Рећи ће: али ипак, сада, данас, нема ни најмањег разлога за бригу, све је јасно, све је светло: „Мак-Магонија“ у Француској, велики споразум сила на Истоку, војни буџети се неизмерно повећавају и свуда – па како да не буде мир?

А папа? Ето, он ће данас-сутра умрети, и шта ће тада бити? Хоће ли се римско католичанство сагласити да умре заједно са њим ради заједнице (компаније)? О, никад оно није жудело да живи као сада! Осим тога, могу ли наши пророци да се не смеју над папом? Питање о папи код нас се чак и не поставља и обраћено је ни у шта.

А међутим та „посебност“ је сувише огромна и сувише пуна необухватних и несместивих жеља, да би пристали да се одрекну од њих ради мира целог света. Па и због чега, ради чега да се одрекну? Да ли ради човечанства? Католичанство) већ одавно сматра себе вишим од целог човечанства. До сада оно је блудничило само са моћницима земље (силницима) и ослањало се на њих до последњег часа.

Али тај час је стигао сада, изгледа, коначно, и римско католичанство ће несумњиво одбацити земаљске владаре, који су га, уосталом, сами издали и давно већ у Европи покренули против њега општи прогон, а сада, у наше време, коначно је организован прогон на католичанство.

Па шта? Римско католичанство је направило још веће преокрете: једном, кад је било потребно, без размишљања оно је продало Христа за земаљско владање. Прогласивши као догму „да хришћанство не може опстати на земљи без земаљског владања папе“, оно је самим тим прогласило новог христа, који не личи на Претходног и који се преластио (обмануо) на трећем ђаволском искушењу, на царстава земаљска (као што је ђаво предложио): „Све ово даћу теби, ако се поклониш мени!“ Ох, ја сам слушао жестока негодовања на ову мисао; мени су одговарали, да вера и образ Христов и даље живе у срцима многих католика, у свој претходној истини и у свој чистоти. То је несумњиво тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Осим тога, Рим је тек недавно прогласио свој пристанак на треће искушење ђавоље у виду тврдог догмата (чврсте догме), и зато још нисмо могли да познамо све директне последице тог огромног решења.

Занимљиво је, да се проглашење тог догмата (те догме), то откривање „целе тајне“, догодило управо у тренутку кад је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. Многи код нас су се тада смејали томе (и говорили): „Љут је, али слаб...“ Али тешко да је слаб. Не, такви људи, способни за такве одлуке и преокрете, не могу умрети без борбе. Неки ће приговорити, да је тако увек било у католицизму, бар се подразумевало, и да стога уопште није било преокрета. Да, али увек је била тајна: папа је много векова имао изглед, да је задовољан својим малим поседом, папском државом, али све је то било само ради алегорије. Главно је то, што је у тој алегорији увек било скривено семе главне мисли, са несумњивом и свагдашњом надом папства, да ће се то семе (зрно) у будућности развити у бујно дрво и осенити собом целу земљу.

И ето сада, у последњем тренутку, кад су одузимали од њега последњу десетину његовог земаљског владања, владар католицизма, видећи своју смрт, одједном устаје и оглашава сву истину о себи целом свету: „Ето, ви сте мислили да ћу ја бити задовољан само титулом господара папске државе? Знајте, да сам ја себе увек сматрао владаром целог света и свих царева земаљских, и не само духовним (владаром), већ и земаљским, истинским њиховим господаром, владаром и императором. Ето, ја сам цар над царевима и господар над господарима, и само мени на земљи припадају судбине, времена и доба. И ево, ја сада ово проглашавам свету у догмату моје непогрешивости.“ Не, ту је сила (моћ); то је гордо, а не смешно; то је васкрсење древне римске идеје о свесветској владавини и јединству, која никад није ни умрла у римском католичанству; то је Рим Јулијана Одступника, али не побеђенога, већ као победившега Христа у новој и последњој борби. На тај начин свршила се продаја истинског Христа за земаљска царства.

И у римском католичанству она продаја ће се свршити и завршити и на делу. Понављам, у тој страшној армији су превише оштре очи, да не види на крају, где је сада права сила, на коју се оно може ослонити. Пошто је изгубило савезнике – цареве, католицизам ће се несумњиво бацити ка демосу (ка народу). Оно има десетине хиљада саблазнитеља (заводника), мудрих и лукавих, срца-зналаца и психолога, дијалектичара и исповедника, док је народ увек и свуда био простодушан и добар. Штавише, у Француској, а сада чак и у многим деловима Европе, народ, иако мрзи и презире веру, ипак уопште не познаје Јеванђеље, барем не у Француској. Сви ови срцезналци и психолози ће похитати у народ и донети њему новог христа, који је већ на све (новотарије) пристао, Христа, објављеног на последњем безбожном римском сабору.

„Да, пријатељи и браћо наша“, казаће они, „све, о чему се ви бринете – све то је код нас ради вас у овој књизи већ одавно, и ваши вође су све то украли од нас.

