Студент и његов отац

 Аустријски цар Јосиф Други употребљавао је осуђенике за јавне послове. Једног јутра више њих чистило је улице Беча. Државни саветник барон Кресел, поверљива личност царева, спазио је кроз прозор свога стана како је један младић, доброг изгледа, пришао групи осуђеника и једноме од њих пољубио руку.

Државни саветник одмах је послао слугу да му доведе тога младића, и кад је овај дошао, почео је да га укорава због његовог поступка, којим је омаловажио одлуку правосуђа.

Студент му је кроз плач одговорио:

„Онај осуђеник је мој отац“.

Овај диван знак синовске љубави дубоко је гануо царевог повереника и он је то испричао цару. И цар је био веома ганут, да је одмах ослободио осуђеника, рекавши:

„Отац који тако лепо васпитава своју децу и који је од своје деце награђен таквом љубављу, не може бити злочинац“.

 Поврх тога, син је добио стипендију до краја својих студија, и на тај начин био награђен за изражено поштовање према своме родитељу, упркос његовом поступку који га је у затвор одвео (Спираго, 548, стр. 254).

Љубав према мајци

Пјер Питоа био је каплар и један од најхрабријих војника Наполеонових. У свима бојевима био је први. Својом храброшћу и неустрашивошћу пао је у очи свима старешинама па и самом Наполеону.

 И у боју код Ваграма, 5. и 6. јула 1809. године, он се храбро борио, а потом одједном нестао. Нико није знао куда је отишао.

Неко време после нестанка пронађен је и, као војни бегунац, предан војном суду у Страсбуру, који га осуди на смрт. Његови другови су га сажаљевали и зачуђено питали:

 „Забога, Пјер, како си могао тако лако да напустиш борбену линију ти, тако храбар човек, чије груди красе толика одликовања?“

 Свима њима он је давао један те исти одговор:

„Не кајем се за оно што сам учинио“.

Наступила је последња ноћ пред извршењем пресуде.

У поноћ врата ћелије отворила су се. Један официр ушао је кроз њих унутра. То је био Наполеон, али тако прерушен да га осуђеник није могао познати.

Цар је узео руку осуђеника и са сажаљењем почео да му говори:

— Пријатељу, као официр ја сам често био сведок твоје храбрости и често се дивио твојој неустрашивости. Дошао сам да чујем твоју последњу жељу. Ако имаш коме шта да поручиш, на пример породици, ја ћу радо твоју поруку извршити.

— Немам ништа, био је одговор.

 — Зар ти не желиш да свој последњи поздрав упутиш своме оцу, браћи, сестрама?

— Отац ми је умро, а браће и сестара немам.

— А имаш ли мајку?

— Ох, не спомињите ми ово име! Кад га чујем, ја сам готов да заплачем, а Ви добро знате да војник не треба да плаче.

— А зашто не? Ја се, на пример, не стидим да заплачем, кад се сетим своје мајке. Очи осуђеног засијаше.

— Ах! И Ви такође волите своју мајку. Онда смем све да Вам кажем.

Од свега што на овом свету постоји ја ништа тако нисам волео, као своју мајку.

Кад сам пошао у војску, она ми је дала благослов и рекла: „Сине, ако ме волиш, изврши своју дужност према отаџбини“.

Ове њене речи увек сам имао пред очима. Оне су ми давале снагу да се одржим под кишом куршума. Мислећи на мајчине речи, ја сам гледао смрти у очи и нисам се плашио.

Једног дана сазнао сам да ми је мати тешко болесна. Затражио сам дозволу да је посетим, али ми она није дата.

Неколико дана касније сазнао сам да је умрла.

Затражио сам дозволу поново, али ми она и по други пут није дата.

Више нисам могао да издржим.

Унутрашња жеља да видим гроб своје миле мајке и узаберем цветић са њеног гроба победила ме је и — ја сам отишао.

Пољубио сам мајчин гроб и са њега узабрао овај цвет миозотиса, који отада увек на срцу носим.

Сутра умирем, али се смрти не бојим.

Веома узбуђен оним што је чуо, цар се, после неколико утешних речи, повукао.

Сутрадан су осуђеног извели из тамнице ради извршења пресуде. Али у том моменту појави се цар на коњу, помилује Пјера и унапреди га за официра

(Оберхамер, стр. 52-54).