Али то, што унутра није у реду, веома је жалосно. Моли се Богу, проси од Њега трпљења и не унивај (не падај у униније). Чини све ради Бога, а не ради нечег привременог, и Господ те никад неће оставити и неће заборавити трудове твоје. А свима је потребно трпети, сви имају невоље, без њих нећеш ући у покој (мир).

Тугујете од Ане С. (жалости вам причињава Ана). Шта да се ради? Ваља претрпети, као што је трпео и свети апостол Павле, говорећи: „И да се не бих преузносио од необичних откривења, дат ми је жалац у плоти, (гласник) ангел сатане, да ми пакости, да се не бих преузносио. Три пута сам молио Господа да га удаљи од мене. Али [Господ] ми је рекао: „Доста ти је благодат Моја, јер сила Моја у немоћи се савршава (показује сасвим)“ (2. Кор. 12:7-9).

Царство Божије се присиљава (силом се осваја), и без присиљавања њега нико није добио. Треба подносити тегобе других (бремена), и ради тога проси од Господа трпљења.

Ти се жалиш на невоље. А ко их нема? Сваки човек има своје невоље, само су оне неприметне за спољашње око. При том ћу ти рећи за утеху, да само кроз трпљење невоља могуће је спасити своју душу. Свети Оци напомињу: ако не би било невоља, не би било ни светих (људи). И Господ је дао нама овакву заповест: „У трпљењу вашем стичите душе ваше (тј. спасавајте)“ (Лк.21,19).

Пишеш, да међу сестрама има и неисправних. И матушки игуманији ја сам писао, и теби пишем, да без тога не можеш проћи, па и међу 12 Апостола, који су окруживали Господа Исуса Христа, нашао се један издајник – Јуда. И стара пословица има оваква: „У породици не бива без наказе (ругобе)“. Свуда треба трпљење, јер по речи Господњој, „ко претрпи до краја, тај ће бити спашен“ (Матеј 10:22). Па ако не буде невоља и не буде ничега да се трпи, онда зашто нас спасавати (тј. од чега нас спасавати)?

...Веома саосећам са вашом заједничком манастирском тугом. Али шта да се ради? Има народна пословица: „Од туге се нећеш убити, нећеш се хлеба лишити“. Иако сте морали да претрпите штету у манастиру, опет, уз Божију помоћ, почните да градите, у нади на милост и помоћ Божију, верујући речима уваженог пастира Христовог стада, о. Јована Кронштатског, да ће Бог дати да се изгради још боље него раније. Господ да благослови и да вам помогне у раду.

Примио сам твоје писмо. Не смућуј се због свог лошег здравља и својих скучених околности (притешњених, тешких). Такав је пут монашког живота за све, који желе и траже душевно спасење. Свети Јован Лествичник говори, да ако монаха постижу невоље и болести, онда је то сигуран знак, да је за њега у томе велика душевна корист. Због тога, наши невидљиви непријатељи кроз помисли настоје да истисну таквог човека са места, које заузима (тј. да отерају човека са његовог места). Али не треба им се уопште препуштати (таквим помислима), него ваља све, што наилази, трпети, свакако призивајући Божију помоћ и смиравајући се пред Господом и људима, тј. сматрајући себе горим и грешнијим од свих на свету.

Нека те људи прекоревају и називају овако или онако (погрдно). Они сами не виде, (не знају) шта чине. Моли се за њих овом молитвом: „Спаси, Господе, и помилуј рабе Твоје (имена), и ради њихових светих молитава помилуј мене грешну“. Ова молитва успокојава (она је смирујућа).

Још сте тужни, што сте добили непријатности од м. Вјачеславе. Као прво, морам вам рећи, да је немогуће у овом животу избећи непријатне случајеве. А као друго, искусни у духовном животу говоре, да такви случајеви могу донети и корист души. Наиме: кроз непријатне случајеве ми познајемо да смо нетрпељиви, а ако смо нетрпељиви, значи да смо самољубиви. А ово познање треба да нас расположи на само-прекоревање и покајање, и да молитвено просимо од Господа помиловање. – А без непријатних случајева, човек је склон умишљености (уображености, само-мњењу). – Према томе, не смућуј се, матушка, таквим случајевима.

Ти пишеш о својим невољама... Па ко их нема? Само благоразумни разбојник нема невоља, јер он је на небу, а ми смо у долини плача, па је нама, док смо обучени у блатну плот (у смртно тело), природно да тугујемо, па и да плачемо због љутих грехова, које смо учинили. И само плачем, и само молитвом, и само чисто-срдачним покајањем достићи ћемо ону блажену земљу, у којој се налази сада свети благо-разумни разбојник... Уосталом, колико је ко овде туговао, боловао и страдао, толико ће он бити удостојен вечне радости и покоја (мира).

Описујући своје тужне околности, ви питате мене грешнога, да ли да се одрекнете од начелства. Нема сумње да желите да оставите начелство, да би избегли невоље. Али где се може сакрити од њих? И ко од људи живи без невоља? Не назива се узалуд наш земаљски живот долином плача. Приликом промене места могу се само променити невоље, али лакше од овог (места) не може бити, већ напротив, невоље могу да се удвоструче, као што су рекли стари људи: (ако) побегнеш од вука, налетиш на медведа. И Господ наш Исус Христос у светом Јеванђељу нигде није заповедао Својим следбеницима да беже од невоља, него је увек учио трпљењу, говорећи: „У трпљењу вашем стичите душе ваше (тј. спасавајте)“ (Лк.21,19) и „Ко претрпи до краја, тај ће бити спашен“ (Мт.10,22). И блаженима је назвао оне, који трпе погрде, прогоне и свакојаке невоље.

„Душекорисне поуке преподобних Оптинских стараца“