За време турске владавине Херцеговином чувен је био бег Љубовић. Он једнога дана нареди српској раји да му мобом пожње пшеницу на дан светог великомученика Прокопија (8. јула по старом календару).

На то му хришћани рекну: „Данас је, беже, дан светог Прокопија, ми не бисмо хтели да радимо, јер славимо“.

Бег Љубовић одговори презриво и љутито: „Какав свети Прокопије! Хајде на њиву па жањи!“

Ућуте људи и уздишући почну жњети. Но од подне навуче се облак и почне тутњити.

Наједном се страшно замрачи и удари гром у кућу бега Љубовића и убије му два сина (Епископ Николај. О насилним беговима. Емануил, стр. 110).

Рад празником не доноси корист

Причао отац Антоније, који је неколико година проживео у Америци, о неком Марку Пажићу. Овај Марко никад и нипошто није хтео радити недељом.

Пошто се и недељом мора одржавати огањ у америчким фабрикама, то се плаћају нарочити радници да недељом остану по фабрикама на том послу. Кад год је Марко нуђен на тај посао, он је одбијао. Упитан зашто тако чини, он је објаснио једним необичним догађајем из свога живота у Херцеговини, тамо око Стоца, одакле је он био родом.

Дао му отац 15 круна да нађе радника, који би посадио кромпир. Узео Марко паре, па помислио: Што бих ја ове паре давао другоме, кад могу и ја тај посао свршити, па паре себи задржати?

Па кад једне недеље није имао никаква посла, он оде на њиву и цео дан проведе у сађењу кромпира. И тако паре остану њему, а он слаже оца да је платио раднике, и да су ови свршили посао.

Кад је дошло време да се кромпир вади из земље, дође отац са свом чељади на њиву. Вреже биљке биле су веома велике и лишће крупно, али ни у једном оџаку нису нашли ниједан кромпир.

Зачуди се томе отац; зачудише се и суседи. Кад је Марко ово видео ужаснуо се и признао све оцу.

После тога отишао је у Америку, где никад више није хтео ништа радити у недељу (Епископ Николај, О бесплодном кромпиру, Емануил, стр. 116-117).

Рад на празник наопако испао

Нека шваља Милева Д., из Београда, занимала се шивењем војничких кошуља. Једном је имала много да шије, те узме да ради на дан Свете Тројице. Шила је брзо и сашила много.

Кад је по празнику требало да однесе сашивени веш, погледа она, а оно све наопако сашивено. Она се уплаши и прекрсти.

Сети се да је то зато што је шила на велики празник. Није јој остало ништа друго него да све рашије и поново како ваља сашије.

Много се после кајала што је згрешила Богу и увек је друге учила да нипошто не раде на празник, јер ће испасти наопако

(Епископ Николај, О наопаком раду у празник. Емануил, стр. 117).