Ако смо вам ми до сада говорили мало другачије, то је само зато што сте ви до сада били још као мала деца и било вам је прерано да знате истину, али сада је дошло време и ваше правде. Па знајте, да папа држи кључеве светог Петра и да је вера у Бога само вера у папу, кога је на земљи поставио сам Бог да вам буде уместо Бога. Он је непогрешив и дата му је власт божанска, и он је господар времена и доба; он је сада одлучио, да је дошло и ваше време. Раније је главна сила вере била у смирењу, али сада је прошло време смирењу, и папа има власт да укине њега, јер му је дата сва власт. Да, сви сте ви браћа, и Сам Христос је заповедио да сви буду браћа, па ако ваша старија браћа неће да вас приме као браћу, онда узмите штапове и уђите у њихове куће и натерајте их да буду ваша браћа. Христос је дуго чекао да се ваша покварена старија браћа покају, а сада Он Сам дозвољава вама да прогласите: „Fraternite ou la mort“ (Буди ми брат или главу доле)! Ако твој брат неће да подели своју имовину са тобом по пола, онда му узми све, јер Христос је дуго чекао његово покајање, и сада је дошло време за гнев и освету. Знајте такође, да сте ви невини за све прошле и будуће грехе ваше, јер су сви ваши греси происходили само из вашег сиромаштва.

А ако су вам о томе говорили ваши бивши вође и учитељи, онда знајте, да иако су вам они говорили истину, али нису имали власти да вам то објављују пре времена, јер ту власт има само папа од самог Бога, а доказ је то, што ови учитељи ваши нису вас довели ни до чега успешнога, осим до казни и горких несрећа, и што је сваки подухват њихов пропадао сам од себе. Осим тога, сви они су варали, да би, ослањајући се на вас, могли изгледати јаки, а затим се продати по вишој цени вашим непријатељима. А папа вас неће издати, зато што изнад њега нема јачега, и он сам је први од првих, само верујте, и то не у Бога, већ само у папу и то, да је он једини земаљски цар, а остали (цареви) морају нестати, јер је дошло њима време да нестану. Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио земаљски рај, сви ви ћете постати богати, а кроз богатство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, и од вас ће се одузети сваки узрок зла.“

Ове речи су ласкаве, али демос (народ) ће несумњиво прихватити овај предлог: он ће видети у овом неочекиваном савезнику велику уједињујућу силу, на све прихватљиву и ничим неометену, стварну и историјску силу, уместо вођа, сањара и спекуланата, у чије практичне способности, а понекад и у поштење, он и сада углавном не верује. И одједном тачка примене силе је спремна, и полугу дају у руке, само треба да навале свом масом и да преокрену државно уређење. И народ зар неће преокренути, зар он није маса? А за довршетак њему опет дају веру и тиме умирују срца многих, јер превише њих су већ дуго осећали тугу без Бога...

Ја сам већ говорио о свему овоме, али сам говорио укратко у роману. Нека ми опросте моју самоувереност, али ја сам уверен, да ће се све ово несумњиво остварити у Западној Европи, у једном или другом облику; то јест, католичанство ће се убацити у демократију, у народ и оставиће цареве земаљске, зато што су они њега оставили. Све власти у Европи такође њега презиру, зато што је оно сада на изглед сувише сиромашно и сувише поражено, али ипак не представљају њега у тако комичном виду и стању, у каквом се оно толико простодушно (наивно) представља нашим политичким новинарима. Па ипак, на пример, Бизмарк не би толико прогонио њега да у њему није осетио страшног, непосредног и неизбежног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је сувише горд да би трошио толико силе на комичног и немоћног непријатеља. Али папа је јачи од њега. Понављам: папство је сада можда најстрашнија „посебност“ од свих оних, који угрожавају мир у свету. А миру прети много зла. И никад раније Европа није била толико засићена елементима непријатељства као у наше време. Тако је све поткопано и подметнуто барутом и чека само прву варницу...

А шта нас брига? Све то је тамо у Европи, а није код нас? Па шта нас брига, јер Европа ће нама закуцати на врата и завикати, да ми идемо да је спасавамо кад куцне последњи час њеном садашњем поретку ствари. И она ће захтевати нашу помоћ као по праву, захтеваће са пркосом и наредбом; она ће нам рећи, да смо и ми Европа, да је и код нас постао тачно такав „поредак ствари“ као и код њих, да нисмо узалуд ми подражавали њих (имитирали) двеста година и хвалили се да смо Европљани, и да спасавајући њу, дакле, ми ћемо спасавати и себе. Наравно, ми можда и не би били расположени да решимо дело (ствар) искључиво у корист једне стране, али да ли ћемо ми имати силу за такав задатак, и зар ми нисмо одавно одвикли да размишљамо о томе, у чему је наша истинска „посебност“ као нације и у чему је наша истинска улога у Европи?

Ми не само да не разумемо сада такве ствари, него чак се и не бавимо таквим питањима, и слушање о њима сматрамо за глупост и заосталост нашу. И ако Европа заиста покуца на наша врата, да би ми устали и ишли да спасемо њен поредак, онда ћемо можда тек тада, по први пут, одједном сви схватити до каквог степена и све време ми нисмо били слични Европи (него различити од Европе), без обзира на нашу двестагодишњу жељу и снове наше да постанемо Европа, који су долазили код нас до таквих страсних порива. А можда нећемо схватити ни тада, јер ће бити касно. А ако је тако, онда, наравно, нећемо схватити ни то, шта Европи треба од нас, шта она тражи од нас и чиме бисмо ми заиста могли помоћи њој? И зар ми нећемо, напротив, смиривати непријатеља Европе и њеног поретка тим истим гвожђем и крвљу као и кнез Бизмарк? О, тада бисмо, у случају таквог подвига, могли већ смело да поздравимо себе као потпуне Европљане.

Али све је то још увек у будућности, све је то фантазија, а сада је све тако јасно, јасно!

Извор: „Оптина пустиња - живи летопис“