ову посету са великом забринутошћу – на крају крајева, то је био први пут у историји такозване ПЦУ да је њен поглавар посетио Свету Гору. Заиста, украјински медији су ово представили као недвосмислену „победу“ представника ПЦУ над атонским братством, које се шест година опирало Думенковом доласку у атонску обитељ. Епифанијева посета је названа „историјском“, приказивани су нам „директни преноси“ са Свете Горе, и све је учињено да се код обичних Украјинаца створи утисак да је Атос „наш“.

Ко је иницирао посету?

Почнимо са чињеницом да Думенкову посету Гори нису иницирали Атонци, већ по налогу Цариградске патријаршије, која има јурисдикцију над атонским манастирима. Ово је важна тачка – сами монаси нису позвали Епифанија.

Штавише, грчка публикација „Ромфеа“ је објавила да је неколико дана пре Думенкове посете, Света заједница јасно ставила до знања да га неће званично примити, покушавајући да избегне тензије унутар атонске заједнице. Према извештајима, многи манастири на Светој Гори, упркос притиску јерараха Цариградске патријаршије, одбили су да приме поглавара ПЦУ.

Штавише, програм посете је држан у строгој тајности, а од 20 атонских манастира, само два су изразила жељу да приме Думенка: Ксенофонт и Пантократор.

Извори са Свете Горе такође су тврдили да, како би се избегли протести Свете заједнице, Думенко припрема незваничну посету „послушним“ манастирима. Затим, уз помоћ митрополита Мелитинског, планирано је „ходочашће“ у још два или три манастира и у Свету Епистасију. Циљ је био да се направе потребне фотографије и објави да Света Гора признаје ПЦУ.

Много пре посете, било је јасно да ово није било лично ходочашће, већ покушај да се легитимише присуство ПЦУ у региону Атоса — управо оном месту које православни хришћани већ миленијумом доживљавају као место изузетног духовног достигнућа и глас канонске чистоте.

Маршута и пратиоци

Према званичним извештајима, Епифанијева посета је унапред договорена са патријархом Вартоломејем. Думенко је стигао 9. октобра, у пратњи митрополита мелитинског Апостола, представника Цариградске патријаршије, који је био задужен да прати делегацију током целог путовања. Апостолоса је пратио и гувернер Свете Горе, Алкибијад Стефанис, бивши грчки министар одбране.

Ова група пратилаца говорила је сама за себе: „ходочашће“ би било веома тешко без административне подршке. Штавише, присуство владиног званичника (гувернера Свете Горе) поред поглавара ПЦУ снажно је личило на покушај вршења притиска на монашко братство.

Током неколико дана, Думенко је посетио манастире Ксенофонт, Ивирон, Нови Есфигмен, Симонапетра, Пантократор, Ставроникита и Илински скит. Сви ови манастири су познати, у различитом степену, по својој лојалности политици Константинопоља.

Треба нагласити да је Света заједница – главни савет Свете Горе, који обједињује двадесет манастира – одбила да званично прими Думенка.

Заправо, састанак у Кареји одржан је само на нивоу Епистасије – извршног тела Протата, које се састоји од четири представника манастира који се смењују годишње.

Спољашњем посматрачу, ово би могло изгледати као званични пријем, али на Светој Гори одлично разумеју разлику: Протат представља цео Атос, док Епистасија представља само његову тренутну управу. Пријем од стране Епистасије не значи признање, већ елемент учтивости, дозвољен ради одржавања спољашњег мира. Штавише, чак ни унутар Епистасије не постоји јединство у вези са ПЦУ — нису сви Епистасији присуствовали састанку са Епифанијем.

Одбијање највишег тела атонске самоуправе да прими Думенка јасно је изнело њихов став: Атос није спреман да призна поглавара ПЦУ. Ова одлука је била одговор на покушај наметања „нове црквене стварности“ Светој Гори.

Реакција атонског братства

Реакција атонских монаха је била углавном очекивана. Огромна већина монаха је одлучила да избегне личне сусрете са делегацијом ПЦУ. Чак и у оним манастирима где је Думенко присуствовао, расположење је било далеко од добродошлице.

На пример, његова служба у Илинском скиту манастира Пантократор била је изузетно слабо посећена, присуствовали су само они који су га пратили и неколико монаха из скита.

Штавише, према извештајима из светогорских кругова, двадесет монаха у манастиру Ватопед изјавило је да ће напустити манастир ако игуман Јефрем пристане да прими Епифанија. Слична ситуација се развила у Великој лаври, где је игуман био уверен у потребу за „дијалогом“ са ПЦУ, али је братија заузела чврст став против таквог „дијалога“. Као резултат тога, Думенкова посета је измењена, а чињенице показују да светогорско монаштво још није спремно да постане пуноправни инструмент „црквене политике“.

Ово је потврђено отвореним писмом светогорских келиота (којих је далеко више од монаха у манастирима), у којем су протестовали због Думенкове посете. У документу је наведено да поглавар ПЦУ и његова делегација не припадају канонској Цркви, а манастири који су служили са њим су духовно капитулирали.

Монаси су инцидент назвали „падом“ и упозорили на „духовну инфекцију“ која би се, по њиховом мишљењу, ширила „као духовна гангрена кроз саслужења и заједничке молитве“ са онима који су примили Думенка. Келоти су нагласили да свако ко је дозволио да се тако нешто деси сноси личну одговорност пред Богом.

У писму је такође поменут спољни притисак. Током посете, центар Свете Горе је био блокиран од стране снага безбедности због страха од могућих протеста монаха. Заправо, сами Светогорци кажу да је Думенкова посета за многе постала прави тест лојалности, који, нажалост, нису сви издржали.

Шта је то било?

Епифанијева посета Светој Гори нема духовни значај.

Поглавар ПЦУ није отишао тамо да се моли, већ да створи привид да је његова структура пуноправни члан православног света и да је њено присуство на Светој Гори природно.

Управо зато је Цариградска патријаршија користила лојалне манастире – као неку врсту одскочне даске за „тихи“ утицај. Суштина ове тактике је јасна: након што су Светогорци званично одбили да приме Думенка 2021. и маја 2025. године, Фанар је одлучио да постепено уведе идеју „украјинске аутокефалије“ кроз подређене манастире. У ствари, Думенкова посета је елемент притиска на светогорско братство, услед чега се Атос увлачи у игру која не тежи црквеним, већ политичким циљевима.

За Константинопољ, посебно у контексту положаја других помесних Цркава, важно је показати да се Атос не опире, већ „прихвата“ нове реалности. Чак и ако се ради само о неколико лојалних манастира, трудили су се да информативну буку учине што је могуће гласнијом. Било је потребно створити илузију да је Света Гора отворена за ПЦУ.

Бојкот монаха ове посете приказује се као мишљење безначајне „маргиналне групе“ која представља оне који нису спремни да се покоре актуелној реалности. Међутим, већина светогораца не гледа на лепе речи Думенка и његових подређених, већ на њихова дела – заузимање и скрнављење цркава, физичко насиље над верницима и хулу на светиње. За њих, питање „признавања ПЦУ“ није политичко, већ духовно: да ли је могуће да они који се понашају као непријатељи Цркве буду присутни у врту Богородице?

Одговор је очигледан сваком монаху васпитаном у традицији Отаца: не.

Закључци

Истине ради, треба напоменути да на Атосу постоје и они који изражавају извесну лојалност ПЦУ. Мотиви за овај став варирају: поштовање према Васељенској патријаршији, личне симпатије према патријарху Вартоломеју, материјална разматрања (није случајно што је Думенка пратио украјински бизнисмен Мацола, главни спонзор манастира Симонапетра) и, коначно, „грчка солидарност“. Ова осећања се не могу игнорисати – она заиста постоје на Светој Гори. Монаштво је увек било чувар чистоте Цркве. Када монаси престану да разликују истину од политичке лојалности, између канона Цркве и солидарности, сам темељ њиховог монашког служења се руши.

Можда је то разлог зашто се на Светој Гори чује изрека да „смирење без истине постаје издаја“.

 Да, споља гледано, Епифанијева посета је била мирна. Није било отворених сукоба. Али ни Думенко ни његова пратња не доживљавају ову посету као победу — Атос је превише јасно показао да, упркос притиску, и даље чврсто држи.

У међувремену, облик притиска се мења: уместо да се „сломе“ Светогорци, они су постепено „успавани“.

Иако су многи већ успавали, други су сигурни да оно што се дешава можда није крај за Свету Гору, већ подсетник зашто она постоји — да би се сачувала чистота Цркве, а не да би се тежило удобностима света.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "СПЖ"